Vreme broj 527, 8. februar 2001.

Evropa i Haški sud
Naknadne dilema

Ravnodušnost evropskih prestonica (onih predstavljenih u Evropskoj uniji) prema Haškom sudu, upućuje na zaključak da je stav o tome usaglašen. Ako su mu i prethodile neke rasprave izvan domašaja javnosti, pre su mogle značiti nijanse nego razmimoilaženje oko principa. On se uglavnom svodi na to da je haška sudnica "kompenzacija" za dugogodišnje političko-vojno nečinjenje tokom ratovanja na Balkanu. Kako se vidi iz priloga dopisnika "Vremena" iz relevantnih evropskih prestonica, dileme i sumnje koje iza svega ostaju odnose se na (ne)moralnost bombardovanja Jugoslavije pre dve godine i na "balkanski sindrom" kao njegove posledice a koji je početkom ove godine uzburkao i evropske duhove.

Madrid: Principi po potrebi

Španski pogled na Hag je, otprilike, isti kao što je bio na NATO bombardovanje Jugoslavije. Ne prednjači se u otvorenoj podršci ali, sledeći zajedničku evropsku politiku, podržava se sve što se u Briselu koordinira i izražava kao "zajednički interes". U španskim medijima Haški sud nije previše prisutan, uglavnom se spominje kada neki od zapadnih političara (španski su i tu vrlo umereni, ne trče "pred rudu") podseti da je Miloševiću, Karadžiću, Mladiću i ostalima "mesto u Hagu". Kada bi se sprovela neka anketa, verovatno bi odgovor većine Španaca bio isti, ali najveći deo njih bukvalno nema pojma o tome kako sud funkcioniše.

Među pravnicima, posebno među onima koji pripadaju grupi takozvanih "progresista", takođe se generalno podržava postojanje institucije koja treba da sudi ratnim zločincima, ali postoje i određene rezerve u pogledu pravnog ustrojstva Tribunala. One se, pre svega, odnose na evidentnu dominaciju takozvanog anglosaksonskog (čitaj: američkog) u odnosu na evropski pravni sistem. Druga kritična tačka je odnos prema NATO bombardovanju civilnih ciljeva širom Jugoslavije. Za neke pravnike nema dileme da je NATO počinio zločin protiv civilnog stanovništva, ali pošto je tema vrlo vruća njeno otvaranje ne bi išlo u prilog ni vladi ni "jedinstvu" evropske petnaestorice. Treća dilema proizilazi iz užasne sporosti Haškog suda. Naime, španski zakon predviđa da neko može provesti u zatvoru bez suđenja najviše dve godine, što u ekstremnim slučajevima može biti produženo za još dve. Ukoliko se osumnjičeni za četiri godine ne izvede pred sud, mora biti pušten. U Hagu postoje optuženi koji su prešli i taj maksimalni period, ali još nisu izašli pred sudije.

Španska vlada vrlo jasno podržava Haški tribunal, ali kada je kod kuće mogla da ima neku vrstu "mini verzije" Haga trudila se svim silama, i uspela, da "vruć krompir" ne padne u njene ruke. Radi se o "slučaju Pinoče" koji je pokrenuo sudija Baltasar Garzón i po čijem je nalogu Pinoče svojevremeno bio uhapšen u Londonu. Garzón je optužio Pinočea za zločine prema španskim građanima u Čileu za vreme diktature zatraživši njegovu ekstradiciju i suđenje u Španiji. Našavši se u nebranom grožđu, vlada se odlučila za naizgled korektan stav da "poštuje odluku nadležnih sudova" ali je došla u pitanje teorija o nezavisnosti sudstva i u zemljama sa visokim stepenom demokratije. Naime, vrhovnog državnog tužioca postavlja vlada. U konkretnom slučaju radi se o Eduardu Fungairinju, čija su politička uverenja znatno bliža vladajućoj Narodnoj partiji Hosea Marie Asnara nego socijalistima iz opozicije. I dok se vodila pravna bitka da li Pinoće treba da bude izručen Španiji, iza scene se radilo sve što je bilo moguće da do toga ne dođe. Mediji su u tome imali svoju ne malu ulogu. Oni bliži vladi (ABC, La Razón, El Mundo, Radio Kope...) bili su energično protiv suđenja u Španiji, dok su oni drugi (El País, El Periodico, Radio Ser...) žestoko zastupali suprotan stav i kritikovali vladu zbog špekulacija. Tajni pregovori u trouglu London – Madrid -Santjago zapravo nisu bili nikakva tajna, jer je svima bilo jasno da dominiraju ekonomski, a ne politički interesi. Ako se zna da su Engleska i Španija zemlje sa najvećim investicijama u Čileu, onda ne čudi da je sve završilo onako kako je završilo – diktatorovim povratkom kući gde mu se, kao, sprema suđenje od koga, naravno, neće biti ništa jer će pravda, možda i namerno, biti još sporija nego što jeste kako bi biologija umesto nje obavila posao.

V. S.

Atina: Delikatno balansiranje

Kao članica EU-a i NATO-a sa "posebnim interesima u regionu", zvanična Grčka izbegava da se izjašnjava o osetljivim pitanjima koja je mogu dovesti u nezgodan položaj, bilo u krugu zapadnih partnera, bilo u očima suseda sa kojima deli mnoga specifična iskustva i želi saradnju.

Isto važi za Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji i sudbinu bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, koji su nisko na listi prioriteta, kako grčkih političara tako i javnosti.

"Naši prijatelji Jugosloveni suočeni su sa svim dosadašnjim problemima nastalim zbog iznetih optužbi i zahteva da se međunarodni sud bavi ličnostima iz Jugoslavije", izjavio je, sa puno razumevanja, vladin predstavnik Dimitris Repas u jednoj od retkih prilika kada je bio pozvan da se izjasni o misiji tužioca Tribunala Karle del Ponte.

"Grčka ima jasan stav o pitanjima koja su u nadležnosti gdje Del Ponte", rekao je Repas dan posle diskretne jednodnevne posete tužioca Atini krajem oktobra: "To pitanje treba rešavati političkim potezima koje povlače vlada i političke snage Jugoslavije". Repas tada nije bio upoznat sa "pojedinostima razgovora na službenom nivou" koje je Del Ponteova tom prilikom vodila i sa ministrom pravosuđa Mihalisom Statopulosom, sa predsednikom i tužiocem Vrhovnog suda Stefanosom Matijasom i Panajotisom Dimopulosom, javila je poludržavna novinska agencija ANA.

Diskreciju kojom je poseta bila obavijena ilustruje činjenica da je ANA predstavila Karlu del Ponte sa njenom prethodnom funkcijom, koju je napustila godinu dana ranije – kao "generalnog tužioca Švajcarske".

Duh grčkog stava o ulozi i nadležnostima Tribunala preneo je i Statopulos, koji je, navodno, obećao Del Ponteovoj da će "Atina pravno sarađivati ako se u Grčkoj pojavi neko od optuženih", ali da "taj slučaj ima i političke dimenzije i da bi se zato o tim pitanjima na kraju odlučivalo na najvišem vladinom nivou".

Del Ponteova je tada došla sa konkretnim zahtevima: da Atina doprinese nalaženju "tajnih računa (bivšeg predsednika SRJ-a) Slobodana Miloševića", da blokira rad pet konkretnih "fantomskih off-shore kompanija upotrebljenih za ilegalni transfer novca u inostranstvo" i da zamrzne bankarske račune koji su za to korišćeni, pisao je dnevnik "Elefterotipija".

Međutim, neimenovani "visoki pravosudni izvori" izjavili su za list da grčke vlasti "nemaju konkretne podatke koji bi im realno omogućili da razmatraju zahteve" Tribunala: "Neka nam pošalju konkretne podatke i videćemo šta možemo da uradimo".

Osim osnovanih sumnji u postojanje imovine porodice Milošević i drugih u Grčkoj, i u bliske poslovne i prijateljske odnose koje je porodica imala sa delom političkih struktura (bivši premijer Konstantin Micotakis nikad se nije libio da javno potvrdi to prijateljstvo), položaj Atine u odnosu na Sud za ratne zločine u Jugoslaviji otežava i činjenica da su u istim ratovima učestvovali i grčki dobrovoljci. Njih za sada niko nije pozvao pred lice pravde, iako se ni oni svojevremeno nisu libili da se pojavljuju pred TV kamerama.

U svesti grčkog javnog mnjenja ratove u Hrvatskoj i Bosni potisnuo je rat, kako se naziva NATO bombardovanje SRJ-a 1999, i uloga koju je Grčka imala kao saveznica koja se tome politički protivila, ali u praksi – kako je nedavno ponovio šef diplomatije Jorgos Papandreu – nije mogla da ga spreči. Posledice tadašnjih odluka vlade Kostasa Simitisa, protiv kojih je bilo više od 95 odsto biračkog tela sa KPG-om na čelu, ponovo su u fokusu zbog publiciteta koji je dobio "balkanski sindrom" i korišćenje osiromašenog uranijuma, zbog čega vlada trpi nove napade i sleva i zdesna.

Kao glavni eksponent "antiimperijalizma i antiamerikanizma", KPG je i jedina koja ima jasan stav o Haškom sudu – to je "filijala NATO-a u kojoj sude oni koji su vodili rat", izjavila je generalni sekretar Aleka Papariga krajem januara, po povratku iz četvorodnevne posete Beogradu, gde nije bila zadovoljna prijemom od strane novih vlasti i gde se sastala sa Miloševićem.

Ako u Atini i nema jasno izdiferenciranog, preovlađujućeg stava o tome šta bi "novi" Beograd trebalo da uradi u pogledu Haga, posmatrači su negativno dočekali deo izjave predsednika SRJ-a Vojislava Koštunice u intervjuu dnevniku "Elefterotipija" u kojem je on načelno odbacio suđenja ratnim zločincima.

"Ne verujem da bi suđenja mogla doneti neku vrstu katarze (...) nezavisno od toga da li bi bila pred nacionalnim, ili međunarodnim sudom", rekao je Koštunica, poredeći situaciju sa onom posle Drugog svetskog rata kada je "održan niz političkih suđenja, a rezultat je bila tragedija, a ne katarza".

Taj stav nije naišao na razumevanje u Grčkoj, gde se situacija u SRJ-u danas poredi sa onom u Grčkoj posle pada hunte 1974, kada su lideri završili u zatvorima, a mnogi smatraju da "čišćenje" raznih službi "odozdo" nije završeno ni do danas.

Sonja Seizova

Moskva: Bez azila za Miloševića

Iako članica Saveta bezbednosti, koja je glasala za osnivanje Haškog tribunala, Rusija je često kritikovala rad tog suda, zbog "neobjektivnosti" i "politizovanosti".

Rusko ministarstvo spoljnih poslova, u zvaničnim izjavama, više puta zamerilo je tribunalu na "jednostranosti" – posebno kada je odbio da razmatra optužbu protiv zemalja NATO-a za bombardovanje Jugoslavije. Ruski zvaničnici često pominju činjenicu da se medju optuženima nalazi velika većina Srba. Zato Moskva i odugovlači sa pristankom na posetu glavnog tužioca Haškog tribunala Karle del Ponte Rusiji, koja je zatražila od nje veće učešće u rasvetljavanju kriminalnih radnji – pre svega finansijskog – bivšeg jugoslovenskog režima.

Iako kritikuje Tribunal, Moskva ipak priznaje njegovo postojanje i zalaže se za normalne kontakte. O tome svedoči i situacija nastala nakon posete Moskvi prošlog maja bivšeg jugoslovenskog ministra odbrane Dragoljuba Ojdanića, optuženog za ratne zločine. Kako je objasnio šef ruske diplomatije Igor Ivanov, Ojdanić je došao bez znanja Ministarstva spoljnih poslova Rusije. Kada je Del Ponte zatražila objašnjenje od Ivanova, on joj je uputio ličnu poruku sa izvinjenjem i objašnjenjem da je do posete došlo zbog "odsustva koordinacije izmedju raličitih resora". Takodje ju je uverio da se nešto slično neće ponoviti. Iz toga se može zaključiti i to da bi ruski MIP bio protiv da se Slobodanu Miloševiću pruži azil u Rusiji, u slučaju da ga zatraži.

Ruska komunistička opozicija je, pak, dosledna u oštroj kritici Tribunala, a posebno u zaštiti Miloševića. Nedavno je pozvala nove jugoslovenske vlasti da ne podlegnu pritisku i ne predaju Miloševića Tribunalu. Njihov lider, Genadij Zjuganov, čak tvrdi da bi to bio "antiruski akt". Sa takvom ocenom, ruski MIP, medjutim, teško da bi se složio.

Zorana Bojić (Beta)

Pariz: Između zaštite i obaveze

Osnovan kao alibi za odsustvo bilo kakve ozbiljnije i odgovorne diplomatske i vojne politike zapadnih zemalja, Haški je sud na početku trebalo da amortizuje nezadovoljsto javnosti koja je sve više gubila apetit gledajući na ekranima nasilje koje kao da je dolazilo iz nekih drugih vremena. U prošle jeseni izašloj knjizi Pjera Azana Pravda nasuprot ratu – Od Nirnberga do Haga, Rolan Dima, tadašnji šef francuske diplomacije, to ponajbolje rezimira: "Budući da nismo htjeli vojno intervenirati u Bosni, nije se smio ostaviti dojam da smo suučesnici zločina koji se odvijaju pred našim očima. Miteran je bio protiv te pravne dimenzije koja je otežavala posao pregovaračima, ali nije spriječavao njeno nastajanje." Ne procesirajući Miloševićev slučaj ranije, nego tek u toku vojne intervencije protiv Jugoslavije, Tribunal je dao dokaza svoje sprege s velikim silama, dojam koji je naknadno samo pojačan odbijanjem Tribunala da sudi Sjevernoatlantskom savezu za bombardiranja pojedinih ciljeva u Jugoslaviji, bombardiranja koja potpadaju pod kategoriju ratnih zločina i teške povrede humanitarnoga prava.

Promjenama u Hrvatskoj i padom Miloševića u Srbiji izmjenjeni su i osnovni parametri odnosa ove međunarodne instance sa dvjema zemljama sljednicama bivše Jugoslavije – najvećim "izvoznicama" nasušno potrebnog repromaterijala za veliki sudski pogon – i uspostavljene osnove novog tipa suradnje. Tu je evoluciju pratila i evolucija francuskog stava. Temeljem raširenog mišljenja da se demokratičnost novih režima mjeri isključivo prirodom i stupnjom suradnje s Tribunalom, vlasti u Zagrebu, i odnedavno vlasti u Beogradu, mogle su se tako na svojoj koži uvjeriti u valjanost onog drevnog pravila klasične politike: Protego ergo obligo (Štitim, dakle primoravam!). Traženje zaštite u obliku pristupanja političkim i vojnim integracijama znači i bespogovorno prihvaćanje obaveza. Upravo u tom tjesnom prostoru između protekcije i obligacije smješta se i cijela Haška problematika. Stav koji je u Francuskoj ponajbolje rezimirao – a nakon "oktobarskih gibanja" u Beogradu – ugledni francuski pravnik Rober Badenter, koji je rekao da Milošević, izgubivši vlast i samim tim međunarodni imunitet koji štiti šefove država, treba da odgovara za zločine protiv čovječnosti i ratne zločine za koje ga tereti optužnica koju je podigao Haški tribunal.

Pravno, stvari su jednostavne, kaže ovaj bivši ministar pravde i bivši predsjednik Ustavnoga vijeća. U čl. 9 Statuta Haškog tribunala priznaje se – kako Tribunalu tako i nacionalnom pravosuđu – da "sude osobama osumnjičenim za teške povrede međunarodnoga humanitarnoga prava počinjene na teritoriju bivše Jugoslavije počev od 1. januara 1991. godine". Dakle, Miloševiću može suditi za iste zločine i Tribunal i sud u Jugoslaviji (Srbiji). No, Badenter drži da postoji mnogo više razloga za drugu mogućnost. "Svjedoci i dokazi nalaze se u najvećem broju slučajeva na tlu Jugoslavije. Suđenje Miloševiću u Srbiji – uz poštivanje svih garancija pravičnog procesa – dalo bi presudi, u očima samih srpskih građana, onu političku i moralnu snagu koju unaprijed osporavaju presudi koju bi donio sud u Hagu. Osim toga, temeljem čl. 10, 2, b Statuta, međunarodna je zajednica zaštićena od eventualne sudske farse kojom bi se Milošević oslobodio svake krivice. Jer, ako utvrdi da se "procedurom pred nacionalnim pravosuđem htjelo osloboditi optuženog od njegove međunarodne krivične odgovornosti", Tribunal može sam suditi optuženom. U takvoj pravno-političkoj situaciji, Badenter drži da je za pohvalu diplomatska “mudrost ” s kojom Iber Vedrin, aktualni šef francuske diplomacije, stavlja naglasak na imperativ osiguravanja demokracije u SR Jugoslaviji i konsolidaciju mira u regiji.

Frano Cetinić

Berlin: Tesna saradnja

Nemačke diplomate uverene su da će nova vlada Srbije u relativno kratkom roku prihvatiti da se bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću sudi u Hagu. Pri tom, nemački zvaničnici ne smatraju da je utvrđivanje datuma što skorije otpreme Miloševića u glavni grad Holandije početak i kraj svakog političkog dijaloga sa Beogradom. Postoje nagoveštaji da se Berlin ne bi protivio mogućnosti da se Miloševiću sudi najpre u Beogradu, a potom u Hagu. Ili, da se možda i celo suđenje, u dogovoru sa Haškim sudom, održi u Beogradu.

Ukoliko SAD uz pomoć Velike Britanije i možda Holandije budu uslovljavale ekonomsku pomoć Srbiji saradnjom sa Tribunalom, Berlin svakako neće biti među onima koji će se zauzeti za oštre mere protiv Beograda. Međutim, isto tako neće učiniti ništa što bi nove vlasti u Srbiji oslobodilo njenih obaveza u skladu sa članstvom u Ujedinjenim nacijama i statusom jedne od država potpisnica Dejtonskog sporazuma o miru u Bosni i Hercegovini.

Nemačke vlasti tesno sarađuju sa Haškim sudom. Prvi zatvorenik u Hagu, bosanski Srbin Duško Tadić, uhapšen je u Bavarskoj 1994. godine. Sud u Hagu prepustio je nemačkom pravosuđu nekoliko drugih krivičnih gonjenja uglavnom Srba koji su u Nemačkoj uhapšeni pod sumnjom da su počinili ratne zločine.

Većih diskusija o političkoj pozadini Haškog suda nema, iako se u Nemačkoj načelno zamera SAD-u što odbijaju da potpišu neke važne međunarodne pravne sporazume pa zbog takvog američkog pristupa međunarodno pravo ne stiče opštu važnost. Štampa je uglavnom zabeležila najnovije Miloševićeve izjave u kojima je, u sklopu njegovog mogućeg izručenja Hagu, pokušao da uporedi pogrom nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu sa odnosom međunarodne zajednice prema Srbima.

Arogancija

Ozbiljne zamerke Haškom sudu uputio je nedavno švajcarski profesor međunarodnog prava Tomas Flajner. Rekao je novinarima da je bio "užasnut", kako se izrazio, "neverovatnom arogancijom" glavnog tužioca Karle del Ponte prema predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici. "Država je uništena, stanovništvo potpuno osiromašeno i bez nade, a ona diktira prioritete vladi koja se još bori za svoju legitimnost i koja u prvom redu mora da se brine o uništenoj zemlji. Smatram da je takvo ponašanje bez respekta", rekao je Flajner, koji je od 1992. do sada učestvovao u nekoliko misija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju na području bivše Jugoslavije.

Flajner smatra da Tribunal ima svoj status i svoje zadatke i da "i države i Tribunal koji su prihvatili statut, moraju da ga se pridržavaju". Prema njegovom mišljenju, odnos Haškog suda prema odgovornima za intervenciju NATO-a i sada oko upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom odlučiće da li će stanovništvo Srbije steći utisak da je Tribunal verodostojan i prihvatiti ga.

Dušan Reljić

Rim: Izručenje – bez ucene

Beograd. Sumrak. U daljini se čuju rafali. Nalazim se u oklopnom vozilu. Preko motorole se isprekidano čuju naređenja na engleskom i italijanskom... Oko mene su neke uništene kuće. Vidim jedan crni volvo kako prolazi pored mene. On je! Izdajem naređenje da jedinica prati taj automobil. Stižemo ga. Dajem vozaču signal da se zaustavi i da izađe iz kola s uzdignutim rukama: "U ime Međunarodnog tribunala za ratne zločine proglašavam vas uhapšenim, sinjor Milošević!"

Ovo je jedan od snova izvesnog Marka P. iz Torina koji je pre mesec dana objavljen na sajtu www.webdreams.it. Italijanska javnost je ipak koncentrisana na unutrašnju politiku, i to ne samo zbog skorih izbora. Jednostavno, nakon deset godina mučnih slika s jugoslovenskih prostora Italijani više ne žele da čuju za Miloševića i ostale. Čim je "balkanski kasapin" nestao sa scene, pažnja javnosti (čitaj: kolektivna histerija) prešla je na Jerga Hajdera, novo oličenje zla u Evropi.

Retki italijanski novinari koji su ostali u Beogradu šetaju Ulicom Blagoja Parovića na Banovom brdu ne bi li sreli Ratka Mladića, a u međuvremenu začikavaju njegove čuvare u aluminijumskim kućicama. Divljenje nakon oktobarske revolucije zamenila je ravnodušnost. I neuspela poseta Karle del Ponte Beogradu, njene izjave i pozivi na uvođenje ekonomskih sankcija nisu naišle na odjek.

Krajem decembra, kada je čula da je Radovan Karadžić viđen na Jahorini, i to ne maskiran u Deda Mraza, Karla del Ponte je tražila od italijanskih karabinjera formiranje specijalne jedinice za hvatanje osumnjičenih u Bosni. Izrazila je čak želju da jedinicu vodi proslavljeni kapetan Ultimo, čiji identitet nije poznat, a koji je lično stavio lisice na ruke Tota Riine, poslednjeg kuma sicilijanske mafije. Komanda karabinjera odgovorila je da je to neostvarivo, ne samo zato što je kapetan Ultimo u međuvremenu premešten u ekološko odeljenje. Italijanski izvori iz Haškog suda inače navode da je bilo nemoguće pronaći pismene dokaze protiv Miloševića, npr. naređenja da se sprovodi nasilje (štaviše pisao je sve suprotno, zlu-ne-trebalo), ali je precizno rekonstruisan komandni lanac koji ide od običnog vodnika do samog Miloševića. Dodatni elementi za optužnicu protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika pristigli su inače iz Hrvatske, a verovatno se radi o stenogramima tajnih razgovora Milošević-Tuđman.

Iako italijanska vlada nikad nema istovremeno manje od 5-6 linija spoljne politike, utisak je da više ni sama ne veruje u Haški tribunal: "To je bio samo instrument pritiska koji više nije važan sada kada je Milošević pao, a Olbrajtova otišla u penziju", izjavio je jedan anonimni italijanski diplomata. Ovakve izjave se tumače kao da Tribunal nije vredan stvaranja nove nestabilnosti u Jugoslaviji, pogoršanja odnosa s novom vlašću, a eventualna ekstradicija Miloševića dovela bi u nezgodnu situaciju neke Evropljane s kojima je održavao tajne kontakte, naročito tokom bosanskog rata. U tom smislu, italijanska opozicija se naročito okomila na dugogodišnjeg ministra inostranih poslova Lamberta Dinija koji je sve vreme menjao teze tvrdeći da je Milošević "deo rešenja", a ne suština problema.

Italijanske političke analitičare, naročito katoličke fundamentaliste, nervira to što Srbi uopšte nisu svesni nesreće koju je Milošević naneo Hrvatima, Bosancima i Albancima, i to što mu zemljaci uglavnom zameraju da je izgubio ratove. Ipak se nadaju da će nova vlast otvoriti novu fazu u srpskoj istoriji i tako ubrzati integraciju u Evropu. Od Srba se očekuje da isporuče svoju najveću nesreću i zabludu čim se steknu uslovi, i to bez potrebe da budu ucenjeni finansijskom pomoći i sankcijama. Istovremeno, većina Italijana je svesna da je NATO (a Tribunal mu dođe alter ego) izgubio svu popularnost, a kredibilitet može da povrati samo suđenjem u Hagu balkanskim zločincima koji su Evropsku zajednicu u poslednjih deset godina koštali 20 milijardi eura.

Zoran Jevtović

prethodni sadržaj naredni