Označavanje mesta
Dvadeseti vek nije raskrstio sa glorifikacijom, na kraju veka
razvijenog kapitalizma svako poslovno carstvo teži da stvori zadužbinu
– simbol postojanja
Na
osnovu parafraze misli Ludviga Vitgenštajna da arhitektura uvek nešto
glorifikuje, može se zaključiti da arhitektura i ne postoji tamo gde
nema šta da se glorifikuje. Ova ideja ima duboke korene u istoriji
arhitekture i predstavlja jedno od njenih izvorišta. Zaista, bilo da je
reč o delima klasične ili moderne arhitekture, njihovi monumenti su po
funkciji pretežno javne građevine. To podrazumeva odgovarajući uticaj i
interes države u periodu njihove izgradnje, a država, kao što se zna,
ima zadatak da označi svoju ulogu i moć. Ove pretpostavke su "državnim"
arhitektima oduvek ojačavale poziciju i proširivale im polje uticaja.
Svakako da je primer Hitlerovog arhitekte Alberta Špera, na završetku
rata ministra za privredu, najupečatljiviji. Njihova zajednička vizija
Velikog Berlina ostala je u bogatoj istoriji kolaboracionizma umetnika
ubeležena kao najmarkantniji primer arhitekture u službi glorifikovanja
politike, nacije i države. Mnoštvo projekata na konkursima za državna
ministarstva i sedišta partije između dvadesetih i pedesetih u SSSR-u
sasvim se uklapa u ovu priču. Direktno sučeljena dva jezika – moderni
i klasični, daleka po rečniku i sintaksi, u ovim prilikama su pričala
sličnu priču. Italijansko iskustvo Musolinijeve vladavine u principu se
ne razlikuje, ali su dela Taraggnia
i Libere enigme za koje se i
danas traže ključevi odgonetanja. Najzad, verovatno najbizarniji slučaj
je 1929. godine zadesio Messrsa, Le
Corbusiera i Pierrea Jeaneretta
i njihov projekt za palatu Lige naroda u Ženevi. Zbog modernog izraza,
ekspresivnosti oblika i prostornih rešenja njihov projekt je osvojio prvu
nagradu na konkursu, ali je Veće staraca Lige, i pored tužbe autora i
protesta kulturne javnosti, odlučilo da izgradi projekt akademske škole,
koji i danas krasi obalu jezera. Argumenti su traženi u domenu
investicija ali je stvarni razlog bio radikalno moderna forma, sasvim oprečna
postojećim prostornim ikonama javnih građevina. Ko će kome ako neće
svoj svome – Korbizje je po rođenju Švajcarac.
Dvadeseti vek nije raskrstio sa glorifikacijom. To je i dalje bitan
zadatak arhitekture. Štaviše, na kraju veka razvijenog kapitalizma svako
poslovno carstvo teži da stvori zadužbinu – simbol postojanja. Ja sam
tamo gde mi je sedište! Vizuelna zagađenost prouzrokovana semiotičkom
histerijom nazvanom diznifikacija, rezultira u urbanom pejzažu prezasićenom
oblicima teško razumljivim znakovima zatvorenim u sopstvene značenjske
matrice, ukratko – verbalnim otpadom.
NAPUŠTANJE
CENTRA: Pored individualnih pretenzija, gradovi (čitaj – države)
utrkuju se da postanu turistički magneti koji će u sledećem veku privlačiti
i turiste i poslovne ljude, a time i kapital. Geografski položaj nema više
prioritetan značaj. Savremene fizičke i elektronske komunikacije su
promenile tradicionalnu geografiju. Primat prostorne blizine ili
raskrsnice puteva više ne odlučuje o centralitetu. Trenutno, centar u
klasičnom smislu ne postoji. Od njega su ostale prostorne ljušture napuštene
od državnih institucija i velikih korporacija. Zato je danas od najvećeg
značaja šta se posetiocu može ponuditi kao dodatna atrakcija. Kao
posledica ovog procesa dolazi do transmisije kreativnog potencijala
arhitekata. Za izgradnju markantnih sadržaja pozivaju se renomirani
arhitekti, specijalizovani za pojedine tipove objekata. Napor da se poveća
ukupna atraktivnost ne dovodi uvek i do ispunjenja očekivanja.
U rečenom kontekstu holandski Randstad (Amsterdam, Den Hag, Utreht,
Roterdam) jedan je od eminentnih takmičara. Muzejski, izložbeni i
kongresni programi su u najužem fokusu. Njima se zauzima dobra pozicija
na lestvici turističkih atrakcija i povećava broj boljih potrošača. U
realizaciji tog ambicioznog programa poslednjih desetak godina upošljeni
su pored domaćih i arhitekti iz Amerike, Engleske, Italije, Španije,
Japana i Francuske. Imena poput Kriera, Fostera, Rosija, Size, Kurokave i
Stivena Hola su referentna za pravljenje letnjih planova putovanja. Horde
arhitektonskih hodočasnika dolaze da otkriju najnovije poruke gurua i često
su u dilemi da li je planirani itenerer bio baš i najbolji. Ipak, u masi
produkcije rečenog principa događaju se iznenađenja koja opravdavaju
napore grada, arhitekata i hodočasnika, a gradovi dobijaju nove simbole.
Među desetinama novih građevina Randstada, muzej tehnike New
Metropolis, italijanskog arhitekte Renza Piana najupečatljivija je
atrakcija, ali istovremeno i građevina koja je Amsterdamu pridodala nov
prostorni znak. Muzej je smešten na dokovima stare luke, iznad ulaza u
tunel koji spaja delove grada na dvema obalama reke Aj. Zgrada obložena
patiniranim bakrom asocira na brod ukotvljen između starih jedrenjaka
ispred susednog pomorskog muzeja. Na strani kopna, poput vile Malaparte,
građevina izrasta iz terena a kosi krov se penje prema vodi stvarajući
amfiteatar sa koga se otvara široka veduta na istorijski centar grada.
Oblik građevine je utisnut u kontekst čineći sa njim nedeljivu celinu.
Mada je poređenje sa operom u Sidneju Jorna Utzona neizbežno, suštinski
koren skriven je u Gizi. Piramide su univerzalni simbol velikog gesta.
Jedno od fundamentalnih načela i pokretačka snaga arhitekture premoštava
vekove, koja ostavlja zapis o nepromenljivoj težnji vrste ka večnosti.
Ekološko mišljenje
Susteinable (održiva)
arhitektura sveta je krava rečnika kraja devedesetih. Mada ona nije
sasvim precizno definisana, koristi se na svim nivoima i za sve vrste građevina
– za naselja kao i za zgrade. U principu ovaj pojam opisuje procese,
koncepte i oblike kod kojih su primenjena "zdrava" (fizički,
ekološki, mentalno) i trajna rešenja. Mada pogrešno i pretenciozno, on
većinu investitora asocira na klasične tvorevine. U savremenom shvatanju
"održivost" se može shvatiti i kao jedno od najvažnijih uporišta
minimalizma. Jednostavna, svedena rešenja manje su osetljiva na rad
vremena, što je jedna od važnih tema arhitekture (korišćenje,
trajanje, atmosferske i klimatske prilike). Sa druge strane, ova
ideologija se pojavila i kao reakcija na loše iskustvo sa arhitekturom
internacionalnog stila (skupo održavanje, velika potrošnja energije,
neotpornost). Odgovore na pitanja koja postavlja "održivost"
znatan broj arhitekata nalazi istražujući tradicionalnu i regionalnu
arhitekturu. Ali, ovde nije reč o povratku često zloupotrebljenom
fenomenu kontinuiteta. Radi se o studioznom i kritičkom pristupu
tradiciji, izdvajanju njenih glavnih graditeljskih principa i njihovoj
kreativnoj transformaciji.
U
plejadi autora zaokupljenih ovom očaravajućom igrom vatrom, koji svoja
istraživanja ne ograničavaju na oblike i tipologiju folklorne
arhitekture već ispituju i tradiciju moderne, najkonzistentniji je opus
švajcarskih arhitekata Hercoga i De Merona (Herzog & De Meuron).
Pored velikog dela njihove produkcije koji je lociran u Bazelu, njihovi
projekti realizovani su i u Nemačkoj, Engleskoj i Americi. Postali su
poznati po promociji švajcarskog minimalističkog pokreta čiji su važni
predstavnici, ali se za momenat izlaska na globalnu scenu uzima njihovo
izlaganje skladišta Ricola na Bijenalu u Veneciji, 1988. godine. Skladište
je lucidna interpretacija arhaičnog graditeljskog principa švajcarske
folklorne arhitekture drveta. Akcentiranje sadejstva prirode i građenog
predstavilo je radnu filozofiju ovog tima, koju su sledećih deset godina
dosledno razvijali. U tom periodu, u mnogobrojnim realizacijama različitih
i složenih sadržaja – od stambenih do nove Tejt galerije u Londonu –
predstavili su bogat spektar inventivne interpretacije osnovnog radnog
principa. Međutim, u celom opusu Hercoga i De Merona tri objekta
predstavljaju kontinualno istraživanje istog fenomena. Signalni centar
(Signal Box 4) železničke stanice Bazel elektronski je mozak i oko ovog
gigantskog čvora. Fundamentalni princip primenjen na magacinu Ricola ovde
je interpretiran u kontekstu osetljive tehnološke sredine. Građevina je
betonski monolit obložen metalnim trakama koje na principu Faradejevog
kaveza štite osetljivu opremu od atmosferskih i magnetnih uticaja.
VINARIJA DOMUS: Najzad,
1998. godine, pušten je u pogon njihov najnoviji objekat. To je vinarija
Domus, u dolini Napanuk, u Kaliforniji. Građevina je ogromni
paralelopiped, 140 metara dugačak i 25 metara širok, postavljen u središtu
vinograda K. Moea, proizvođača cenjenog kalifornijskog bordoa. Sadržaj
ovog velikog volumena su proizvodni pogoni, vinski podrum, administracija
i prostor za degustaciju. Sve funkcije se sustižu kod centralnog portala,
koji je ujedno i kapija i veza između parcela vinograda. Sama
organizaciona šema je konvencionalna, dobro poznata iz udžbenika
industrijskih skladišta. Konstruktivni princip takođe – temelji, pod
prizemlja, stubovi i krovna ploča od betona. Opažljiv značaj i vizuelnu
vrednost građevine, kao i u prethodna dva objekta, stvara njena opna.
Zatvorene fasadne površine vinarije "u suvo" su ozidane
metalnim kavezima – modulima (90x45x45cm), napunjenim lokalnim bazaltom
različite granulacije. Kombinovanjem kamena različitih dimenzija u
odgovarajućim zonama građevine postignut je idealan termički balans
vrelog kalifornijskog klimata i mikroklimata vinarije. Njega odlikuju
kvaliteti tradicionalnih vinskih podruma (prigušeno osvetljenje, dobra
ventilacija i temperatura), ali bez korišćenja mehaničkih sredstava.
Takav pristup deluje paradoksalno u kontekstu kulture koja se ne može
zamisliti bez klima uređaja. Tektonska poetika zgrade u sadejstvu sa
pasivnom eko-strategijom rezultira u nenadanom iskustvu teksture,
mikroklimata i paganskoj atmosferi primitivne arhitekture.
Vinarija odražava filozofiju kultne knjige ekološkog učenja
sedamdesetih – Dizajn za stvarni svet, Viktora Papaneka, a primenjeni
graditeljski princip preuzet je iz iskustva hidrogradnje. Primena paleta
karakterističnih za obaloutvrde na objektu visokogradnje gotovo sasvim
ukida davno pomerenu granicu između inženjerstva i arhitekture. Po
svojim osnovnim tehničkim karakteristikama vinarija se može uvrstiti u low-tech, ali je to pre svega "inteligentna" (smart) građevina
– štedljiva, samokontrolisana i ekološki izbalansirana. Njom je jedan
stvaralački ciklus zatvoren i tematski i misaono. U proizvodnoj
filozofiji vlasnika podruma Domus vino je produkt prirode. Kredo Hercoga i
De Merona integrisan je u taj duh. Njihova zgrada deo je robustnog pejzaža.
Ona "niče" iz rigidne geometrije vinograda u kome je smeštena,
istovremeno udružujući fizičko i apstrakciju. Fuzija te dve kategorije
obnavlja praktično zaboravljenu graditeljsku veštinu slaganja prirode
ljudskom rukom.
(Nastaviće se)
