12 sanduka dostojanstva
Evo
napokon nove, demokratske Vlade Srbije, sa Zoranom Đinđićem na čelu.
Gospodin Čedomir Jovanović, kao vođa parlamentarne većine, zavalio se
u fotelju kod predsednika Milutinovića i kod njega isposlovao ovaj
mandat. Tako je ovaj mladić, Sen-Žist ili bolje reći sveti Đorđe
"beogradskog oktobra", otvorio istorijsku stranicu srpske
demokratije XXI veka. Jednom mi je u kafani g. Čeda rekao da ga fascinira
sudbina majora Dangića. Sada zamišljam njegove parlamentarne dvoboje sa
g. Bakijem, vođom glavnog opozicionog kluba.
No ima i onih koji stalno buše. Tako mi jedan ogorčeni radikal kaže
da sada dobijamo koalicionu vladu CIA-e, Mi-6, Drugog biroa, KGB-a i
drugih "tajnih stranaka". To me podsetilo na kratak dnevnički
zapis Milana Jovanovića Stoimirovića, šefa predratnog Tanjuga, to jest
"Avale" (od 13. oktobra 1939): "Beograd je pun nemačkih,
francuskih i engleskih agenata, kao i komunističkih. Svi oni rade."
Ovi sa Đinđićevog spiska tek prete da će nešto raditi, pa sa
indignacijom odbacujem ofucanu priču da ovde samo strane agenture imaju
perspektivu. Uostalom, gore spomenute svetske "tajne stranke"
nisu više u modi, te bi modernije bilo ogovarati Vladu kako predstavlja
nekakvu koaliciju Mekinzija, Dilojt and Tuša, KPMG-a, Prajsa Kupersa i
sinova. Ako Koštunica misli da se protiv ovih Đinđićevih konsultanata
bori sa svojim konsultantom Tijanićem na braniku – sve mi je, što
rek'o lala, odma' jasno.
Iako su izbori srećno prošli, čitam da se predsednik Koštunica i
nadalje potpuno zaneo antiamerikanizmom, da smatra državu važnijom od
Haga i da ga više zanima opstanak države nego DOS-a. Kao da mu iz trbuha
govori njegov prethodnik. Kad bih se usudio da savetujem – podsetio bih
Koštunicu na narodnu izreku: zasviraj, pa za pojas zadeni.
Jer, koliko sam ja obavešten, oni na zapadu izgleda povezuju Hag i
sudbinu države, upravo tim redom. To pišu evropski ministri, a isto se
može uočiti i u Klintonovom propratnom pismu Kongresu, koje je on sa već
raspremljenog stola, uz izvršnu odluku o ukidanju "spoljnog zida
sankcija", otpremio baš poslednjeg dana svog mandata (19. januara).
Naime, u tom pismu piše da se "moraju preduzeti koraci da se podrže
napori koje ulaže Međunarodni tribunal za zločine u bivšoj
Jugoslaviji" da bi se "otvorile mogućnosti da se Jugoslavija u
potpunosti ponovo pridruži međunarodnoj zajednici". Znači, opet
neka ne suviše maglovita osnova za uslovljavanje našeg ekonomskog
opstanka s tim neugodnim Hagom. U tom smeru iz Brisela stiže još jasnija
poruka – da bi se znalo u čije ime govori Karla del Ponte.
Zbog toga strepim od mogućnosti da Koštunica, po modelu
"kontinuiteta dostojanstva", ne počne da spasava "opstanak
države" ne na pravcu odakle ona može biti najugroženija, nego na
pogrešenom frontu, to jest na terenu onih beskrajno dosadnih balkanskih
rasprava o tome šta je država, šta je suverenitet, šta je demokratija,
šta je legalnost i koja su to večita prava starih i novih državnika.
Tako se može dogoditi da se on, zajedno sa svima nama, nađe "sebi
iza leđa", da parafraziram onog akademika iz udaljenih Rovaca (koji
bi hteo da mu zavičaj ostane u jedinstvenoj monarhiji).
Koštunica je, inače, u borbi za očuvanje "federalnog
okvira" dobio evropsku podršku, pa uskoro u Beograd (ako sam dobro
čuo) stiže i Havijer Solana na čelu neke trojke Evropske unije. Teško
je ne naći vremena za tog gospodina u toliko važnoj, crnogorskoj stvari.
Koštunici ova pomoć možda nije zgodna, jer on se uzda u argumente, a ne
u bombardere. S tim u vezi uvek se setim kako je Bizmark ogovarao Gorčakova
kako je naivan – jer veruje u argumente. No, možete li na Jadranu ili
na Dunavu zaustaviti personal Franćeska Prudentina upozoravajući ga na
pravila pravne države, ili se morate osloniti na argumente
"legitimne primene sile", a tada stvari lako izmaknu kontroli.
NATO intervencija čak i nije bila legitimna, ali šta je vredelo Anti
Markoviću što je legitimno pokušao da povrati carinsku kontrolu na
slovenačkim granicama. I njemu je neka evropska trojka rekla da očuva
"federalni okvir".
Zbog svega toga postavlja se pitanje je li Koštunica doista dobro poređao
prioritete? Možda bi tu "demokratsku, pravnu državu", koju on
stalno sanja, pre nego na Crnu Goru ili Kosovo – prvo trebalo protegnuti
na Dedinje, koje i dalje očigledno ima neki eksteritorijalni
"specijalni status". I zašto da zbog dostojanstva Dedinja mi
ostali stalno stojimo pred vratima "mogućnosti povratka u međunarodnu
zajednicu", kao siromašna deca pred bečkom poslastičarnicom.
Milošević je odavno postao preskup, pa bi bilo smešno da i ovo malo
preostalog života njegovi nesrećni savremenici provedu pod nekim
formalnim ili neformalnim sankcijama kako bi Koštunica očuvao njegovo i
svoje dostojanstvo. Istina, svi noviji srpski vladari koštali su veoma
mnogo. Počevši od navodno skromnog, mada surovog Karađorđa, koji je,
prema tvrdnjama Redžep-age (3. oktobra 1813), pobegao iz Srbije sa 12
sanduka zlata, koje je (kako piše njegov savremenik Vasilije Gvozdenović)
oteo od sopstvenog naroda ili od svojih kolega iz Sovjeta. Karađorđe, međutim,
nije imao sreće, jer ga je s druge strane Dunava čekala "pravna
Austrija". Meternih ga nije isporučio Karšli Ali-paši (iako ga je
ovaj jako tražio), ali ga je internirao, prvo u Fenek, kasnije u Varadin
i Grac, a celokupnu mu imovinu stavio pod sekvestar ("zamrznuo")
– da bi se podanicima Monarhije, najčešće trgovcima, namirila šteta
koju su ustanici načinili "oslobađajući" njihove karavane uz
Moravu i lađe na Dunavu.
Karađorđe je tada opelješen preko redovnog suda – a prvu od 80 tužbi
podneo je Miloš Urošević, zemunski trgovac i austrijski konfident. Uopšte
uzev, većina tužilaca bili su Srbi iz Vojvodine, što je možda malčice
doprinelo kasnijim decenijskim centralističkim
"revandikacijama" prema imovini Vojvođana. No, to pitanje mi
ovde nije prioritetno, već se samo čudim što nijedan građanin još
nije, ni pred jednim domaćim ili svetskim sudom, podneo nijedan optužni
predlog za naknadu štete – iz Miloševićevih 12 sanduka dostojanstva.
Čak se ni Nenad Čanak nije toga setio, a kada ga izbace iz DOS-a, što
mu je Koštunica već najavio – biće kasno.
Uopšte uzev, sve kasni – to jest ide nazad: Račak, Rambuje, Hag,
Solana, opstanak države i federacije, dostojanstvo, pretnje sankcijama,
tranzicija bez šokova (lepo zvuči, ali gde toga ima), privatizacija bez
nezaposlenosti (ma šta mi reče) – to su ključne reči protekle
sedmice. Dokle!
Dimitrije Boarov
