Boja savrmene scene
Nameće se zaključak da je srpskoj kinematografiji neophodna
generalna rekonstrukcija, uostalom kao i samoj državi u kojoj ta
kinematografija nastaje
Dvehiljadita
godina je za srpski film značila definitivan kraj i novi početak. Prošlogodišnja
sezona otvorena je filmom Nebeska
udica Ljubiše Samardžića, koji je po proverenom receptu sreću
najpre okušao na filmskom festivalu u Berlinu, da bi zatim bio prikazan u
matičnoj zemlji. Samardžićev film je među prvima koji je probio led na
sceni bivše SFRJ, pa su usledile simultane premijere u Zagrebu, Ljubljani
i Sarajevu. Nebeska udica
nesporno je najuspešniji film sezone, što je verifikovano glavnim
nagradama na svim domaćim festivalima. Kritika ga je povoljno ocenila
imajući razumevanja i za neke zamke u koju je film upao tražeći balans
između melodrame i aktuelnih političkih zbivanja. Ali, ruku na srce, sve
je to bilo mnogo pre ere bagera i Samardžiću treba odati poštovanje na
nečemu što je bio pokušaj iskoraka iz sistema vrednosti zvanične
propagande. Usledila je premijera filma Senke
uspomena mladog autora Predraga Velinovića, čiji je glavni adut bio
veteran jugokinematografije Velimir Bata Živojinović, nekada glavni
glumački partner ali i rival Ljubiše Samardžića. Bio je to unekoliko
simboličan okršaj dva velikana naše filmske prošlosti. Senke
uspomena prikazuju Srbiju kao "idiličnu" zemlju u kojoj
penzioneri odbrojavaju poslednje dane. Možda zbog svega toga nije slučajno
što je film završio na festivalu u Moskvi, gde su verovatno hteli da
vide sliku te i takve Srbije. Mehanizam Đorđa Milosavljevića autorov je značajan pomak, ali je
od samog početka premijere planirane u proleće imao niz problema koji su
odlagali njegovo pojavljivanje pred publikom sve do jeseni. I on je najpre
prikazan u Torontu i Montrealu, pa tek nakon toga u Beogradu.
Rat uživo Darka Bajića bio je najgledaniji domaći film sezone. Po nekim procenama, verovatno je i najgledaniji film uopšte u Jugoslaviji u prošloj godini. Ipak, kritika nije podelila entuzijazam publike i u još jednoj priči o bombardovanju videla je suviše nedoumica koje je procenila pre kao autorsku nedorečenost negoli kao dramaturške dileme.
Najveće iznenađenje i verovatno najoriginalniji film jeste debi Milutina Petrovića Zemlja ljubavi, istine i slobode. Dobivši Fazbinderovu nagradu u Manhajmu, Petrović je trijumfalno zaključio ovu sezonu kao miljenik beogradske publike i verovatno kultni autor koji će publiku naći i u novom veku i milenijumu. U sezoni 2000. godine procurila su neka ostvarenja iz prethodne godine, pa je to donekle obogatilo izuzetno siromašnu filmsku sliku. Pa ipak, definitivna je novost začetak produkcije filmova koji nisu zabeleženi na filmskoj traci niti su još prebačeni sa video formata. Reprezentativni primerak ove vrste fotografije jeste debitantsko ostvarenje Isidore Bjelice Dorćol-Menhetn, koji se pred publikom upravo prikazuje sa projektora koji nisu filmski, što ljubiteljima ovog filma pa i filma uopšte ne smeta.
Nameće se zaključak da je srpskoj kinematografiji neophodna generalna rekonstrukcija, uostalom kao i samoj državi u kojoj ta kinematografija nastaje. Generacija mladih autora nespremna da čeka bolja vremena uzela je sudbinu u svoje ruke i pred sam kraj 2000. snimila niz filmova koji će svetlost dana ugledati u novom milenijumu. To je ohrabrenje ali i odraz celokupnog stanja u kinematografiji koja profesionalno gotovo da i ne postoji.
Dinko Tucaković
