Šta biva kad se Đavo sakrije pod šajkačom
Humanistički
intelektualci opšte prakse i ostali svet kojem je upotreba Velikih Reči
u opisu radnog mesta u poslednje vreme mnogo govore o Katarzi: kao, grešili
smo deset i kusur godina, a sada je vreme da se – pomalo popovskim
argoom rečeno – kroz pokajanje očistimo, tj. da shvatimo šta smo to,
kako i zašto (po)činili, da nam se ne bi ponovilo. Ovo ne da nije daleko
od istine, nego je, bojati se, čak i isuviše pristojan način da se opiše
jedna Kolektivna Pomama. Pogledajte samo te mrzovoljne, izgužvane face
oko sebe, taj vaspitno zapušteni i neelegantno propali puk po
trolejbusima, ambulantama, poštama i uličnim salmonelarnicama, te
Pokretne Reklame Za Nesreću u jednoj tužnoj, sivoj, razvaljenoj zemlji:
sve su to, čast izuzecima, lečeni
miloševićevci... Sve, dokle pogled dopire. Osim, dakako, onih koji
su i dalje nelečeni. Sve je to, u ključnom trenutku za utemeljenje jednog
jadnog, petparačkog, šundioznog mita, dobacilo poneku grančicu na venac
oko Voždove glave. A sada gacaju po splačinama u koje im je ovaj
pretvorio živote, jer su sami to
tražili. Samo što većina njih toga odbija da se seća. Hoće to,
bogomi, i da se naljuti ako ga podsetiš da je bilo ponosni vlasnik
plakata “Smrt fašizmu – Slobodan narodu”! Nedavno mi je jedan
taksista, sve nadimajući se od ponosa, rekao kako je on, gospodine moj
dragi, još u leto 1990. “pročitao” tog demona Miloševića i skinuo
njegovu sliku-ikonu sa zida... Ma nije moguće!? Verujem da je prostodušni
volanodržac i dan-danas ubeđen kako je bio prvi čovek u Srbiji koji je
prozreo Pobačenog Mesiju: mogućnost da neko pri zdravoj svesti nije
nikada, ni sekunde svog života, bio gazimestanski “miloševićevac”
(ili pak simpatizer njegovih “četničkih” derivata, koloritnih
marginalaca istog tog “nacionalnog pokreta”), te da otuda nikako nije
mogao ni da se “razočara” u svrgnutog Idola, u ovoj se glavi, i
milionima sličnih, uopšte i ne razmatra – pa kakav bi to, bre, Srbin
bio?!
Građanin Miloš Miljković i njegova majka mogli bi ponešto
zanimljivo i znakovito da pridodaju raspravi na temu Katarze, ako među
onima što “važno vrte palce” ima spremnosti da ih saslušaju. Ovaj
sada 23-godišnji mladić bio je u onim ratospremajućim sezonama cca
1990. maskota nečega što se pompezno zvalo Srpski četnički pokret
(“prva generacija” Šešeljevog bašibozuka), simpatični švrća sa
šajkačom do po’ glave kojeg su roditelji vodali okolo kao dražesnu
EPP sliku Zdravog Podmlatka Vaskolikog Srpstva. U Peščaniku
Radija B92 (emitovano 10. 1. 2001, može se naći na www.freeb92.net) čuli
smo njegova tadašnja, očigledno dobro nabubana bucko-lazmislanja
o tome kako ćemo, daće bog, čim prije zaratiti s “ustašama,
komunistima i Šiptarima”, kako je “prirodno” da on mrzi svoje “šiptarske”
vršnjake i vice versa, i sve u tom stilu; jedanaest godina kasnije, prvi
komentar ovog razočaranog i zgađenog mladog čoveka na snimak sopstvenih
detinjih reči je: smešno.
Miljković danas okrivljuje, osim Vojvode i društva, i vlastite roditelje
što su ga uvukli u tu grotesknu priču i vilenili s njim po mitinzima. Čini
se, međutim, da svojoj majci to ne mora da objašnjava, jer je njoj još
jasnije šta se desilo: “Politika je možda dobra stvar za neke, ali za
neke je pogubna. Kažu – nije kolektivna krivica. Jeste kolektivna
krivica. Zbog ratova, zbog svega što nam se izdešavalo svi smo mi krivi.
Ja sebe stavljam na prvo mesto. Šta je meni trebalo ‘90. godine da vičem
– hoćemo rat, dajte puške, idemo u Knin. Kakav Knin, nisam u životu
bila tamo, ’89. smo prvi put otišli na miting, 30. decembra ili 31.
Onda smo ’90. otišli u Pazovu na Badnje veče. Tu je bio Vuk Drašković,
Srpska narodna obnova. Tu smo se prvo učlanili jer smo smatrali da je ovo
antikomunistički pokret. Sad ćemo mi to da razjurimo dok dlanom o dlan.
Pa tu je bio Šešelj, Srpski četnički pokret, računaš, ne znam ni
sama šta smo onda mislili, ali kao, ajde, to su neki Srbi, veliki Srbi
bili. (...)Napravili smo haos kod Vesne Pešić i UJDI-ja, i toga se dobro
sećam, i pokojnog Ivana Đurića itd. Upali smo onako, prosto blam jedan.
(...)Napravili smo čitavu katastrofu sa onim Ujdijem, a sada mislim, ne
sad nego već 7-8 godina proteklih, da je to bio jedan fantastičan
pokret. (...)To je bilo gađanje i cipelama pa nas je onda Šešelj, kada
smo izašli napolje, pitao da li je neko ostao bez obuće. Mislim da nije
ali je bilo i takvih stvari. Kidanja mikrofona... Strašno. A zašto?
(...)Koji je mene đavo onda naterao, nemam pojma.”
Đavo? Hm, nije loša definicija za početak, mada joj nedostaje zdrava
pozitivistička crta (možda bi
Čestertonov Otac Braun tu mogao da pomogne?), a i pogodna je za demagoški
“transfer odgovornosti” na Više Sile. Majka prerano rezigniranog Miloša
Miljkovića, čoveka koji sanja još samo o tome da nekako eskivira vojsku
– on, maskota jedne strrrašne gibanica-armade! – i da zaždi kod
ujaka u imperijalističku Ameriku, ta majka, međutim, ne namerava da se
tim “transferom” bavi. Shvativši šta je učinila, a naročito
shvativši da je to ONA učinila, a ne Neko Drugi, ona kao da
“transcendira” sopstvenu malu, folklornu, gotovo lakrdijašku krivicu,
kao da svoj živopisni i bučni ali ipak apsolutno beznačajni udeo u Opštoj
Nesreći “osvešćuje” do one zavidne mere koja je apsolutno nedostižna
svim onim Umnim Glavama – kojima je to za Um decenijama verovano na reč
– čiji je poletni doprinos u Organizovanom Propadanju bio nezamislivo
veći. Ne, taj bornirani polusvet i dalje ordinira po istim verbalnim
kuplerajima, s gotovo neizmenjenim repertoarom. Čitam onog što je
svojevremeno besramno, prizemno i priglupo trkeljao o genetskoj
nesposobnosti Srbalja da čine zlo i o dijalektičkom odnosu svinje,
dupeta i čvaraka, kako sada Mudro Analizira sve i svakoga, žaleći se na
“Slobu” što je, šeprtlja, upropastio jedan inače divan
velenacionalni projekat. Pune su “oslobođene” novine tih tipova,
prepun je “javni prostor” lešinara kojima i mentalna skučenost i
razobručena sujeta zauvek zabranjuju i preče da dostignu taj nivo
autorefleksije, taj nivo samokritičke samosvesti Građanina i odraslog čoveka,
do kojeg su došli oni Miljkovići, “obični ljudi u neobičnim
okolnostima”.
Gospođa Miljković, dakako, u jednoj stvari greši: kolektivna
krivica je fantazam, jer je tek drugo lice kolektivne
nedužnosti koja je za Srbe bila rezervisana. U stvarnosti, radi se
tek o zbiru impresivnog broja
individualnih krivica. A njihova je težina, dakako, veoma nejednaka.
Znam, recimo, jednog tipa koji bi jednim svojim časnim činom mogao učiniti
dosta na makar simboličkom rasterećenju uništenih egzistencija i gospođe
Miljković i mnogih miljkovića po Srbiji. Kad ono, umesto toga, baja se raspituje –
na Najvišem Mestu – za svoje buduće prinadležnosti!? E pa stvarno...
Gde je, bre, ta straža?!
Teofil Pančić
