Jesu
li naši najviši rukovodioci naivni ili glupavi? Ili su i jedno i drugo?
Naizgled trivijalno pitanje bazirano je na naučnoj hipotezi Koste Čavoškog
objavljenoj u "Glasu". U tekstu Odbrana zemlje papirima (19. februar), g. Čavoški ukorio je
trojicu ponajviših dužnosnika što su posle "pompeznog
predstavljanja" mirovnog plana za Preševsku dolinu išli dojučerašnjem
agresoru na noge ne bi li i od njega, tj. zavojevača, dobili podršku. G.
Čavoškom je odmah bilo jasno da od podrške neće biti ništa, pa da,
trebalo je ili ići kod nekog prijatelja ili plan tajno sprovesti, avaj,
tri naša političara odala su državnu tajnu, izdeklamovala okupatoru šta
je naš naum, tuđin je kazao ne, triput je kazao ne, pošto su naši tri
puta zavapili "please"...
To se Kosti mučno učinilo pa ih je, naše mislim, u "Glasu"
prikazao kako ih je prikazao: njima je, kako kaže K. Č., ponovljeno da
su neki delovi plana diskutabilni i da zahtevaju detaljnije proučavanje,
što je u diplomatskom rečniku nedvosmisleno odbijanje: "Ko
to ne razume, taj je ili naivan ili glup, ako već nije i jedno i
drugo."
Ko to razume, taj je ili prepreden ili mudar, ako već nije i jedno i
drugo. Budući, dakle, na polu suprotnom od onog na kojem čuče
predstavnici naroda, sve sami protagonisti naive i maloumnosti, Čavoški
obelodanjuje da autor mirovnog plana "neprestanim oklevanjem"
ohrabruje arbanaške separatiste i teroriste... Kao veterana mnogih ratova
(mal ne rekoh palog borca), druga Kostu naročito je ozlojedilo oružje
kojeg se potpredsednik srpske vlade latio u jeku sukoba naših sunarodnika
i arbanaških bandi – umesto da svim raspoloživim oružjem brani ono što
je ostalo od države i teritorije, Čović, kako se efektno izrazi Čavoški,
zemlju brani hartijom i mastilom!
Dočim je tekst građanina Čavoškog napisat krvlju na jednoj beloj jastučnici koja je trebalo da bude objavljena kao faksimil, ali bi bila zauzela četiri strane (jastučnica se čuva u Vojno-tehničkom institutu, dok su autorove mošti, ako budu izvučene iz unakrsne vatre arbanaških bandi, zaveštane Srpskoj akademiji nauka i umetnosti).
Ne verujem da će posle najnovijeg pokliča g. Čavoški nastaviti da piše kolumnu "Pogledi"; nakon ovakvog proglasa mora stati na čelo paravojnih formacija, makar za njim pošlo svega troje rodoljuba! Odziv dobrovoljaca može dakako biti i slabiji, Čavoški se svejedno mora obresti na svetoj zemlji: čovek koji se gnuša pregovora spreman je da prvi položi život, jer ako na to nije spreman, onda on zamišlja i preporučuje da po arbanaškoj živoj sili ("svim raspoloživim sredstvima") dejstvuje neko drugi, a ko?! Neko ko je u redovnom sastavu armije? Neko ko je dovoljno mlad za mobilizaciju? Za Preševsku dolinu ginula bi policija i omladina dok bi istaknuti humanista sedeo u Beogradu i štancovao rodoljubive kolumne! A, to ne, to g. Čavoški sigurno ne bi dopustio, on bi stao na čelo Prvog srpskog dobrovoljačkog bataljona, bacio bi anatemu na prosvetne radnike koji nisu pošli u boj na Kosovo ["Držite čas, ja pucam!"], sebi bi onda, ako baš ne bi bilo saboraca, komandovao juriš; budući gologlav i bez pancira, pao bi ubrzo od dušmanskog rafala, ali bi i tako izrešetan uspeo da odvrne zatvarač na kašikari i da je već utrnulom desnicom odgurne prema neprijateljskom bunkeru...
G. Čavoškog sam pre dve-tri nedelje zapazio u jednoj od osam milijardi gostinskih emisija na jednoj od preporođenih televizija, tu je jednome junoši objašnjavao kako nipošto ne treba da isporučimo Miloševića Hagu... Dečko razborito primećuje da smo u Ujedinjenim nacijama i da je to naprosto naša obaveza, ma kakvi, Čavoski se prepredeno, nadmoćno i samozadovoljno smeška, ne treba previše da se pokoravamo zapadu, pogledajmo šta su dobile zemlje koje su bile kooperativne, Republika Srpska, na primer, ništa nije dobila, ni susedne zemlje, evo, Bugarska je dozvolila da sa njenih aerodroma uzleću NATO bombarderi, i šta je dobila, tričavih pedeset miliona dolara...
Bi mi malo hladno oko srca, govori li ovo pravnik ili trgovac belim robljem? Ne govori o zločinu i kazni, ne govori o etici ni o proceduri, nego govori o ceni, ako bi se od zapada dobilo više nego što su susedi dobili, onda bismo liferovali ne samo Slobu nego i mnoge druge, makar sud posle većinu oslobodio?! Naše bi bilo da punimo Ševeningen, dokle god se to dobro plaća, mladi gost dođe do reči, za saradnju sa Tribunalom ne sleduje honorar, tako je, mladi čoveče, ovo se pripovedač meša, ama se Kosta ne da, u stilu čoveka koji stoti put priča istu anegdotu opisuje kako su hapšeni Srbi u Bosni, strani vojnici do zuba naoružani, prave zasedu, a Srbin, koga doduše terete za silne zločine, ima samo pištolj, šta li znači to nostalgično "samo pištolj", je li naš čovek morao da ima mitraljez, bombe i bojne otrove?! Je li trebalo da ga najbrži revolveraš međunarodnih snaga izazove na dvoboj tačno u podne?
Pričom o parama, parama koje nećemo dobiti, Čavoški je začinio i
"Odbranu zemlje papirima": "Oni su [Koštunica i ljudi oko njega, prim. LJ.Ž.] doduše
u nepodnošljivoj dilemi, jer izgleda veruju da bi, ako malo popuste, neke
veće pare došle iz inostranstva, bez kojih se privredna obnova zemlje
uopšte ne da zamisliti. Izbor će im, međutim, biti olakšan ako
blagovremeno shvate da tih većih para iz inostranstva uopšte neće biti,
bilo šta da urade: da popuste ili ne popuste."
Čavoški odnekud zna da dojučerašnji agresori neće dati novce, zato im ne da ni Miloševića ni Kosovo, ne da im ni Šljivančanina, pao je u neku veselu jarost i na sve strane ponavlja no money, no prisoners, da ste se u susednim zemljama bolje pokazali još bismo i mogli da pregovaramo, ovako – sikter, sikter, nema ni kod nas besplatnog ručka.
Ljubomir Živkov
