Rivalstvo kao sudbina
Nije normalno da se uz hiljadu problema koje ima Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije, petlja i oko neodigranog fudbalskog derbija Zvezda – Partizan, ali je dobro da se ipak našao neko da ohladi usijane glave večitih rivala
Komplikovane
odnose u jugo-fudbalu dodatno je opteretio četvoromesečni spor Crvene
zvezde i Partizana oko prekinute utakmice prošlog oktobra. U času
pisanja ovog teksta stigla je vest da će se "večiti" ipak
sastati 7. marta. Na kraju je presudio razum, logika je nadjačala
strasti, sujete i lične netrpeljivosti i fudbal je, najzad, izašao iz
raznih komisija, odbora, komesarijata i ostalih administrativnih foruma.
Doduše, nije u pitanju (samo) razum neposrednih aktera te nepotrebne višemesečne
bruke, u celu stvar se umešao republički vrh, tačnije rečeno srpski
premijer Zoran Đinđić, koji je između problema na jugu Srbije,
(ne)izručenja Miloševića Hagu, nove nestašice struje i nove runde
(ne)sporazuma sa Crnogorcima, našao vremena da se pozabavi "večitim
derbijem". U normalnim zemljama nije normalno da se premijer bavi
tako trivijalnim stvarima, ali pošto mi (još) nismo normalna zemlja, ništa
ne čudi. Posle nemoći fudalskih organa da urazume dve zapenušane strane
– koje su i u razgovoru sa premijerom ostale čvrsto na svojim
prvobitnim stavovima ali su pristale da se igra 7. marta u cilju "viših
interesa", odnosno navijača i fudbala – treba reći da je dobro što
je bar neko presekao tu rašomonijadu. Odluka o novom meču je
najispravnija – utakmicu treba ponoviti jer praktično nije ni igrana a
da li su krivice raspoređene pravedno i podjednako, sada i nije
najbitnije. Najveća greška bila je učinjena kada je odlučeno da se
derbi uopšte igra neposredno posle oktobarskih događaja u Beogradu jer
nije bila nikakva mudrost predvideti da će se dogoditi to što se
dogodilo, tim pre što je bilo i otvorenih najava te vrste. Đinđić se
takođe obavezao da Vlada pokrene inicijativu za donošenje zakona kojima
bi se izgrednici na fudbalskim terenima strože kažnjavali.
POTREBNI JEDAN DRUGOM: Sada ostaje nada da će se u naredne dve nedelje strasti primiriti i da će 7. marta u igri biti samo sportski prestiž. Ulog nije mali jer pobednik stiče lepu prednost u trci za titulom što, opet, otvara vrata eventualnom ulasku u Ligu šampiona što nije uspelo nijednom jugoslovenskom klubu od početka nove formule ovog takmičenja u sezoni '92/93. Zvezda je prošle godine bila na korak od cilja, nije uspela protiv Dinama iz Kijeva samo zbog pravila o dvostrukoj vrednosti gola u gostima, Partizan je prethodne sezone takođe igrao u trećem kolu kvalifikacija (istina, bez prave šanse protiv daleko boljeg moskovskog Spartaka) i nije nerealno očekivati da naš budući prvak u narednom pokušaju preskoči i taj poslednji prag. Crvena zvezda i Partizan su, sportski gledano, na evidentnom putu povratka među ozbiljne evropske timove a eventualan ulazak u Ligu šampiona značio bi i ogromnu finasijsku injekciju za osiromašene klupske kase koje se poslednjih godina pune isključivo prodajom igrača.
Ono što Crvena zvezda i Partizan moraju da shvate jeste činjenica da su jedan drugom potrebni, čak i neophodni. Iz njihovog rivalstva dugog već 54 godine (prvi put su igrali u januaru 1947) rođeno je mnogo toga dobrog i za njih i za jugoslovenski fudbal. Povremena međusobna trvenja, optužbe, otimanje igrača i ostali nesporazumi spadaju i ukupan folklor odnosa i čine deo imidža ljutog rivalstva. Verovatno je da odnosi nikada nisu bili tako zategnuti kao sada, čak toliko da ni tradicionalno mirni ljudi kakvi su Dragan Džajić i Ivan Ćurković, inače lični prijatelji, nisu uspeli da smire svoje uspaljene strane. Ako shvate da u dosadašnjem ratu rečima i postupcima nema ni poraženog ni pobednika, ako se oslobode potrebe da dokazuju ko je bio manje a ko više "režimski klub" (u tom smislu, oba – ne samo svojom krivicom – nisu bez putera na glavi), ako dopuste da nove stranice istorije dopisiju Drulić i Ilić, Pjanović i Ivić, Bošković i Duljaj, "večiti" će učiniti veliku uslugu i sebi i našem fudbalu.
Najgore od svega je što u pozadini poslednjeg sukoba – nema pozadine. Nije u pitanju nikakva borba za vlast (za uticaj na forume i pojedince koji odlučuju, ipak, da). U pitanju su, uglavnom, bile lične sujete a nemoć organa koji u Zajednici prvoligaša vode takmičenje je već tragikomična. Odnosi na relaciji FSJ – Zajednica godinama idu ciklično, Zajednici se oduzimaju i vraćaju prava, u zavisnosti koliko klubaši u njenim redovima uspeju da "zabrljaju". I nije FSJ uvek bio željan centralizma i vlasti, jednostavno bilo je dana kada je neko morao da preseče kvaziautonomiju Zajednice koja je više nego loša kopija organizacionog modela sa Zapada. Recimo, u Španiji ili Italiji federacije nemaju nikakve veze sa takmičenjem koje je isključivo u nadležnosti Lige, ali to podrazumeva ozbiljnu organizaciju za koju niko u našim uslovima nije ni kadar ni voljan.
REAL I BARSA: Mnogo je velikih gradskih rivalstava u evropskom fudbalu, od Intera i Milana preko Lacija i Rome, Liverpula i Evertona, Glazgov Rendžersa i Seltika, Mančester Junajteda i Mančester Sitija do Sportinga i Benfike i, naravno, Zvezde i Partizana. Postoji još jedno veliko rivalstvo koje nije gradsko i koje nije samo sportsko – ono između Real Madrida i Barselone. Otkad se igra fudbal na Iberijskom poluostrvu, traje rivalstvo uzrokovano (i) nacionalno-političkim razlikama. Ono što je u bivšoj SFRJ bilo na liniji Beograd–Zagreb ili Beograd–Split, u Španiji je – kada je u pitanju odnos Kastilja (Madrid) – Katalunja (Barselona) – dignuto bar na treći stepen. Da budemo jasni i maksimalno direktni: oni se mrze. Nema lažne ljubavi, falš zajedništva, zajedničkih ciljeva i "viših" državnih interesa... U Barseloni svi navijači Barse slave kada Real Madrid izgubi neki meč u Evropi i poslednjih godina ništa im teže nije palo nego dva trijumfa Reala u Ligi šampiona dok Barsa istovremeno iz sezone u sezonu posrće u tom takmičenju. Štampa je takođe vrlo jasna, objektivno sportsko novinasrstvo odavno je okačeno mačku o rep: u Barseloni novine navijaju za Barsu, u Madridu za Real. Istovremeno, tiraži se grade ne samo na "probarselonizmu" ili "promadridizmu" već i na "antimadridizmu", odnosno "antibarselonizmu". Novine iz Barselone nikada neće priznati da je sudija pogrešio u korist Barselone, ali će se zato svaka sporna odluka protiv Barse secirati do iznemoglosti, isto kao i svaka kojom je "pomognut" Real Madrid. I obrnuto, naravno, mada u manjoj meri, valjda zbog kompleksa "više vrednosti" koji Madrid, kao glavni grad i kao klub sa najviše trofeja, ima. U nedostatku sportskih argumenata, u Barseloni se poslednjih godina do maksimuma eksploatiše veliki dug Real Madrida (preko 100 miliona dolara).
Oni se, dakle, mrze, ali ako je to jasno u startu, onda je i sve ostalo mnogo jasnije. To je polazna pozicija na kojoj oba kluba grade svoje strategije, ali iza scene oni se razumeju mnogo bolje nego što se misli. Ne bi se moglo reći da sarađuju, ali kad su u pitanju strateški ciljevi lako nađu zajednički jezik, bilo u okviru LFP (Liga) ili G-14 (grupa vodećih evropskih timova kojoj Barsa i Real pripadaju). U reprezentaciji Španije nema nikakvih problema, igrači se ne dele po nacionalnoj liniji jer su međusobno uglavnom prijatelji. Iduće nedelje, 3. marta, u Madridu se igra novi derbi, Real dočekuje Barsu a meč će biti u znaku Luisa Figa, koji će prvi put u Madridu igrati protiv svog bivšeg kluba. Prošle jeseni, pred meč u Barseloni, štampa je stvorila nepdnošljivu anti-Figo atmosferu koja je, indirektno, rezultirala jednim ubistvom posle svađe koju su zapodenula dvojica komišija, jedan navijač Reala, drugi Barselone. Niko neće javno da prizna, ali od rivalstva Reala i Barse – čak i sa ružnim epizodama, stvarnim ili forsiranim izlivima mržnje – svi imaju koristi i zato se ono pažljivo čuva. Zvezda i Partizan, u prednosti zbog odsustva nacionalne komponente mada je izvesna podela u smislu Zvezdinog "prosrpstva" i Partizanovog "projugoslovenstva" oduvek postojala, moraju naći način da sačuvaju svoje rivalstvo, sa svim manama koje ima, jer je potrebno i njima i našem fudbalu.
Vladimir Stanković
