Vreme broj 527, 8. februar 2001.

Cilj projekta, po rečima autora, jeste upoznavanje sa svetom iz našeg neposrednog okruženja o kojem se malo zna, ali i da skrene pažnju na položaj Roma u Beogradu

"On sve nas prikazuje k'o Cigane", rečenica je koja se često navodi kao glavni razlog lične i estetske netrpeljivosti prema jednom našem uglednom filmskom reditelju. Osim što je navedena rečenica glupa, retko ko se obazire na to da je u njoj sadržan jedan čisto rasistički stav na račun čitavog jednog naroda, i to izrečen od strane Srba koji o sebi vole da misle kao o tolerantnom i civilizovanom evropskom narodu.

Prisustvo ove vrste latentnog, ali nažalost često i otvorenog rasizma, jedan je od povoda zbog kojeg su Katarina Živanović, Marina Dokmanović i Goran Bašić pokrenuli projekat pod naslovom Beograđani – Romi u Beogradu od početka XX veka do danas. Ovaj projekat, u čijoj su realizaciji učestvovala brojna romska udruženja i nevladine organizacije, sačinjen je od tri dela. Prvi deo obuhvata prisustvo u medijima putem radijskih i televizijskih džinglova, drugi deo je postavka bilborda po Beogradu i deljenje flajera koji su štampani u tiražu od nekoliko desetina hiljada primeraka, i treći deo je multimedijalna izložba postavljena u prostoru beogradskog Reksa u Jevrejskoj ulici, koju je praćen trubačima orkestra Bobana Markovića prošle sedmice otvorio Rasim Ljajić, savezni ministar za nacionalne i etničke zajednice. Izložba, koja će biti otvorena do kraja februara, ima i brojne prateće programe u vidu predavanja i razgovora na temu položaja romske zajednice u Jugoslaviji.

Postavka izložbe Beograđani obuhvata dokumenta, fotografije iz privatnih kolekcija, slajdove, filmski i video materijal, i na nenametljiv i efektan način približava i upoznaje posetioce sa jednim Beogradom koji je za mnoge prava nepoznanica. Na televizijskim ekranima vrte se prizori iz romske svakodnevice i autentične životne priče koje pričaju sami Romi, dok se na velikim platnima smenjuju slajdovi sa kadrovima iz romskog života. Sve je, naravno, propraćeno prepoznatljivom romskom muzikom. "To je zapravo njihova predstava o njima samima", kaže za "Vreme" autor postavke Marina Dokmanović, i ističe da je za nju najveći uspeh čitavog poduhvata u dobroj posećenosti izložbe od strane Roma, koji često u grupama iz svojih naselja dolaze na izložbu i sa nje odlaze zadovoljni.

Cilj projekta, po rečima autora, jeste upoznavanje sa jednim svetom iz našeg neposrednog okruženja o kojem se zapravo jako malo zna, ali i da skrene pažnju na položaj Roma, kojima, iako su posle Srba i Albanaca treći po veličini narod u Srbiji (samo u Beogradu Roma ima oko 80.000), nije priznat ni status nacionalne manjine. "Mi nismo ulazili ni u kakva sociološka, kulturološka, etnološka ili politička tumačenja, niti nam je to bio cilj, već smo hteli da pokažemo samo deo stvarnosti ovog grada koji je široj javnosti nepoznat", kaže za "Vreme" jedan od autora projekta Katarina Živanović, upozoravajući da je krajnje vreme da se institucije države ozbiljno pozabave akutnim problemom socijalizacije ovog marginalizovanog naroda koji je istovremeno ekonomski i socijalno najugroženiji deo stanovništva.

Diskriminacija Roma postoji, ali se nažalost kao problem pojavljuje u medijima tek onda kada dođe do tragičnih događaja, kakav je slučaj ubistva četrnaestogodišnjeg romskog dečaka Dušana Jovanovića, koga su oktobra 1997. do smrti pretukle bande skinhedsa. "I onda kada se priča o skinhedsima, ispada da se samo oni loše ponašaju prema Romima", kaže Katarina Živanović. "Međutim, mnogo je strašnije što se društvo u celini prema Romima ponaša na neprihvatljiv način." Kao primeri diskriminacije Roma navode se konkretni slučajevi pri zapošljavanju, rasistička zabrana ulaska na bazene, u kafane, klubove i diskoteke (neposrednim proveravanjem otkriveno je da Romima nije dozvoljen ulazak u klubove Bombo, Trezor, Mondo, Lagum). Alarmantan podatak u pratećem materijalu za izložbu jeste da je prema najnovijim istraživanjima 80 odsto Roma u Srbiji nepismeno, da je samo četiri odsto završilo srednju školu, a da svega nekoliko stotina njih ima višu i visoku školsku spremu. Pri tome, broj dece koja se ne školuju u stalnom je porastu. Po istraživanjima nevladinih organizacija koje se bave ovim pitanjem, veliki broj romske dece polazi u školu bez znanja srpskog jezika, što im u startu predstavlja nepremostiv problem, tako da su ona prinuđena da pohađaju specijalne škole namenje deci ometenoj u razvoju. Čak 80 odsto učenika ovih škola su zdrava i normalna romska deca. "Deca su nepismena, a njihovi roditelji su pismeni, i ova očigledna regresija je tragična", kaže Marina Dokmanović. U kakvim uslovima žive Romi rečito govori činjenica da u Beogradu postoji 149 romskih naselja, od kojih veći broj nema vodu, struju i kanalizaciju.

"Ovo je lice Beograda u kome se pokazuje ne samo kako se mi odnosimo prema našim komšijama Romima koji su starosedeoci Beograda, nego i prema svima ostalima", smatra Katarina Živanović. Po rečima autora, namera celog projekta jeste i da pokrene šire pitanje diskriminacije i ksenofobije koja se u Beogradu razvila naročito proteklih godina zahvaljujući raširenim predrasudama i neznanju. "Nije reč samo o tome da mi o Romima ne znamo ništa, ovde se ni komšije ne druže jedni sa drugima. Generalno gledano, ovaj projekat je, bez ikakve demagogije, nastao iz želje da svi podjednako udobno živimo u jednoj multikulturalnoj sredini. Problem diskriminacije mora da bude konstantno prisutan u javnosti, i ne bi bilo dobro da se sa ovom izložbom priča o tom problemu i završi", zaključuje Katarina Živanović.

Nebojša Grujičić

Za otvaranje izložbe privatni gradski autobuski prevoznik "Braća Šarac" obećao je da će dati dva svoja autobusa koji će Rome iz udaljenih romskih naselja prevesti do Reksa. Mnogi Romi su se spremili za otvaranje i po kiši satima čekali na autobuse koji se na kraju nisu pojavili. Organizatori su onda platili taksije koji su prevezli ljude. Iz Braće Šarac kažu da su – zaboravili.

prethodni sadržaj naredni