Brego, majstore!
Sanja Ilić i Balkanika
Centar "Sava", 16. februar 2001.
Spotovi
iz TV emisije Ostrvo Balkan i muzikom sa albuma Balkan 2000 Aleksandra Sanje Ilića popunjavali su rupe u programu
pre i posle Dnevnika, pauze skupštinskih zasedanja i slično tokom prve
polovine 2000. godine, da bi se ugnjezdili u poluvremenima utakmica
Evropskog prvenstva u fudbalu, između hitova Zorice Brunclik, Ekstra Nene
i inih.
U pozivu za koncert ponosno objavljujući da je već prodato 10.000 kopija ovog albuma i dobro predviđajući da će sala Sava centra biti puna – autor ovog projekta nije sakrivao oduševljenje, niti bio lažno skroman. Napuniti Sava centar nije lako.
Pa kao što The Cure izazivaju svoje fanove da tapiraju kose kao Robert Smith i oblače se u crno, tako je i u publici bilo žena u narodnim nošnjama i sa opancima, koje su (valjda) stidljivo obuvale na zadnjem sedištu nekog taksija koji je vozio ka Sava centru. Muzičarima je, ipak, bilo lakše jer su to obavili u garderobama SC-a, da bi – ako im već muzika nije dovoljno ubedljiva – zasenili auditorijum bar maštovitim maškarama.
Za veliku koncertnu prezentaciju Sanja je odabrao izvanrednu ekipu, ali to nije doprinelo da “Balkan 2000” dobije dušu. Zamišljena na nivou demo muzike u memoriji Casio sintisajzera (pritisneš na dugme, a ono počne da svira samo od sebe), ona ne uspeva da uspostavi komunikaciju ni unutar orkestra, sve i ako su na sceni student džez akademije u Holandiji Slobodan Trkulja, majstor afro udaraljki Papa Nick, bluz rokabili bubnjar Bojan Ivković, džez basista Vlada Nikić, (nekad džez, a u poslednje vreme više folk nego pop pevačica) Ceca Slavković, ili klasično obrazovani gitarista Rastko Aksentijević.
Možda baš zato što a) nije to bio njihov teren i b) ad hoc ekipu teško je motivisati da izađe iz okvira napisanog. Jedini na svom terenu bili su Brankica Vasić i Ljuba Dimitrijević, ali su im kroz glavu sigurno prolazili Bregović (Vasićevoj) i Lala Kovačev (Dimitrijeviću), a takvo upoređivanje bi po svakoj logici moralo da bude bolno. I (kafanski?) violinista Elvis, koji bar nije umetničario nego okrenuo na zabavu (Bibilli Marella).
Sponzor se pobrinuo da posetioce na sedištu u sali čeka program, što je moglo da znači da se autor neće obratiti publici tokom trajanja koncerta. Ali, nije odoleo – da nam ukaže na to da je diplomirao (arhitekturu, valjda), da putuju po inostranstvu (tamo gde je Bregović preskup, cenim), da je Luis na koncert došao pravo iz bolnice, da gost iz Bugarske Theodossi Spasov ima specijalan način za nameštanje mikrofona, da je Beograd blizu Sofije, da smo “stigli do kraja sve bežeći od početka”, da su mu najdraži gosti hor RTS-a (“neki su hteli da nas rastave, da ne budemo zajedno mi večeras, ali ipak smo eto uspeli da budemo zajedno" – ???) i, posebno, “da zatvorimo oči i damo mašti na volju da se selimo na mesto koje je svetinja srpstva, manastir Hilandar”.
Uz podršku Gudača svetog Đorđa, preludiranje u Simonidi neodoljivo je prizivalo ušminkanu facu Ričarda Klajdermana, četiri nazalna glasa na sceni naravno odveć asociraju na Bregovića, a Moricone i Grace Jones čekaju iza drugog ćoška. Zajdi, zajdi je jeftin trik za kupovanje publike od samog starta. Jaka svetla reflektora koja su uporno obasjavala publiku valjda su služila da bi se na video zapisu prikazala puna sala, a možda i da ljudima bude neprijatno da izađu na otrežnjenje uz kafu?
Najbolja numera na koncertu bila je uvodna solo tačka Snežane Spasić, dok sliku nisu pokvarili ostali akteri... Da nam je Bregović na dohvat ruke, ovakvi “projekti” ne bi zaslužili da konkurišu ni za predgrupu.
Vojislav Pantić
