Spasiti život
Praizvedba novog komada Jasmine Reze, autorke dobro poznate i domaćoj
publici, "Tri verzije života" u bečkom Akademskom pozorištu
proglašena je za događaj sezone
Postoje dobri pozorišni komadi kojima čak ni loša režija ne može
ništa, a postoje i prosečni ili loši pozorišni komadi koje dobra režija
i bravurozan glumački ansambl mogu da uzdignu do scenskog doživljaja.
Jedan takav komad je najnovije delo Jasmine Reze Tri
verzije života.
Nakon svetskog uspeha komada Art (koji je naša publika imala prilike da gleda u Ateljeu 212),
Jasmina Reza je u protekle četiri godine napisala dva romana i jedan
scenario za †lm. Povratak pisanju pozorišnih komada sa delom Tri verzije života budi asocijacije na Art. Kao što je u Artu
tekst izgrađen na jednoj osnovnoj, duhovitoj ideji o iskušenju koje
kupovina slike postavlja prijateljstvu, tako je i u Tri
verzije života dinamičnost teksta obezbeđena osnovnom idejom o svađi
između dva bračna para koja se varira u tri različite verzije.
Anri i Sonja, koji provode veče kod kuće gložeći se oko toga šta
da učine sa kenjkavim detetom koje hoće da jede keks u krevetu posle
pranja zuba, iznenada dobijaju posetu. Na vratima su Iber i Ines koji stižu
na večeru dan ranije: kako spasti veče kada u kući ima samo još čipsa
i vina, Sonja sedi u kombinezonu, dete plače, a poziv na večeru
motivisan je Anrijevom hitnom potrebom da mu Iber pomogne u daljem građenju
karijere?
PREOBRAŽAJI: Jasmina Reza nas tri puta vodi kroz istu situaciju, u
kojoj likovi doduše trpe preobražaje, ali odnos snaga izmeđi četiri
†gure ostaje strukturalno manje-više isti. Anri je astro†zičar pod
pritiskom koji se nakon tri godine pauze upravo sprema da objavi novi
teorijski rad od koga mu zavisi dalja karijera; Sonja je bivša advokatica
koja pokušava da izgradi novu karijeru kao †nansijski savetnik; Iber je
astro†zičar na glasu, a Ines tip domaćice-guščice koja sedi kod kuće,
čuva dete i u astro†ziku se baš ništa ne razume. Situaciona komika
nastala na banalnoj činjenici o pobrkanim datumima prerasta u dramu u
kojoj svako obelodanjuje svoj karakter. Anri je tip senzibilnog, slabog muškarca
koji u poslu i u partnerstvu traži jačeg da ga vodi; Sonja je
distancirano-rezignirana amazonka koja prezire pravila društvene igre, a
isto tako i muža prema kome je naizmenično agresivna i sažaljiva; Iber
je mačo koji uživa da ponižava svoju inferiornu ženu, a privlači ga
tip kao što je Sonja; Ines je nesigurna, samozatajna priroda koja se
hvata za Ibera, iako čezne za razumevanjem senzibilnog tipa kao što je
Anri.
RIVALSTVO: I kao što je u Artu svađa oko vrednosti kupljene slike samo povod da se u
prijateljstvu razotkriju ljubomora, rivalstvo i potreba za uvažavanjem,
tako i ovde situacija u kojoj jedan muškarac mora oportunistički da se
dodvori drugome u prisustvu svoje žene dovodi stotinu malih prećutanih
unutrašnjih implozija do eksplozije. Jasno uspostavljeni odnos snaga
unutar obe bračne celine dobija nov zamajac u četvorosmernoj strukturi,
u kojoj nastaju i pucaju savezništva, obelodanjuju se istine, pljušte
spuštanja i naplaćivanja. Eksternalizovanje privatnih problema pokazuje
da psiho-igre koje vladaju u braku imaju važenje i na društvenom planu,
gde u konkurentskoj borbi za prestiž vladaju zavist, pakost i slast u
ponižavanju slabijeg.
Preplitanje morbidnih zavisnosti koje vladaju u braku i pravila društvene
igre neodoljivo podseća na komad Ko se boji Virdžinije Vulf. No, dok tamo fulminantnost drame
prerasta u tragediju, kod Jasmine Reze sve ostaje u lakom ironičnom tonu,
dramska situacija retko prerasta običnu burlesku, likovi su plošni, a
mogućnost čitanja teksta na različitim nivoima, čime se Jasmina Reza s
pravom ponosila kad je reč o Artu,
zahteva u Tri verzije života
isuviše mnogo dopisivanja i gledaočeve mašte. Komad ostaje bez dublje
dimenzije.
CRNA RUPA: Kakva sreća da je Reza poverila režiju Luku Bondiju, režiseru
koga prati reputacija da i telefonski imenik može da inscenira kao susret
duša. Bondi je napravio nepogrešiv izbor glumaca, osmislio do poslednjeg
detalja dramaturgiju konflikta. Potisnute agresije likova koje iznova
kulminiraju u †zičkom nasilju Bondi je inscenirao tehnikom koja varira
brzinu i slow-motion. Svako u
nekom trenutku pokušava da udari, zaustavi ili onesposobi drugog: tako
vidimo Anrija koji iznenada obara svoju ženu na pod i pokušava da je
udavi, ali i gotovo arti†cijelni način na koji se Anri i Iber međusobno
guše, prevrću preko kreveta i nastavljaju svoju plesnu borbu na patosu.
Bondijeva dramaturgija pokreta uzdiše ovaj komad iznad obične bulevarske
komedije.
Reza ne misli baš mnogo o ljudskom rodu. To bi moglo i da razvedri,
kao što nju samu razvedravaju pisci koji praktikuju "egzaltirani
negativizam". No, potrebno je puno dobre volje da bi u ovaj komad
Jasmine Reze moglo da se dopiše sve ono supstancijalno što sama autorka
nije uspela u njega da ugradi, izuzev kao bledu konturu. Crna rupa kao
motiv u glavama astro†zičara i kao slika koja visi u dnevnoj sobi
(autoironični citat belog platna iz Arta)
upućuju na prazninu koju osećaju svi likovi, a koja ih guta i u isti mah
gura jedne ka drugima; melanholična atmosfera koja nastaje u drugoj, a
dominira u trećoj verziji večeri nagoveštava ispraznost slave i ljubav
kao moguće rešenje, za koje, pak, niko nije sposoban; ljudi su uhvaćeni
u vlastitu prazninu koja ih plaši i zato se međusobno uništavaju,
bacaju jedni na druge i nastavljaju da igraju istu društvenu igru.
Katarina Vešović
