Vreme broj 524, 18. januar 2001.

Nekadašnji predsednik SRJ očito nikada nije bio u jadnijoj poziciji. On, kao simbol nekadašnje vlasti za koju je arogancija bila prirodna koliko i disanje, morao je izgleda lično da se raspita hoće li Koštunica držati ranije datu reč oko Haga i hoće li biti sposoban da spreči formiranje novog SRS-a (srpske revanšističke stranke), u koju mnogi žele da se upišu

Dežurnom uredniku jedne ovdašnje novinske agencije potkrala se prošlog utorka greška zbog koje bi se još pre samo nekoliko meseci odgovaralo po starom Zakonu o informisanju, i to po osnovu širenja lažnih vesti i uznemiravanja građana. U najavi najvažnijih događaja i sastanaka za taj dan agencija je svojim korisnicima saopštila: "U 23 časa i 15 minuta na Aerodromu Beograd izjava predsednika SRJ Slobodana Miloševića po povratku iz zvanične posete Grčkoj." Toga dana, naravno, iz Grčke se vraćao i izjavu davao aktuelni predsednik SRJ Vojislav Koštunica, a ne onaj penzionisani, Slobodan Milošević, koji i kada napusti Dedinje ne ide dalje od Novog Beograda.

Reagujući na ovu grešku, psihoanalitičari bi verovatno odmah ustanovili da nije u pitanju nikakva novinarska "politička diverzija" (kako se to nekada govorilo), već najobičnija podsvesna reakcija – neograničena vlast i Milošević ovde su isuviše dugo išli zajedno i određivali naše živote, pa će nam očigledno trebati još mnogo vremena da ime bivšeg predsednika SRJ počnemo polako da zaboravljamo i izbacujemo iz svakodnevne upotrebe. Taj duh će se, po svemu sudeći, još dugo motati oko nove vlasti, ili joj biti obmotan oko vrata, daveći je s vremena na vreme.

UZBUĐENJE: Onima koji ne gledaju baš previše blagonaklono na politiku novih vlasti ova pogrešna najava novinske agencije mogla bi zgodno da "legne" i kao sjajna ilustracija za priču da se u Beogradu ionako ništa nije promenilo. Teza da su Milošević i Koštunica zapravo "isti" uporno se vrti u većini crnogorskih medija, a rado je (doduše sa sasvim različitim motivima) pominju i mnogi od onih u samom Beogradu za koje je general Vesli Klark verovatno najznačajniji vojskovođa u prošlom veku. Slično pitanje – "ima li to Jugoslavija novog predsednika i staru politiku" – postavio je ovih dana i američki državni radio. Povod za ovakvo pitanje bio je upravo Koštuničin prošlonedeljni susret sa Slobodanom Miloševićem i prvo zvanično saopštenje da su sadašnji i bivši predsednik, između ostalog, razgovarali o Kosovu i lošim odnosima u federaciji. Američki državni radio se zapitao kako to da Koštunica o budućim odnosima sa Crnom Gorom prvo razgovara sa Miloševićem, pa tek onda sa svojim saborcima iz DOS-a.

Susret Koštunica-Milošević zaista je uzbudio i mnoge u DOS-u, pogotovo one koji tvrde da se sa bivšim predsednikom SRJ nema više o čemu razgovarati jer mu je mesto u zatvoru. Dosovske reakcije bile su doduše krajnje različite – Žarko Korać i Vladan Batić zvučali su prilično ljutito; Dušan Mihajlović je tvrdio da veruje Koštunici ali da ne zna o čemu se sa Miloševićem može pričati; Čović je primetio da je susret došao u pogrešnom trenutku; Čankova stranka se zapitala da li taj sastanak znači "oživljavanje političkog mrtvaca"; Jožef Kasa je prvo bio ljut, da bi kasnije rekao kako ga je posle objašnjenja predsednika SRJ ljutnja prošla i da mu apsolutno daje za pravo; Slobodan Vuksanović je tvrdio da se drami bez razloga; dok je Zoran Đinđić s jedne strane ustanovio kako je Koštunica odlukom da se sretne sa Miloševićem napravio "pristojan gest", dok je s druge izrazio sumnju da li je bivši predsednik SRJ uopšte pristojan sagovornik za iole ozbiljne političke teme. Iako su mnogi tvrdili kako će susret Koštunice i Miloševića u Palati federacije poslužiti kao nežan lob udarac Đukanoviću za smečovanje po tezi da su novi beogradski vlastodršci neraskidovo vezani sa svog prethodnika, crnogorski predsednik je u jednom novinskom intervjuu izrazio razumevanje za Koštuničine napore da se sastaje sa opozicionim političarima, kao i za pokušaje da se "zaustavi izvesni radikalizam u zahtevima za brzim i efikasnim raskidom sa prošlošću".

O tome šta je zaista bio predmet razgovora sadašnjeg i bivšeg predsednika SRJ može se uglavnom samo nagađati, i to pogotovo na osnovu drugog ("popravnog") saopštenja iz kabineta Vojislava Koštunice u kome se navodi da je bilo reči i o sprovođenju republičkog zakona o pravima bivših državnih funkcionera. Prema nekim informacijama, pojedini političari iz SPS-a nekoliko dana su pokušavali da ugovore ovaj susret na zahtev svog partijskog šefa. Priče o hapšenju i suđenju najverovatnije su, dakle, naterale Slobodana Miloševića da pređe Savu, uputi se u Palatu federacije i raspita se na šta ubuduće može da računa. On, kao simbol nekadašnje vlasti za koju je arogancija bila prirodna koliko i disanje, morao je izgleda lično da se raspita hoće li Koštunica držati ranije datu reč oko Haga i hoće li biti sposoban da spreči formiranje novog SRS-a (srpske revanšističke stranke), u koju mnogi žele da se upišu.

MATIĆEV STIL: Mnogi iz nove vlasti poslednjih dana uporno ponavljaju da je čuvanje Miloševića isuviše skup posao i da specijalno i pojačano obezbeđenje koje mu je svojevremeno odredio Vlajko Stojiljković odmah mora biti ukinito. Takve izjave stižu uporedo sa pisanjem pojedinih stranih listova (koji se opet pozivaju na izvore iz Beograda) da su se u okolini Dedinja navodno već pojavili "lovci na nagradu od pet miliona dolara", koliko od leta 1999. SAD nude za pouzdanu informaciju o Miloševićevom kretanju. Budimpeštanski "Nepsabadšag" tvrdio je prošle nedelje kako u Beogradu postoje već dva razrađena plana za hapšenje Slobodana Miloševića. Prema planu koji se vodi pod šifrom "Skakavac", Miloševića bi pokupili na nekom javnom skupu. Drugi plan, pod šifrom "Kobra", predviđa da ga komandosi munjevitom akcijom uhvate na spavanju u vlastitoj kući i pre nego što Senta stigne da reaguje. Rok za obe akcije je kraj aprila ove godine. Lakoća sa kojom su mađarski novinari provalili "Skakavca" i "Kobru" inače neodoljivo podseća na stil jednog bivšeg saveznog ministra poznatog po neobuzdanosti u prepoznavanju i otkrivanju sličnih zavera.

Bez obzira na verodostojnost ovih priča po kojima bi "Kobra" bila brža od Karle del Ponte i "sklonila" Miloševića u neki naš zatvor umesto u onaj u Hagu, nekadašnji predsednik SRJ očito nikada nije bio u jadnijoj poziciji. Republički zakon o pravima bivših državnih funkcionera je ukinut, a onaj o posebnim pravima predsednika republike, po svemu sudeći, odnosi se isključivo na Milana Milutinovića (zato je svojevremeno i nazvan "Milutinovićev zakon"). Po tom zakonu svaki predsednik Srbije ubuduće bi imao posebnu penziju u visini od 85 odsto predsedničke plate, pravo na doživotno lično obezbeđenje kao i obezbeđenje porodice, službeni auto, vozača i administrativno osoblje. U pojedinim listovima pojavilo se zato ovih dana i nagađanje da je Milošević, koji očito nije ni sanjao da će jednoga dana izgubiti izbore, morao da ode u Palatu federacije kako bi se raspitao šta mu kao bivšem predsedniku pripada, pogotovo kada je reč o ličnom obezbeđenju. Pozivajući se na neimenovane izvore iz DOS-a, "Glas javnosti" tvrdi da je Milošević u razgovoru pominjao i nameru svog sina Marka da se uskoro vrati u zemlju iz dobrovoljnog izgnanstva i raspitivao se za bezbednost sopstvene porodice. Ukoliko je ta priča tačna, Marku bi prvo sledovalo služenje vojnog roka (ono kod privatnika za vreme rata se ne računa), a zatim i rizik određenog vremenskog boravka na društveno-korisnom radu, ukoliko je, naravno, tačno da je zemlju napustio sa lažnim pasošem i pod lažnim imenom.

KO JE ZAPRAVO ZBUNJEN: Za razliku od prvog susreta Koštunice i Miloševića 6. oktobra, koji je znatno doprineo smirivanju tenzija posle burnih uličnih događaja, ovaj drugi susret pojedini političari i pojedini mediji opisali su pre svega kao "zbunjujuć događaj". Pomalo zbog svih mogućih prizvuka Miloševićevih javnih pojavljivanja kao čoveka sa "haške liste", pomalo zbog delimične smušenosti u prvobitnom "rukovanju" ovako osetljivom temom, i ponajviše zbog bliskosti Koštuničinog nalaženja vremena za svog prethodnika i tvrdoglave zauzetosti u slučaju Karle del Ponte, mnogi su zaboravili da je susretanje predsednika države sa opozicionim političarima nešto što stoji u opisu njegovog radnog mesta. Šta god da je bio povod za ovaj susret, ljudski je da se Milošević plaši za svoju budućnost i traži sastanak, a ljudski je i da ga Koštunica sasluša sve dok se ne dokaže ono što mnogi sada tvrde – da je prethodna vlast iza sebe ostavila previše neljudskih i nečasnih tragova.

Sam Koštunica mogao bi se, osim na nužnost razlikovanja u radu od svog prethodnika, pozvati i na jedan neuporedivo jači argument: on je jedan od retkih nekadašnjih opozicionih političara koji je uporno izbegavao da se sretne sa Miloševićem, kako u vreme kada je ovaj bio na vrhuncu moći tako i u vreme kada su takvi susreti mogli da budu protumačeni i kao davanje podrške jednom bankrot režimu u raznim javnim ili tajnim dilovima. A to zašto je čitava država danas pred bankrotom, zašto smo najkorumpiranija zemlja u Evropi, zašto smo se godinama svađali sa celim svetom, da li je i zbog čega sud u Hagu sporan, ili zašto je Milošević skinut revolucijom umesto redovnom i normalnom smenom vlasti – ostaje tek da se utvrdi poštenom istragom, pa makar se činilo da su neke stvari očite i ako se gledaju iz svemira. Bez svega toga veoma brzo bi sve ponovo moglo da liči na ono vreme kada Milošević pozove na razgovor Azema Vlasija pa ga odmah zatim uhapsi i osudi jer su "svi" to od njega zahtevali. 

Zbunjujuće konotacije ovog susreta proističu u dobroj meri i iz činjenice da ovde malo ko veruje u sistem. Iz vremena dugotrajne Miloševićeve vladavine ostala je pre svega nenaviknutost da se sa nekim iz opozicije uopšte razgovara. Iz tog vremena ostala je i naviknutost da (ako se tako nešto već i desi) iza toga obavezno sledi i neka nagodba, neki privatni lex specialis, ili bar uverenje da svaka vlast ima prava na svoje manje ili veće prljavštine i tajne koje ne moraju mnogo da je koštaju.

Nenad Lj. Stefanović