Devetoljetka možda dogodine
Kad novi osnovci krenu u septembru u školu, moglo bi se dogoditi da
od prvog razreda dobiju engleski jezik. Sve ostale novotarije – raniji
polazak u školu, produžavanje osnovne škole na devet godina, novi
nastavni plan i program – sačekaće široku javnu raspravu u kojoj će
učestvovati stručna javnost i, naravno, roditelji
Tek
što je počela da se sleže prašina podignuta oko verskog obrazovanja u
državnim školama, ishitreno na "velika zvona" najavljivana kao
"gotova svar", javnost se uskomešala zbog najave radikalne
reforme obrazovnog sistema i medijska pažnja je, u trenutku kada ovaj
tekst dođe do čitalaca, sa sveštenika prešla na sveže postavljenog
ministra objedinjenog Ministarstva obrazovanja Gašu Kneževića.
Iako su promene političkog, ekonomskog i pravnog sistema nešto što većina građana ove zemlje već godinama željno iščekuje, posle "oktobarskih događanja" redosled je nešto izmenjen pa je, mimo svake logike, prva na red došla reforma školstva, uprkos tome što se u predizbornom predstavljanju nije baš visoko kotirala.
Budući da se obavlja "naživo" i obuhvata stotine hiljada sudbina, reforma obrazovnog sistema osetljiv je i odgovoran zahvat. Poznato je da svaka reforma proizvodi "invalid" generaciju. To najbolje znaju oni koji su na svojoj koži osetili doktorsku disertaciju Stipe Šuvara. Oni su roditelji današnjih đaka i s razlogom su zabrinuti. Zabrinuti su i nastavnici jer iz iskustva znaju da svako "čačkanje" po obrazovanju pravi tehnološke manjkove i viškove. Raduju se samo đaci jer očekuju, pokazaće se neosnovano, da će časovi, kao za vreme štrajkova, trajati samo pola sata. Veronauka se više i ne pominje.
REFORMA ILI REORGANIZACIJA: "Reformu obrazovanja vidim kao duboko strategijsko pitanje koje bi zapravo trebalo da kreira budućnost zemlje. Jer, kakav mi sistem napravimo, takva će deca sutra biti, takve ljude ćemo prekosutra zapošljavati. To je veoma ozbiljan proces koji zahteva vreme. Sve o reformi izneto poslednjih mesec dana u stvari je paleta predloga o kojima će se tek odlučivati", objašnjava ministar Gašo Knežević. "Suštinsko opredeljenje jeste reforma metodologije nastave, bitna izmena plana i programa i kreiranje adekvatnih udžbenika. Oslobađanje škole faktografije, razvijanje mišljenja, aktivna nastava, uvođenje većeg izbora izbornih predmeta. Naš cilj je sistem koji nas približava evropskom modelu obrazovanja."
Po opisu, najavljena reforma zadire duboko u obrazovni sistem. U predlogu su raniji polazak u osnovnu školu, skraćenje trajanja časova za najmlađi uzrast, produžetak osnovnog školovanja na devet godina, pravljenje novog nastavnog plana i programa, redukovanje gradiva, uvođenje stranog jezika od prvog razreda, osnivanje grupa obaveznih i izbornih predmeta, pisanje novih udžbenika itd. Ambiciozno.
"Otkako sam u prosveti bilo je bar deset reformi. Aktuelni školski sistem, po mom mišljenju, ne treba reformisati nego reorganizovati", kaže Vesna Fila, direktorka ogledne osnovne škole "Vladislav Ribnikar". Učenici i nastavnici te škole uvek prvi na svojim leđima osete posledice reformi. "Svaka reforma u prosveti mora se dati na sud javnosti, da roditelji kao zainteresovana strana i nastavno osoblje kao profesionalci iskažu svoje zahteve i preporuke. Nema nikakve potrebe za brzim i ishitrenim odlukama."
Bez obzira na ministrovu opasku da je reforma počela sa političkim promenama i da nema kraja, ipak je velika nepoznanica kada se u reforme ulazi i kako će se i kojim redosledom sprovoditi.
"Prvo što možemo uraditi je da organizujemo nastavu stranog jezika od prvog razreda. Verujem da ako se jezik uvede na pravi način i ako tokom školovanja deca uče samo jedan strani jezik, i ako bismo na kraju osnovne škole dobili čoveka koji može da komunicira na tom jednom jeziku – pola naše reforme bilo bi završeno. Bolje je temeljno naučiti jedan strani jezik, nego dva polovično. Ukoliko realno gledamo, zaključićemo da će obavezan strani jezik u ovoj zemlji biti engleski, kao dominantan svetski jezik", kaže ministar Knežević.
Tako će prve žrtve ovog poduhvata biti nastavnici i profesori stranih jezika. Samo produženje osnovnog školovanja na devet godina uzrokovaće manjak nastavnika engleskog, dok će moguće ukidanje drugog jezika mnoge nastavnike drugih, manje aktuelnih jezika poslati na biro rada. Na priliku, najgore će proći nastavnici ruskog, čiji će predmet, čak i ako drugi jezik bude možda izborni, biti najređe biran. Rešenje ovog problema nije ni na vidiku.
Poseban problem je "dvostruka" generacija prvaka pri prelasku na "devetoljetku". Pojaviće se akutan nedostatak školskog prostora čak i ako se prelazak "razvuče" na nekoliko godina. Pitanje je, što bi rekao ministar, "kako 'pojesti' celu generaciju".
SREDNJE REŠENJE: "Mi ne možemo ništa ozbiljnije uraditi u osnovnom i srednjem obrazovanju do nove školske godine", kaže Knežević. "Kad je Univerzitet u pitanju, to će ići nešto brže. Prvo moramo da izradimo zakonske projekte, mislim na Zakon o osnovnim i srednjim školama. Uslovno govoreći, politički 'diktat' je da se izmena zakona uradi u sledeća četiri meseca, kao manifestacija promena, dok profesionalci više pominju rok od godinu dana. Moj zadatak je, koliko vidim, da spojim ta dva interesa, da pokušam da iznađem neko srednje rešenje. Tako ćemo imati zakon o Univerzitetu verovatno za mesec dana a postoji mogućnost da do septembra dobijemo zakon o osnovnim i srednjim školama. Tek tada će moći da se pređe na elemente reforme koje sam ja u poslednje vreme iznosio u javnosti. Dakle, septembar je mesec kada može početi nešto. Nezgodno je što tada počinje školska godina pa će neki koraci biti ishitreni. Silni problemi nas čekaju."
Kako sada stvari stoje, zbog širine i radikalnosti i kratkog roka, halabuka oko reforme badava je dignuta bar kad su u pitanju ova i sledeća školska godina. Koliko god se političari upinjali da se promene u ovoj oblasti pošto-poto ostvare, vreme neophodno za pripremu neumitno teče. Ni zakon, ni plan i program, ni udžbenici ne mogu se preko noći napisati. Zbog mira u kući, u ovako osetljivom političkom trenutku i besparici, niko neće biti spreman da pravi nove socijalne slučajeve od nastavnika stranih jezika. "Ne verujem da novi udžbenici mogu da se napišu do septembra. Ono što možemo eventualno do tada da uradimo jeste da izmenimo plan i program, te da se udžbenici koji već postoje na tržištu tome prilagode." Po svemu sudeći malo više će se "našminkati" udžbenici iz istorije i geografije ako se u dogledno vreme reši koje je viđenje istorijskih događaja "poželjno" i gde su granice ove zemlje. Možda se ponegde počne sa nastavom engleskog od prvog razreda. Za drugo neće biti ni para ni vremena.
Ministar Knežević kaže da će formirati Prosvetni savet koji bi trebalo da se bavi strategijskim pitanjima obrazovanja, to jest da donese konkretan predlog reformi sa dinamikom njihovog sprovođenja i pretpostavka je, analizom posledica. Tek takvi predlozi bi, umesto "paketa predloga" i lepih želja, mogli biti predmet javne diskusije. Nejasno je, mora se reći, zašto se o reformi prosvete uopšte govori pre nego što Savet artikuliše svoj predlog. Kao što je bila nejasna i priča o veronauci.
"Imam jaku potrebu da sada zaćutim. Ponudio sam određene solucije, i sad očekujem reakcije. Ne mislim da ćemo uspeti da rešimo problem brzim trčanjem na kratke staze. Mi moramo, opisno govoreći, biti maratonci. Neophodno je da sada dobijem povratne informacije od pedagoga, metodologa i svih drugih struktura koje se bave decom, potencijalnih pisaca udžbenika, Prosvetnog saveta kao tela koje će biti formirano, Obrazovnog foruma kao već postojeće institucije koja se time bavi, da skupimo to i ponovo da se pojavimo u javnosti za određeno vreme i napravimo jedan korak dalje. Da na neki način uvedemo etape u toj trci koju zajedno moramo da istrčimo", zaključuje ministar obrazovanja.
Zoran Majdin
Gašo Knežević, ministar prosvete: Skraćivanjem časova izlazi se u susret psihofizičkim sposobnostima deteta. Da li će to biti skraćeni čas ili blok čas, na čemu ja paralelno insistiram, dakle drugi oblik organizovanja časa, drugo je pitanje. Ne očekujem ni od jednog deteta koje ima 7-10 godina da drži pažnju na način na koji se to od njega za sada traži 45 minuta. Ne insistiram ni na ideji da čas traje 30 minuta. Samo dajem mogućnost da čas toliko traje, kao što dajem i mogućnost da čas traje sat vremena uz drugačiju organizaciju vremena.
Vesna Fila, direktorka ogledne osnovne škole "Vladislav Ribnikar": Treba videti kakva su iskustva u drugim zemljama. Ako u većini evropskih zemalja čas traje pedeset minuta, to znači da postoji ozbiljan pedagoško-psihološko-metodološki razlog. Pitanje je da li mi ovim skraćivanjem časova za najmlađu decu i vezivanje u blokove, što opet čini šezdeset minuta, pronalazimo toplu vodu. Zašto ne bismo imali časove od pedeset minuta, ali i reorganizovali učenički dan. Trend u svetu je individualni a ne grupni rad, i zato im časovi traju pedeset minuta. Za to vreme, u razredu od dvadeset učenika svakom đaku ćete čuti glasić bar pet puta, a za trideset je pitanje da li ćete mu oči videti. S druge strane, skratiti časove nižim razredima nemoguće je i iz tehničkih razloga. Naime, svih osam razreda osnovne škole pod jednim je krovom, i ne znam kako će se zvoniti za početak i kraj časa a da to ne unosi zabunu. Uostalom, čas od trideset minuta je izgubljen čas.
Radmila Ikavac, školski psiholog: U proteklom periodu škola je bila prinuđena da redukuje program i skraćuje časove zbog štrajkova, rata i lošeg grejanja, tako da imamo iskustva u sažimanju gradiva i prilagođavanju kraćem trajanju časova. Pola sata je dovoljno samo za površni prelazak gradiva, odnosno to bi bilo samo trčanje kroz program. Mi smo, nažalost, na takav oblik nastave bili neretko prinuđeni i deca su time bila oduševljena ne shvatajući šta su izgubila. Tek kada su došla u srednju školu, shvatila su koliko ne znaju, i oni su danas merodavni da daju ocenu o tridesetominutnim časovima. Primetili smo da su nastavnici, da bi ispunili program, skraćivali vežbanja koja su učeniku neophodna za usvajanje novih pojmova. Po mom mišljenju, najbolje je nastavnicima dati preporuke da sami normiraju časove. Naši učenici su dosta izgubili, i to ne samo u nastavi nego i u školskom druženju, u kontaktu sa nastavnicima. Četrdeset pet do pedeset minuta je neophodno za uspešno savlađivanje jedne nastavne jedinice. Ali, mogu se prekomponovati nastavne jedinice i smanjiti njihov broj u korist obnavljanja i vežbanja. Trenutno broj nastavnih jedinica i broj časova predviđenih za ponavljanje i utvrđivanje ne prati mentalni razvoj dece. Detetu je potrebno vreme da prihvati gradivo. Ministarstvo bi najbolje učinilo kada bi ukazalo puno poverenje i dalo veću slobodu nastavniku da normira rad, ali i da za to odgovara. Naši nastavnici to već sada i rade.
Jovanka Glođović, učiteljica: U ovoj školi je ukupan fond časova uvećan zbog intenzivnog učenja francuskog jezika od prvog razreda, pa je trajanje časa već nekoliko godina skraćeno na četrdeset minuta. Tih pet minuta ponekad zaista nedostaje da se čas privede kraju, pa neretko koristimo mali odmor. U periodima kada je čas, iz ovog ili onog razloga, trajao trideset minuta nastojali smo da uradimo ono što je najvažnije u datoj nastavnoj jedinici bez neke posebne artikulacije časa i bez poštovanja metodičkih struktura. Tada smo morali da korigujemo gradivo, a zbog manjeg prostora za vežbanje rad kod kuće morao je biti produžen. Te generacije su bez krivice kažnjene. Da mene neko pita, ne bih smanjivala ni broj ni trajanje časova. Pre bih bila za povećavanje broja časova za utvrđivanje gradiva. Po sadašnjem programu predviđeno je za, recimo, deljenje dvocifrenim brojevima jedan čas predavanja i jedan čas utvrđivanja. Svega desetak posto učenika tu komplikovanu operaciju može savladati za to vreme. Inače, najefikasniji rad je između petnaestog i tridesetpetog minuta. Tako je i čas "podeljen" na pripremu, tumačenje gradiva i rekapitulaciju, koja je nastavniku neophodna kao povratna informacija o "usvojenosti" gradiva. Za pola sata to nije moguće uraditi.
