Vreme broj 529, 22. februar 2001.

Pogibija najmanje devet srpskih civila u terorističkom napadu na autobus kod Podujeva i smrt trojice policajaca u opštini Bujanovac – jasan su odgovor albanskih terorista na "Čovićev plan"

Nebojša Čović, šef Koordinacionog tela vlada Srbije i SRJ za jug Srbije i potpredsednik republičke vlade, pozvao je u utorak predstavnike Albanaca iz opština Preševo, Bujanovac i Medveđa na pregovore, a prve kontakte oko utvrđivanja sastava delegacija, mesta i vremena pregovora najavio je već za sredu. Predlog srpske strane je da se pregovori održe ili u zgradi opštine Bujanovac ili u zgradi opštine Preševo. U srpskoj delegaciji će se, pored Čovića, naći i predstavnici saveznog ministarstva za pitanja manjina, republičkih ministarstava pravde i unutrašnjih poslova, Vojske Jugoslavije, Srpske pravoslavne crkve i lokalnih Srba. Čović je na pregovore pozvao i predstavnike UN-a, KFOR-a, EU-a i UNHCR-a. Čović je obavestio albansku stranu o odluci da vojne i policijske snage ostanu na svojim sadašnjim položajima do okončanja pregovora. Ozbiljnost jugoslovenskog plana za rešavanje krize, koji je prošle nedelje predstavljen međunarodnoj javnosti, naišla je na nepodeljenu podršku, naročito pojačanu posle pogibije najmanje devet srpskih civila u terorističkom napadu kod Podujeva prošlog petka i smrti trojice policajaca koji su dva dana kasnije u opštini Bujanovac naleteli na protivtenkovsku minu.

AUTOBUS BROJ 2: Svaki od sedam autobusa Niš-ekspresa koji su u petak 16. februara krenuli iz Niša ka Prištini, odnosno srpskoj enklavi u Gračanici i dalje ka Štrpcu, nosio je tablu sa rednim brojem. Kada su na administrativnoj granici, kod Merdara, formirali zbijenu kolonu na čije su se čelo i začelje postavila vozila KFOR-a, autobus sa rednim brojem 2, sa registracijom "NI 117-61", bio je ispred onoga sa brojem 1. Dvadesetak kilometara dalje niz put, oko 11 i 15 prepodne kod sela Livadice u blizini Podujeva, autobus broj 2 odleteo je u vazduh.

U autobusu je, po svemu sudeći, bilo 56 putnika i dva vozača. Pedeset karata je prodato još u Nišu, a šest putnika je u autobus ušlo u Kuršumliji. Prve vesti su govorile o sedam mrtvih i različitom broju povređenih, od 21 do 40. Kada se na kraju podatak o broju ranjenika ustalio na 43, ustanovljeno je da je sudbina još osam putnika nepoznata. Pošto su predstavnici kosovskih Srba preneli UNMIK-u sumnje u konačan broj poginulih, međunarodna uprava na Kosovu dozvolila je da u obdukciji učestvuju i dva jugoslovenska patologa, dr Saša Dobričanin i dr Zoran Stanković, sa kojima je u Gračanicu otišao i advokat Gradimir Nalić. Oni su u ponedeljak pregledali četiri tela. Patolozi iz nemačkog kontingenta KFOR-a pregledali su u nedelju još četiri tela. U utorak uveče, dr Dobričanin je saopštio imena sedam poginulih Srba, među kojima je i dvogodišnji Danilo Cokić. Vojnici KFOR-a na ulazu u Pokrajinu popisuju sve punoletne putnike, ali ne i decu. Na tom spisku su imena 56 putnika, ali među njima nema imena Njegoša i Snežane Cokić, Danilovih roditelja, koji su takođe poginuli u eksploziji, tako da je moguće da se u autobusu nalazilo više od 60 ljudi. Portparol UNMIK-a Suzan Manuel u ponedeljak je izjavila da je u napadu poginulo "najmanje deset osoba". Dr Stanković je te večeri rekao agenciji Beta da je forenzičarima ostalo da pregledaju "još punu vreću delova ljudskih tela". Dr Stanković je u utorak rekao da predstoji identifikacija još dve žrtve, za koje se pretpostavlja da su vozač i suvozač autobusa, a da će se potom utvditi da li je u eksploziji stradao i deseti putnik, mada se nije pojavio niko ko ne zna šta je sa članom njegove porodice koji je eventualno bio u raznesenom autobusu. Izjava dr Stankovića ne slaže se ni sa poslednjom izjavom Suzan Manuel – koja kaže da je identifikovano osam, a da na identifikaciju čeka još tri tela žrtava – a ni sa spiskovima povređenih, prema kojima je nepoznato šta se desilo sa bar još deset ljudi.

U američku vojnu bolnicu u bazi Bondstil kod Uroševca helikopterima je prebačeno 11 povređenih, a u britansku vojnu bolnicu u Kosovu Polju još 12 ranjenika. Iz Bondstila je kasnije, zbog ozbiljnosti povreda, u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici prebačeno dvoje, a iz britanske bolnice u Kosovu Polju šestoro ljudi. Četiri lakša ranjenika iz Bondstila puštena su kućama. Ostali su u bolnicama u Kuršumliji i Prokuplju. Deset ranjenika još je u životnoj opasnosti.

Britanski vojnici su pored puta našli žicu dugačku oko 600 metara kojom je aktivirana naprava sa neko kaže 70, neko 100 kilograma eksploziva. KFOR-ov oklopni transporter koji je sprovodio kolonu autobusa bez posledica je prešao preko mesta gde je mina bila smeštena u kanalizacionu cev ukopanu ispod puta. Drugi kraj žice pronađen je u kući na obližnjem brdu. Uhapšene su dve osobe za koje se sumnja da su aktivirale minu i njima je određen pritvor od 30 dana. Ukrajinski vojnici KFOR-a demontirali su tog istog prepodneva čak šest sličnih eksplozivnih naprava sa daljinskim upravljačem na putevima koji vode ka Štrpcu, srpskoj enklavi na jugu Kosova.

NEMIR I BLOKADE: Vest o terorističkom napadu na autobus Niš-ekspresa izazvala je nemire u svim srpskim enklavama na Kosovu. Protesti su počeli prvo u Gračanici i Čaglavici, gde su odmah posle podneva Srbi postavili barikade na putevima Priština-Gnjilane, odnosno Priština-Skoplje. U Čaglavici je popodne mercedes koji je pokušao da probije blokadu naleteo na Slobodanku Jevtić, slomivši joj obe noge i jednu ruku, pa je i ona završila u mitrovačkoj bolnici. U Čaglavici su Srbi zapalili čuvenu kafanu "Kralj", koju je nedavno kupio Albanac, i jedan kamion čiji je vlasnik tkođe Albanac. Albanci su već bili počeli da napuštaju Čaglavicu i obližnje Laplje Selo i beže u Prištinu.

U to vreme, KFOR je jakim snagama zatvorio prilaze Štrpcu, odakle je UNMIK evakuisao svoje osoblje. Samo nekoliko dana ranije Srbi iz Štrpca žestoko su se sukobili sa međunarodnim snagama, razjareni zbog snajperskog napada na srpski konvoj na putu Uroševac-Štrpce, u kojem je poginuo jedan a ranjena su dva njihova sugrađanina. Predstavnici lokalnih Srba zatražili su u petak od KFOR-a da zaštiti rubna srpska sela u okolini Štrpca, kako bi se izbegli eventualni sukobi sa tamošnjim albanskim stanovništvom.

Švedski vojnici iz sastava KFOR-a obustavili su tog poslepodneva konvoje kojima su Srbi iz centralnog Kosova putovali do Gračanice. Oko 200 Srba koji su tokom dana došli iz raznih mesta širom centralnog Kosova okupilo se u centru Gračanice protestujući zbog takve odluke i tražeći da im se odmah obezbedi prevoz do mesta iz kojih su došli. Lokalna kancelarija UNMIK-a zatražila je od stanovnika Gračanice da te ljude prime u svoje domove, ali su oni to odbili zahtevajući da im KFOR, kao što je i planirano, obezbedi prevoz. Na kraju su, u petak uveče, Srbe u Štrpce prebacili američki helikopteri.

Saobraćajnice su ostale blokirane i narednih dana, bez incidenata, jer je KFOR ispred srpskih postavio svoje blokade. Nekoliko stotina Albanaca, mahom mlađih, pokušalo je u nedelju da se peške probije do srpskih blokada. Pripadnici međunarodnih snaga su ih zaustavili na izlazu iz Prištine. Zvaničnici međunarodnih snaga su, posle neuspešnih pregovora sa predstavnicima Srba o uklanjanju barikada, u nedelju odlučili da blokadu puteva tolerišu do sahrane poginulih.

Srpsko nacionalno veće Kosovske Mitrovice odlučilo je da zbog napada prekine kontakte sa KFOR-om i UNMIK-om, a u subotu i ponedeljak su u Mitrovici održane demonstracije sa više hiljada učesnika.

MINE, MINOBACAČI, TOPOVI: Dva dana kasnije u nedelju oko pola deset ujutro, na Dan žalosti zbog ubistva još neutvrđenog broja civila kod Podujeva, dve protivtenkovske mine (ukopane jedna iznad druge u zemljani put kod sela Lučane u opštini Bujanovac, nekoliko stotina metara izvan kopnene zone bezbednosti koja razdvaja Vojsku Jugoslavije od KFOR-a) raznele su džip koji je prevozio hranu policajcima na liniji razdvajanja. U vozilu su sedela tri policajca Odeljenja unutrašnjih poslova Voždovac. Džip se razleteo na sve strane, a tela trojice policajaca ostala su pored olupine, sasvim ugljenisana. Ovoga puta nije trebalo paziti na KFOR, pa minama nije bilo potrebno daljinsko upravljanje. Pošto se saobraćaj u okolini linije razdvajanja policije i naoružanih Albanaca odvija gotovo normalno, moglo se dogoditi da na mine naleti i neko civilno vozilo.

Vladin pres centar u Bujanovcu saopštio je istog dana, ne navodeći izvore, imena ljudi za koje se tvrdi da su postavili protivtenkovske mine. U saopštenju se navodi da je tom akcijom komandovao terorista poznat kao Redžep, zvani Redža. Mine je navodno postavila teroristička trojka kojom je "direktno rukovodio" Arifi Bajram, zvani Balja, iz sela Turija, opština Bujanovac. "Prema pouzdanim podacima, akcija je izvedena neposredno posle ponoći. Pored Arifija, ostala dva člana terorističke trojke su sa područja Kosova i Metohije", navodi se u saopštenju. Dušan Mihajlović, vršilac dužnosti ministra unitrašnjih poslova Srbije, nazvao je objavljivanje ovog saopštenja "medveđom uslugom". Ministar izgleda ozbiljno očekuje da će srpska policija kad-tad uhvatiti počinioce ovog zločina.

Srpski istražni organi su tokom dana izvršili uviđaj, a televizijske ekipe snimile mesto nesreće, ali tek pošto su pripadnici posmatračke misije EU-a ubedili Albance da ne pucaju. Međutim, kada su policajci u sumrak pokušali da odvuku olupinu džipa sa mesta eksplozije, na njih je s albanskih položaja u selu Lučane otvorena vatra. Naoružani Albanci prvo su pucali iz pešadijskog naoružanja, da bi sat kasnije, oko šest popodne, počeo minobacački napad, a potom su Albanci, ispalivši dve granate, isprobali i bestrzajni top. Policija je odgovorila "paljbom po vatrenim tačkama". Kasnije su albanski izvori objavili da je u odgovoru policije na napad ubijen "visoki oficir UČPBM-a poznat kao 'komandant Miratoca'", a da su ranjena još dva pripadnika takozvanog UČPBM-a. Albanski ekstremisti su pogodili tri objekta u kojima su bili smešteni policajci, više zgrada je oštećeno, ali sa srpske strane nije bilo žrtava. Razmena vatre je prestala oko osam sati uveče, da bi ponovo počela u ponedeljak rano ujutro. Ovoga puta borba je trajala od 6.40 do devet ujutro. Postoje nezvanične informacije da je napad prestao pošto su u Lučane prispeli pripadnici KFOR-a. U svakom slučaju, sada je put koji od Bujanovca preko Lučana vodi ka Kosovu potpuno pust.

U međuvremenu je, u toku noći, ponovo napadnut položaj policije na brdu Sveti Ilija, šest kilometara zapadno od Vranja. Policija je odgovarala na vatru iz snajpera i minobacača koja je trajala od deset uveče do 15 minuta pre ponoći u nedelju, ali se ne zna da li na albanskoj strani ima povređenih i poginulih. Na srpskoj strani nije bilo, iako su albanski ekstremisti za sat i 45 minuta ispalili 26 minobacačkih projektila. Albanski ekstremisti su toga dana napali Vojsku Jugoslavije u preševskoj opštini, na krajnjem jugu zone bezbednosti, iz sela Bukovac Kozarnik i Gola Glava, ali ni tamo nije bilo žrtava.

OSUDE: Eksplozija autobusa Niš-ekspresa zatekla je Nebojšu Čovića, predsednika Koordinacionog tela vlada SRJ i Srbije za Preševo, Bujanovac i Medveđu i potpredsednika republičke vlade, u Beču, gde je sa Goranom Svilanovićem, jugoslovenskim ministrom spoljnih poslova, predstavljao vladin plan za rešenje krize u južnoj Srbiji zvaničnicima OEBS-a. Čović je baš za taj kobni petak najavio upućivanje Albancima poziva na pregovore. Dan ranije su Čović i Svilanović bili u Briselu, gde je plan dobio podršku Evropske unije. Evropska komisija je plan odmah odlučila da podrži i materijalno, pa je najavila da će u sporno područje poslati dodatnu pomoć vrednu 900.000 eura i pozvala Albance da odmah obustave nasilje i pristupe pregovorima. Plan je, uz izvesne rezerve i nasilnu simetriju prema zavađenim stranama, podržao i generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson. Što je najvažnije, Robertson je na zajedničkoj koferenciji za novinare obznanio spremnost Alijanse da razmotri i predlog za promene tampon-zone pod uslovom da se promenama zone ne stvori praznina, odnosno da to ne vodi novim sukobima. Čović je uzvratio da vlasti u Beogradu garantuju da, posle ukidanja kopnene zone, neće biti nikakve brutalne i masovne primene sile. Čović je dodao da će se zona bezbednosti ukidati po fazama. "Očekujemo odluku o ovom predlogu", rekao je Čović. On je naglasio da se od KFOR-a i NATO-a očekuje potpuno zatvaranje administrativne granice za bilo kakve upade ekstremista, kao i da pregovori nikako ne mogu voditi promeni granica ili bilo kakvom specijalnom statusu autonomije.

Ne treba biti posebno promućuran pa pomisliti da je napad na srpske civile kod Podujeva odgovor na ovako jasnu podršku međunarodne zajednice "Čovićevom planu". Podizanje temperature na Kosovu i izazivanje daljih sukoba tamošnjih Srba sa međunarodnim snagama odložilo bi, ako ne i onemogućilo, sprovođenje Plana. Ali, teroristi kao da nisu računali da bi stranci mogli na Srbe gledati kao na nevine žrtve, pa su postigli suprotan efekat. Vinovnike ubistava kod Podujeva osudili su baš svi, od Džordža Robertsona do Tirane. Ne samo to, nego se i od albanskih političkih faktora na Kosovu zahteva da se ograde od nasilnika. Na kraju su žaljenje i osudu izrazile čak i vođe UČPBM-a.

Čović je dobro iskoristio priliku i pritisak svetskog javnog mnjenja da privoli predstavnike Albanaca na razgovor. On je na konferenciji za novinare u Bujanovcu rekao da su poziv za pregovore primili predsednici dveju političkih partija Albanaca sa juga Srbije, Riza Halimi i Zećirja Fazliu, koji su to potvrdili i svojim potpisima. Ipak, Šaip Kamberi, predsednik lokalnog Odbora za ljudska prava, tvrdi da oni nisu dobili te pozive. Albanci imaju problema i sa usaglašavanjem platforme za pregovore i sa sastavljanjem zajedničke delegacije svih relevantnih političkih faktora. Među njima je postignut dogovor da delegacija bude sastavljena od po dva predstavnika pomenutih političkih partija, tri predstavnika UČPBM-a i dva predstavnika Političkog veća UČPBM-a, tela koje je pod kontrolom pobunjenika. Vođa delegacije bio bi Šećket Musliu, jedan od komandanata UČPBM-a. Prvobitno je najavljeno da će albanska strana na pregovore doći sa dve platforme, to jest da će Partija za demokratsko delovanje Rize Halimija, predsednika opštine Preševo, izneti svoje viđenje rešenja. Ipak, na kraju se ispostavilo da će platforma biti jedinstvena. Njeno predstavljanje javnosti više puta je otkazivano, da bi poslednji put bilo najavljeno za 28. februar. Prema rečima Rize Halimija, Albanci će tražiti demilitarizaciju kriznog područja (pod čime se izgleda podrazumeva samo povlačenje vojske i policije). Rešenje statusa Albanci sa juga Srbije vide u rezultatima referenduma koji je ovde održan 1992. To podrazumeva autonomni status za ove tri srpske opštine, sa pravom pripajanja Kosovu u slučaju raspada SRJ. Stiče se utisak da su političke partije Albanaca pod velikim pritiskom svojih naoružanih sunarodnika i da nemaju mnogo prostora za samostalno odlučivanje.

Što se tiče kosovskih Srba, čija je tragedija poboljšala pregovaračke pozicije Srbije, nema ozbiljnih znakova da bi se njihova pozicija mogla ozbiljno poboljšati. Napadi Albanaca na Srbe nastavljeni su tamo i na dan žalosti. Prvi znak poboljšanja mogao bi, na primer, biti da u srpskim autobusima počnu da se voze vojnici KFOR-a, kao što su Srbi već nekoliko puta tražili.

Zoran B. Nikolić

U Bujanovcu, gradiću u čijoj se okolini dogodio najveći broj incidenata u zoni bezbednosti u poslednjih nekoliko meseci, sve se promenilo. Iako i ovde, kao i u susednom Preševu, većinu stanovnika čine Albanci, odnosi albanske i srpske zajednice ovde nikada nisu bili ni nalik onima na Kosovu. Nije bilo pritisaka na Srbe da se isele, a do povlačenja policije i vojske sa Kosova 1999. godine srpske oružane formacije nisu maltretirale albanske civile. U poslednjih godinu i po dana, od kako se albanska oružana pobuna proširila na ove krajeve pa do promena u Srbiji, zabeleženo je više slučajeva nedoličnog ponašanja oružanih formacija obe strane, a živote je izgubilo 29 ljudi. Nekada korektni odnosi Srba i Albanaca sada su dobrano zatrovani. Srbi sa gnevom i strahom govore o svojim albanskim komšijama, koji opet odbijaju svaki kontakt sa Srbima osim čisto poslovnog. Ukoliko uđete u radnju čiji je vlasnik Albanac, ljubazno će vas uslužiti na srpskom, ali je svaki dalji razgovor nemoguć. Sve albanske radnje se, kao po komandi, zatvaraju u sumrak i potom se Albanci povlače u kuće. Grad je pun ljudi u uniformama svih vrsta. Na svakoj većoj raskrsnici je policijsko vozilo, ponegde i oklopni transporter. Samo je još taj dodatak bio potreban na siromaštvo i čamotinju koji hronično krše ljudska prava svih stanovnika ovog dela Srbije.

Ipak, bar koliko je u kratkotrajnoj poseti vidljivo, policija se sada prema ovdašnjim Albancima ponaša korektno. Saobraćaj na famoznom putu Bujanovac-Gnjilane do poslednjih incidenata odvijao se normalno. Odnedavno na nekoliko stotina metara od poslednjeg punkta srpske policije stoji jugoslovenski carinik, a liniju razdvajanja prelaze šleperi, kamioni, automobili u oba smera. Granica između zone bezbednosti i "obične" Srbije prolazi posred sela Lučani. Prvo, sa juga na sever, ide rekom Binačka Morava, sa čije se obe strane prostire selo. Potom kod mosta zona bezbednosti zahvata i deo sela sa druge strane reke. Tu, na raskrsnici magistralnog puta i ulice koja vodi na most, poslednji je punkt policije. Lokalni Albanci tu nesmetano ulaze i izlaze iz dela sela koji nije pod kontrolom srpskih vlasti. Policajci im pregledaju lične karte, provere da li se ime prolaznika nalazi na nekakvom spisku, valjda poznatih pripadnika UČPBM-a, ponekad zavire pod sedište automobila, i to je sve. Policajci kažu da je sasvim moguće da ljudi koji svakodnevno prelaze sa jedne strane na drugu drže stražu na punktovima ekstremista sa druge strane linije razdvajanja, pod prisilom ili svojevoljno. "Teško mi je da shvatim da neko ko ima ovakvu kuću želi rat", kaže stariji policajac pokazujući na belu trospratnicu naspram policijskog punkta, okićenu satelitskim antenama. On kaže da veliki broj naoružanih Albanaca verovatno nije iz ovih krajeva, već je došao sa Kosova.

Policijski punkt je smešten u ogromnoj nedovršenoj kući. Prozorski otvori okrenuti zoni bezbednosti zatvoreni su ciglama. Ostavljeni su samo otvori veličine puškarnice. Pozivaju nas da pogledamo kroz jedan od njih, zastakljen malenim komadom stakla. Tu se, samo 60-70 metara udaljen, vidi zaklon od belih plastičnih vreća sa peskom. Oko njega trčkara sedmoro-osmoro sitne dece. "Tuda ne prolaze ostali", kaže policajac koji tu stražari, "samo decu puštaju. Kada sklone decu, znamo da se nešto sprema."

Sa obe strane linije razdvajanja dovlače se bele vreće s peskom, sa albanske i kamenje. Obe strane se intenzivno utvrđuju. Sa brda oko Lučana se u selima u zoni bezbednosti vidi na desetine belih zaklona. Vidi se povremeno kako ljudska figura pretrči preko vrha nekog brda. Kapetan Vladica Ristić, pomoćnik načelnika OUP-a Voždovac ovde u jedinici koju sačinjavaju instruktori Posebnih jedinica policije, vodi nas u obilazak ukopanih policijskih položaja na brdu Tašlak. Dan je miran i nema bogzna šta da se vidi. Tri brda dalje, kaže, počinje Kosovo, tamo su već KFOR i Amerikanci. Ranije su postojali položaji i dublje u zoni bezbednosti, ali ih je bez težeg naoružanja (policiji je zabranjeno da u zonu bezbednosti unosi oružje kalibra većeg od 12,7 mm) bilo nemoguće braniti, pa su napušteni. Naoružani Albanci povremeno gađaju. Češće snajperom, ređe minobacačem. Retko kada nešto pogode, daleko su. KFOR, kaže, redovno dolazi u inspekciju. Najveći komad oružja koji smo mi zatekli na Tašlaku bio je puškomitraljez. Iza Tašlaka nema više brda. Dalje se prostire ravnica, nekoliko kilometara udaljeni Bujanovac vidi se ceo, a odmah tu je i put Beograd-Skoplje. "Vojska je tu odmah iza nas, to je valjda ista kuća", kaže kapetan Ristić. Zaista, putujući iz Bujanovca za Lučane videli smo haubice ukopane u ravnici.

"Piši da nas pošalju kući"

Policajci u Lučanima smešteni su u albanskim kućama. Kažu napuštenim. Na Tašlaku se živi u zemunicama. Plitke i uske zemunice sa zaklonjene strane brda iskopala je vojska. U ponekoj zemunici postoji peć. Na zemljanom podu daske, na podu tanki sunđerasti podmetači, na njima ćebad i jastuci. Svuda dogorele sveće. "Vode imamo samo u flašama", kaže kapetan Ristić. Kaže da je gotovo nemoguće oprati se, iako su ljudi ovde i po nedelju dana. Malo dalje od nas, mladić pod drvetom pere noge vodom iz plastične flaše. "Spavaš nekad i u čizmama. Mi nismo vojska, oni imaju i tuševe i cisterne sa vodom i kuhinju. Mi jedemo suvu hranu." Ubrzo pristiže crni džip koji donosi gazirane sokove i čokoladice "Simka". Posle smo u jednoj od kuća u dolini videli starijeg policajca kako kolege služi nevešto napunjenom ali dobro skuvanom paprikom.

Jedna od prvih rečenica koje smo od kapetana Ristića čuli je: "Sve je u redu, samo još da postanemo majstori." Ristić kaže da je majstorska dnevnica trenutno oko 70 maraka, a da policajci na terenu dobijaju 20 maraka dnevno. "Ma nismo mi još stigli ni do onih što džakove nose, i oni imaju 25", dobacuje jedan Ristićev kolega. "Ne radimo mi ovo zbog para, ko bi za 20 maraka dnevno rizikovao život", kaže Ristić. Jedan od policajaca koji su se okupili oko nas kaže da se već poimence znaju sa Albancima čije radio komunikacije prisluškuju. "I mi i oni smo ratovali na Kosovu." Na odlasku nam jedan mlad momak dobacuje: "Piši da nas pošalju kući."