Paradoksi ćorave kutije
Još od poslednjeg
partijskog kongresa, Centar "Sava" nije bio poprište nekog
spektakla. Međutim, stvari polako dolaze na svoje mesto jer smo u istoj
TV nedelji proslavili jubileje C marketa i kompanije BK. C market žurka
više je nalikovala zapadnjačkim slavljima, govor predsednika prevođen
je na engleski, a koktelu su prisustvovale sve važnije (aktuelne) mušterije
ove firme. Videli smo, dakle, ko sve pazari kod njih, mada su evidentno
nedostajali svi dojučerašnji kupci. Setio sam se izjave bivšeg
predsednika Vlade, koji je tokom nestašica ulja lakonski izjavljivao da
ga njegova porodica nabavlja baš u C marketu. Gde ćeš bolju reklamu od
toga?
Karići su svoju proslavu
organizovali mnogo ozbiljnije. Bila je to autentična mešavina
crkveno-poslovno-humanitarnih aktivnosti u poslednjih 30 godina. Za svečanu
priliku, napravljen je i dokumentarni film o ostvarenju jednog sna, i to
na srpski način. Videli smo ceo put, od male zanatske radionice za izradu
poljoprivrednih alatki (Tehničar), do velike međunarodne kompanije.
Zlobnici kažu da je nedostajala muzičarska faza, ili koketiranje sa
prethodnom vlašću, ali put do zvezda svakako je posut trnjem. U sećanju
ostaju samo uspesi.
Nedeljom ujutro, po navici
iz vojničkih dana, pratim emisiju "Dozvolite". Nakon
eksperimenta sa transformisanjem ove emisije u Okrugli sto sa generalima,
vratili smo se izvornoj formi, koju je do savršenstva doveo gospodin
Nenad Pezo. Paradoksalno je da vojnička emisija na Novoj RTS ima
najsavremeniju formu. Nova rubrika, nastala po želji gledalaca, zove se
"pesma za vojnika". Verovali ili ne, umesto drugoligaških
pevaljki, po želji izvesnog gospodina na odsluženju vojnog roka, čuli
smo Anu Stanić.
Sledeći važan
televizijski spektakl vezan je za centralnu proslavu Bogojavljenja na Adi
Ciganliji. Događaju je prethodila reklama u kojoj se pominje drevni običaj
vađenja krsta iz ledene vode, Hitlerova zabrana, pa komunistička zabrana
i konačna tvrdnja da se Bog javio (vaistinu se javio).
Reportaže sa Ade su
emitovale gotovo sve televizije (logično) i sve su imale manje-više isti
ton. Razvijeni momci u kupaćim gaćicama, tetovaže, sveštenik sa krstom
i konačno najbrži mladić koji ga je prvi dohvatio. Sve je lepo i
krasno, tradicija ponovo živi, pobedili smo i Hitlera i komuniste. Onda
sam na televiziji B92 video reportažu o istom događaju, ali u malo drugačijem
svetlu. Umesto nebeskog glasa, video sam reprizu Česnice na Terazijama,
odnosno nimalo hrišćansko guranje i grabljenje za komadić krsta od zaleđene
Bogojavljenske vodice (prošlogodišnje). Tužno je bilo videti ljude sa
komadićima leda (za koje se veruje da imaju posebne moći), dok se topio
u rukama.
Na kraju, televizija je
svakom TV manijaku najzanimljivija kada se bavi samom sobom. To se dešava
na RTS-u, gde se serijom diskusija razmatra pitanje budućnosti ove kuće.
Na jednoj od sesija, gde su među učesnicima bili Petar Luković, Mirjana
Bobić i Srđan Karanović, a u publici sindikalci RTS-a, pokušali su da
odgovore na ovu zagonetku. Spektakularno je bilo videti gospodina Lukovića
na ekranu "ćorave kutije". Zaposleni su se trudili da krivicu
za loš imidž firme pripišu Informativnom programu, sentimentalno
sanjareći o zlatnim osamdesetim, kada je Televizija bila mitski
kvalitetna. Draga gospodo, zaboravili ste na patriotske tirade Sportske
redakcije, nebeska nadahnuća iz Francuske 7 koja su ispunjavala programe
iz kulture, nekrofilne delove dokumentarnog programa, ili pljuvače
opozicione vlasti u beogradskom programu. Poslovica kaže da je navika
–druga priroda, tako da sam veoma skeptičan po pitanju televizijskog
sipanja novog vina u stare mješine. Sigurno je da televiziju treba čuvati
od mešetarenja političara (što je u startu teško ili čak nemoguće) i
uvesti je tehnološki i sadržajno u novi vek. Nostalgija u svemu tome neće
biti od velike pomoći.
Dragan
Ilić
