2000 milijardi dolara
U žurbi nove demokratske vlasti da brzo inkasira nešto krupno i
zakrpi budžete, primećujem i mnoge omaške
Vidim
da je božićna poruka saveznog ministra za telekomunikacije Borisa Tadića
da je “Jugoslaviji neophodan i treći operater GSM mobilne
telefonije”, te da “država u ovoj veoma značajnoj oblasti za
privredni razvoj ne može da dozvoli monopolsko ponašanje, jer u tom slučaju
ne bi bilo neophodne konkurencije, novog investiranja i unapređenja ovih
usluga”, te da je zbog svega toga “u toku pravna ekspertiza ugovora o
prodaji dela Telekoma Srbija italijanskom i grčkom partneru ali i ugovora
sa Mobtelom (prema “Politici”) – naišla na veliki odjek. Po prirodi
teme, Tadić je i prilikom ovog susreta sa novinarima stavio znak pitanja
i na veličinu cene koju je Milošević pre tri godine dobio za polovinu
telefonije PTT Srbije – pa je čak podsetio da je Ljubiša Ristić
(predsednik JUL-a) navodno još tada “provalio” da mu je stručnjak iz
“kompanije koja je procenjivala vrednost srpske telefonije (Natvest)
interno rekao da ona vredi osam milijardi maraka, a da je posao utanačen
za 1.568 miliona maraka.
I mnogi priznati stručnjaci u ekonomiji – Begović, Mijatović i Živković
– izneli su mišljenje da je Miloševićeva prodaja telefonije sa milion
priključaka pre tri godine, primer kako ne treba raditi (u prošlom broju
“Vremena”). Sezonu napada na Telekom Srbija i kampanju stvaranja
prostora za novog mobilnog operatera u Srbiji otvorio je zapravo još
Miroljub Labus, tada još predsednik G-17 plus, kada je našem listu i pre
izbora za potpredsednika Savezne vlade rekao da strani vlasnici nisu
dovoljno investirali u razvoj telekomunikacija u Srbiji i da se do krupnih
razvojnih sredstava može doći i prodajom nove licence za mrežu mobilne
telefonije.
Mobtel, dakle kompanija pod krovom Braće Karić, takođe je stalno na
udaru primedbi poslednjih meseci, a Mlađan Dinkić, sada guverner NBJ,
ovih dana je posebno ogorčen što ova, inače veoma likvidna kompanija,
stalno emituje papire, pa se tako (pod atraktivnom kamatom od pet odsto)
zadužila za više od 170 miliona dinara, što, navodno predstavlja veliki
rizik za poverioce i što ugrožava stabilnost monetarne politike (ako
iznenada “puknu”). Dinkić pri tome procenjuje da oni pare ne
sakupljaju da bi nešto investirali, jer to se, prema njemu, ne bi
isplatilo (možda novinari nisu dobro zabeležili ovu neobično slobodnu
ocenu jednog šefa centralne banke).
Ne bih dalje nagomilavao indicije da se nova vlast dala da pričepi
trenutne vlasnike tržišta mobilne telefonije i da pravno raskrči
prostor za uvođenje na to tržište nekog novog, izgleda platežno veoma
sposobnog igrača. Pošto spadam u malobrojne iz ovdašnje javne sfere
(novinari su to po zanatu, a ne po zasluzi) koji još ni od koga nisu
dobili mobilni telefon i koji i dalje stacionarno telefoniraju o svom trošku
– takođe podržavam dovođenje nove firme na spomenuto tržište.
Najmanje jedne, a bolje bi bilo kada bi se za mobilnu telefoniju moglo
prodati još desetak licenci. Ipak, u toj žurbi nove demokratske vlasti
da brzo inkasira nešto krupno i zakrpi budžete, primećujem i mnoge omaške.
Prvo bih primetio da savezni ministar telekomunikacija Boris Tadić
stalno pravi neugodnu omašku, svodeći Jugoslaviju na Srbiju. To jest, on
stalno zaboravlja na dva, odnosno tri operatera mobilne telefonije u Crnoj
Gori. Valjda su i oni pod nekom njegovom teorijskom nadležnošću. Ako
nisu, onda to nisu ni telefonske kompanije u Srbiji. Tim pre bi o tome
morao da vodi računa zato što je, da li slučajno, i saobraćaj ušao u
famozni Samardžićev projekat novog Ustava SRJ (to jest Koštuničin i Đinđićev),
kao područje “funkcionalne federacije”. No, možda se tu nije mislilo
i na telekomunikacije, već samo na aerodrome ili samo na Saveznu kontrolu
letenja (što opet nije sasvim logično – kad je ustavna proza u
pitanju).
Druga omaška koja mi pada u oči jeste to da većina stručnjaka i
ekonomista olako tvrdi da Milošević za srpsku telefoniju nije 1997.
godine dobio dobru cenu – to jest da su drugi na istoku Evrope dobili više.
To me podseća na tadašnje vreme kada su Karići u Beograd doveli svog
“člana uprave” Mobtela iz Moskve, izvesnog Stiva Joanidisa, da bi on
ustvrdio da je srpska pošta prodata Italijanima i Grcima jeftino, pošto
je reč o tržištu koje u narednih 20 godina može doneti dobit od 2000
milijardi dolara. Naime, preciznije rečeno, taj Joanidis je nesrećno
rekao da je Mobtel, uz dotadašnju investiciju od 67 miliona dolara, još
1995. godine dobio dvadesetogodišnji monopol na mobilnu telefoniju u
Srbiji, te da će “izgubljena dobit” zbog ulaska Telekoma Srbija u tu
oblast iznositi 2000 milijardi dolara. Taj Grk iz Moskve, naravno, nije
bio jasan oko toga koliko je Kariće koštala državna licenca i kome su
odbrojane te pare. Pošto je reč o profitnom potencijalu od 2000
milijardi dolara, ispalo bi da je za licencu odbrojano bar hiljadu
milijardi (dok su zločesti tvrdili da je reč o pet miliona dolara).
O pitanju cene ni najbolji stručnjaci i ekonomisti ne mogu dobro
govoriti ako još nije jasno imamo li jedan ili dva ugovora “sa
elementom inostranosti” u kojima se štancuju monopoli na tržište
mobilne telefonije – i kolika je ona stvarno bila (a “bruto cena”
nije došla do javnosti). Ako Miloševićeve ugovore, na primer, shvatimo
ozbiljno – onda nesuđeni dosadašnji monopolisti možda nisu platili
dovoljno. Ako ih shvatimo onako kako se njegovi ugovori moraju shvatiti
– platili su sasvim pristojno. A da su drugi dobili više za monopolske,
pa i za nemonopolske ugovore – to jednostavno nije tačno. Eto nam
Hrvata, pogledajte Rumune, pa i ostale.
O protestu Ratka Markovića (protiv Tadićevih optužbi), koji je
potpisao “odustanicu” Vlade Srbije da “vo vjeki ugrozi” drugi po
redu monopol na mobilnu telefoniju, po državnom pravu (act de prince) – smešno je i govoriti. Marković je, naime, kao
profesor prava pokušao da dokaže da njegov potpis na smešni propis
Vlade nije ni od kakvog značaja. Kakav je to čovek, kad mu je potpis bez
značaja.
Dimitrije Boarov
