Bankarski tuneli
Umesto sa pištoljem i maskom na licu, banke se potkradaju iznutra, polako i na dugu stazu
Specijalno za "Vreme" iz Praga
U poslednjih nekoliko nedelja, pred banke i luksuzne kuće čeških bankara, sve češće dolaze policijska kola, umesto blještavo uglancanih automobila poslovnih partnera. Tako su nedavno osmorica čelnika IPB-a (Investiciona i poštanska banka) optuženi za finansijske malverzacije koje su tu firmu koštale nešto više od 400 miliona DEM, pa se ukupna dubioza nekada poznate češke banke, a sada likvidirane, popela na oko 10 milijardi DEM.
U poslednjih deset godina iz banaka širom Češke netragom je nestalo više od 27 milijardi DEM, a premijer Miloš Zeman tvrdi da je taj minus barem za 20 odsto veći. Od plišane revolucije do danas, likvidirano je ukupno 18 banaka i nekoliko puta više raznih fondova. Pošto država garantuje za uloge, a te minuse će morati da naplati kroz povećanje poreza, trenutno se svaki od deset miliona Čeha suočava sa dugom od oko 2700 maraka.
ULOGA POLITIČARA: Analitičari se slažu da su koreni problema češkog bankarstva nastali početkom devedesetih godina, kada je država iz petnih žila podržavala stvaranje privatnog sektora i potpuno nove i u Češkoj nepoznate klase preduzimača i menadžera. Mladu demokratiju trebalo je sačuvati i takav su nalog dobijale banke od političara. Banke su još bile državne, a novostvoreni bankari se nisu odupirali preteranim zahtevima. Naprotiv.
Tih godina je bilo dovoljno ući u banku, pokazati papir da ste vlasnik neke privatne firme kojoj je potrebno proširenje ili povećanje poslovanja i – stvar je bila gotova. Posle nekoliko dana dođete po svoj novi kredit. Banka se nije preterano interesovala zašto prethodnu pozajmicu niste vratili.
Nešto slično radila je i sama država – zbog čuvanja socijalnog mira. Slio se ogroman novac u nekadašnje gigante socijalističke izgradnje, koji evidentno nisu imali šta da traže na bilo kojoj vrsti pravog tržišta. Češka je imala sreću, pa je takvih državnih "parojedaca" ipak bilo manje nego u nekim državama slične strukture, ali bezbrižno kreditiranje već kreditiranih, a neproverenih sposobnosti, moraće najzad da se plati.
I za nekada veoma hvaljenu kuponsku privatizaciju, sada stiže ceh – umesto akcionara, koji su često prodavali svoje papire i za nižu cenu od stvarne kako bi što pre došli do gotovine, pravi vlasnici su postajali razni fondovi, koji su, opet, pripadali bankama, a sada se vidi kako su banke poslovale. Sitni akcionari su opstali jedino ako su se zatekli u nekoj jakoj firmi koja je uspešno pregrmela ovih deset godina.
Na svaki pokušaj razumnih ljudi da se zavede oštrija kontrola arčenja novca kao da je ničiji, političari su dizali glas protiv ograničavanja slobode preduzimača.
ZAVIST, ILI...: A bankari? Naivni, nesnalažljivi, neiskusni? I kada odu posle kraha neke banke, tvrde da su radili najbolje što su znali i umeli, plasirali su novac onako kako su mislili da je dobro. Kada je pre nekoliko dana jedan od njih uhapšen, pa posle ispitivanja pušten uz ogromnu kauciju da se brani sa slobode, rekao je da je optužen samo zato što je radio dobro, a ostali mu zavide...
Tako je u Češkoj nastao potpuno nov pojam – "tunelisanje". To je, za razliku od klasične pljačke banke pištoljem i sa maskama na licu, lagano potkradanje iznutra, polako, na dužu stazu. Češka specijalnost jeste i u tome što svaka banka ima nadzorni odbor a mnoge i strane konsultantske firme, pa i neke najzvučnijih imena, ali ni jedne ni druge, po pravilu, nisu uspevale da proniknu u tajnu lošeg plasmana novca. Kao uzrok slabe saradnje sa strancima, najčešće se pominje – manjak informacija.
Tačno je da onih 27 milijardi maraka čini samo četiri odsto desetogodišnjeg bruto nacionalnog proizvoda Češke i da, tako gledano, to nije nerazumna cena za promenu režima. U to vreme, početkom devedesetih, bilo je najvažnije držati boljševike što dalje od sveta finansija i u tome se u potpunosti uspelo, tvrde oni koji brane postojeći sistem, pre svih Vaclav Klaus.
Prema poslednjim istraživanjima, oko 30 odsto nestalog novca ipak je završilo u nekim domaćim firmama, a od ostatka – deo je u inostranstvu, u nekim bankama na Zapadu, deo se plasira na treća tržišta, deo se plasira pod imenima firmi sa nekih egzotičnih ostrva, a deo je, naravno, u džepovima "naivnih, nesnalažljivih i neiskusnih", koji se veoma nadaju da policija ovih dana neće pozvoniti na njihova vrata.
I još nešto – uvek nekako pred izbore, za kampanju, na račune nekoliko većih političkih partija pristigne i pristojna donacija sa nekog od onih ostrva. Koliko da se političari prisete da ništa ne treba menjati...
Veljko Samolov
