Vreme broj 522, 04. januar 2001.

"Naš osnovni cilj je da održimo instituciju ceremonijala", kaže za "Vreme" Zoran Veljić iz službe protokola predsednika SR Jugoslavije, i napominje da Počasna garda Vojske Jugoslavije deluje u vrlo teškim uslovima; jedno vreme nisu imali čizme za celu jedinicu, ni naočare za motocikliste  

Posle prošlogodišnjih političkih promena na svetlost dana izašla je, između ostalog, i Počasna garda Vojske Jugoslavije. Elitne jedinice, koje se uglavnom pamte po "mrtvoj straži" kraj Titovog groba i koje su se poslednjih godina pojavljivale na ceremonijama potpuno zatvorenim za javnost, u poslednja dva meseca skoro svakodnevno mogu da se vide ispred Palate federacije. To zlobnicima daje materijal za priču o težnji nove vlasti ka spektaklu za koji još nema pokriće, a ostalima za potvrdu teza o "transparentnosti" državne politike i "diskontinuitetu" sa režimom Slobodana Miloševića.

TRADICIJA: U vreme Miloševića, gardisti su se uglavnom pojavljivali u krugu Belog dvora, i to skoro isključivo kao stražari – prilike u kojima je bilo neophodno izvesti reprezentativan sastav bile su malobrojne, jer su posete stranih državnika Jugoslaviji bile sve samo ne svečane. Ali, čak i tokom poseta gostiju iz malobrojnih "prijateljskih zemalja" ceremonijal je bio dobro skrivan od javnosti koja je ponešto mogla da vidi samo na snimcima Radio televizije Srbije.

Međutim, povlačenje Garde u neku vrstu ilegale počelo je još ranije, već posle Titove smrti – osim u Belom dvoru, ona se tokom osamdesetih pojavljivala samo na aerodromu prilikom predsedničkih poseta. Po formiranju Savezne Republike Jugoslavije, od 1992. godine, opet je mogla biti viđena u krugu Palate federacije i to u sklopu ceremonije koja je pratila predaju akreditiva stranih ambasadora. Ova ceremonija (koja se pri tom odvijala ne ispred svečanog već ispred bočnog ulaza, koji nije okrenut ka ulici) bila je ipak suviše skromna da bi privukla pažnju – ambasador, koga je do Palate federacije pratio šef protokola ministra inostranih poslova, izašao bi iz automobila, prošao pored počasne jedinice, otpozdravio i ušao u zgradu ispred koje ga je čekao predsednički šef protokola. Po dolasku Zorana Lilića na mesto predsednika Jugoslavije odlučeno je da čak i tako skromna ceremonija bude preseljena u krug Belog dvora, a pošto je Milošević svoje poslove obavljao upravo na tom mestu, nije bilo ni potrebe da se gardisti vraćaju ispred Palate federacije.

NOVO DOBA: Stav Vojislava Koštunice o dedinjskim zdanjima bio je poznat i pre izbora, i stoga vraćanje predsedničkog kabineta u Palatu federacije nije bilo iznenađenje. Isto se, međutim, ne bi moglo reći za pojavu garde – ona se u poslednja dva meseca postrojava prilikom prijema stranih ambasadora, a bila je i deo ceremonije povodom prošlonedeljne posete predsednika Makedonije Borisa Trajkovskog (nijedan prethodni susret na najvišem nivou nije bio zvaničan već radan, za šta nisu predviđene posebne počasti).

"Svuda u svetu gardisti su uobičajen deo ceremonija pred palatama predsednika ili premijera, a prijem ambasadora je posebno svečan čin. Želeli smo da i kod nas to bude vredno pamćenja. Osim što se ceremonija sada obavlja ispred glavnog ulaza u Palatu federacije, i što može da je posmatra svaki prolaznik, novina su fanfare i izvođenje državnih himni domaćina i gosta", objašnjava za "Vreme" Zoran Veljić iz Službe protokola predsednika SRJ. Po njegovim rečima, kod nas je ipak sve daleko skromnije nego u svetu: "Mi obavljamo i po dva-tri prijema odjednom jer je teško izvlačiti celu jedinicu i muziku svaki dan. Teško je sve te gardiste i ošišati i opeglati – oni nemaju kućnu pomoćnicu, to sve rade sami. Osim toga, garda je tokom bombardovanja praktično ostala bez objekata i radi u vrlo teškim uslovima. Jedno vreme nisu imali ni čizme za celu jedinicu, ni naočare za motocikliste. Uprkos tome, ceremonija je reprezentativna – uniforme su u našim tradicionalnim bojama, a mladići koji ulaze u sastav garde ipak se biraju po određenim kriterijumima".

Broj gardista koji učestvuju u ceremonijama ispred Palate federacije zavisi, kako nam je rečeno, od vrste i nivoa posete, a u dogovor i organizaciju uključeni su predstavnici protokola, ministarstva inostranih poslova i same garde. Po rečima Zorana Veljića, saveznoj vladi uskoro će biti predloženo nekoliko uredbi kojima bi se precizno utvrdili detalji protokola (osim pitanja Počasne garde, tu će se verovatno naći i uredba o primanju i davanju poklona predsedniku); Veljić naglašava da je pravilo da se po dolasku novog predsednika regulišu pitanja ceremonijala, a da bi država to na neki način trebalo da ozvaniči.

OPTUŽBE: Uprkos činjenici da gardijsko postrojavanje ne košta mnogo i da se od ceremonija obavljanih tokom prethodnih desetak godina razlikuje uglavnom samo po otvorenosti za javnost, ima i onih koji tvrde da se nova vlast razmeće mnogo više nego što je u ovom trenutku prikladno. Međutim, ukoliko se prisetimo da će nam u procesu oživljavanja biti neophodan novac zemalja čije predsednike i ambasadore dočekujemo, priča dobija potpuno drugu dimenziju. Predstavnici nove vlasti verovatno su imali u vidu da primanje gostiju u mrtvoj tišini iza dedinjskog zelenila ni najmanje ne odgovara (ličnom i nacionalnom) imidžu koji pokušavaju da izgrade. S druge strane, transparentnost vlasti koju su obećavali podrazumeva da sve, pa i fanfare, bude obnarodovano.

"Čitavu stvar neki mladoturci možda će oceniti kao kontinuitet sa komunističkim režimom, a naš osnovni cilj je da pokušamo da održimo instituciju ceremonijala i da prijemi stranih gostiju budu svečani koliko god je to moguće", kaže Zoran Veljić, ističući da zbog vladavine Slobodana Miloševića ne bi trebalo zaboraviti da je predsednik države "institucija uz koju država mora da gradi i specifičnu ikonografiju".

Tamara Skroza

Poreklo posebnih jedinica koje se danas nazivaju gardama verovatno seže do ljudskih, ako ne i starijih čopora, u kojima predvodnika prate posebno odabrani borci.

Persijske kraljeve čuvale su jedinice "besmrtnika". Spartanski kraljevi su u bitke ulazili okruženi pobednicima olimpijskih i drugih atletskih igara; to je bila (obostrana) čast. U miru, telesnu stražu – nekolicinu ljudi naoružanih batinama – mogli su dobiti samo izuzetni građani, i to u posebnim prilikama: stari Grci oduvek su zazirali od mogućnosti da na taj način počašćeni sutradan osvanu kao tirani. Kasnija istorija samo potvrđuje razloge te rezervisanosti. Oktavijan Avgust je, pretvarajući republikanske pretorijanske kohorte u jedinice zaštite države i sopstvenog režima, utemeljio tradiciju koja, ovako ili onako, traje do danas.

Bande odabranih pratilaca svih pretendenata na obnovu Rimskog carstva (scara, Trabanten, Mameluci, Tatari, itd.) konstituišu se kao elitne jedinice u razvijenom srednjem veku: zanimljivo je da francuski kraljevi Šarl VII i Luj XI osnivaju svoju, tj. Škotsku i Švajcarsku gardu (Garde ecossaise, Garde suisse). Od revolucije 1789. garde se razvijaju u tri smera: kao elitne vojne jedinice, policijske snage unutrašnje bezbednosti ili tradicionalne počasne straže. Englezi su se joŠ pod Henrijem VIII 1509. godine odlučili za tradiciju: King's Bodyguard of the Honourable Corps of Gentlemen-at-Arms nikada nije važio za borbenu jedinicu. Američka Nacionalna garda, međutim, na tradicijama francuske revolucije, razvija se i kao unutrašnja vojska – Britanci će to u Drugom svetskom ratu imati kao Home Guard – za odbranu državne teritorije, ali i kao rezervni sastav regularne armije. Tradiciju garde kao elitne vojske nastavili su Rusi u oktobarskoj revoluciji (Krasnaja gvardija) i Drugom svetskom ratu, kada su počasni naziv "gardijske" dobijale sve jedinice koje bi se istakle u borbi, dok stvar nije razvodnjena time što su raketna artiljerija i vazduhoplovstvo postale gardijske po definiciji.

U Srbiji je gardu osnovao knjaz Miloš 1829. godine. Činili su je mladići iz najboljih šest kuća svake nahije, 73 momka pod komandom Tome Vučića-Perišića. U isto vremeni crnogorski pandan činilo je 30 dvorskih perjanika Petra II Petrovića Njegoša.

Današnje gardijske jedinice Vojske Jugoslavije tradiciju "vuku" od Straže, odnosno Prateće čete Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačkog pokreta, osnovane septembra 1941. Od kraja Drugog svetskog rata Garda je gotovo 50 godina služila u ceremonijalne i protokolarne svrhe, sve do 1991. i raspada SFR Jugoslavije.

A.Ć.

prethodni sadržaj naredni