Vreme broj 530, 1.  mart 2001.

Priča sa naslovne strane

Rade Marković brani se ćutanjem, kažu. Ako se nađe dovoljno svedoka i drugih dokaza, to mu neće mnogo pomoći. NJegovo ćutanje, međutim, pomaže drugima, mada ih ne spasava konačnog ishoda: ako policija bude sve istrage vodila temeljito i bez ometanja, biće pronađeni novi tragovi i indicije za dalju kriminalističku obradu. Da li će istražne radnje dovesti do Slobodana Miloševića. Jedan visoki funkcioner MUP-a kaže da bi dokazi protiv Miloševića za krivično delo podsticanja na ubistvo uveliko olakšali konačni rastanak Srbije s njim i njegovom ekipom: u tom slučaju, kaže on, možemo ga isporučiti ne u Hag, nego i u Had, a da niko više ništa ne kaže  

Hapšenje Rada Markovića i drugova, ma koliko očekivano, tek je prvi korak ambicioznog plana Duška Mihajlovića za čišćenje policije od politike, korupcije i "srastanja" sa organizovanim kriminalom. Istrage koje su u toku tek će pokazati čime se Državna bezbednost zapravo bavila, zašto je bila toliko brojna i toliko tajnovita; a zatim i koliko tajnih policija zapravo postoji u Srbiji, jer više ni u to nismo sigurni; i na kraju – koliko su te razne Službe zapravo bile srasle sa organizovanim kriminalom, a koliko su bile i instrumenti ekonomske politike Miloševićevog režima. Tu i leži najveća opasnost od kontinuiteta: u iskušenju nove vlasti da državne organe nastavi da koristi za sticanje i zaštitu masnih monopola i pokrivanje finansijskih mahinacija. A Slobodan Milošević tu je tek deveta rupa na svirali...

Prošlog petka u 19:30 (lukavo odabrano doba dana) radnici MUP-a Srbije priveli su na informativni razgovor bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti general-pukovnika policije Rada Markovića i još neka lica; tokom noći je pokupljeno još nekoliko lica. Svi su radnici unutrašnjih poslova, a čini se da ih je ukupno petnaestak. Prva tri lica, sa Markovićem na čelu, predata su istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu Nebojši Živkoviću u subotu sa krivičnom prijavom zbog osnovane sumnje da su počinila krivično delo ubistva sa umišljajem više lica, a možda i još neka krivična dela za koje će organi unutrašnjih poslova podneti krivične prijave. Ova krivična prijava odnosi se na slučaj "Ibarska magistrala" od 3. oktobra 1999, kada su u saobraćajnoj nesreći kod Lazarevca poginula četiri funkcionera Srpskog pokreta obnove, a predsednik te stranke Vuk Drašković bio – nekim čudom – samo povređen. U krivičnoj prijavi Rade Marković i drugovi osumnjičeni su da su tu saobraćajnu nesreću organizovali i izveli, sa ciljem da Vuka Draškovića i njegove saputnike liše života. SPO je, doduše, od početka tvrdio da je reč o atentatu i sproveo sopstvenu istragu koja je ukazala na moguću prljavu igru: policija i pravosuđe očito su izbegavali da rasvetle ključne detalje; za kamion koji je izazvao nesreću nestala je registraciona dokumentacija; vozač nije pronađen; istraga je ometana odozgo, po liniji subordinacije i političkog uticanja. SPO je podneo sopstvenu krivičnu prijavu po kojoj nije postupano, ali je tadašnji načelnik SUP-a Beograd gen. Branko Đurić privatno za klevetu tužio advokata SPO-a Ivanu Primović zbog tvrdnji da je umešan u taj događaj. U subotu je i on lišen slobode.

Preko vikenda slika se malo razbistrila: pre svega, dva neposredna izvršioca tog ubistva, obojica radnici MUP-a, izgleda da su došli do zaključka da je bolje da se predaju sami nego da čekaju da ih kolege uhvate. Milomir Bujošević, policajac iz Lazarevca, i Nenad Ilić, policajac iz Jagodine, ispričali su svoju priču kome je trebalo, u tajnosti i na vreme. Onda je ispalo da je još neko nešto ispričao, jer je nađen trag kamiona u dokumentacijama: kamion je zaplenila Savezna uprava carina i – po tadašnjem običaju Bracike Kertesa – ustupila ga Resoru državne bezbednosti MUP-a Srbije. Šta će toliki kamion-kiper Službi bilo je nejasno, kao i mnoge druge pojave uostalom. Sada će se videti za šta im je kamion bio potreban. Po nesreći, olupina izgorelog kamiona bila je odvezena na veštačenje; ispalo je da veštačenje nije dalo odgovor na osnovna pitanja: ko je vlasnik kamiona, na koga glase tablice a na koga brojevi šasije i motora itd. Istraga je tu i stala, mada ovih dana istražne sudije i tužioci, a naročito Andrija Milutinović u nedavnom intervjuu TV Politika, pokušavaju da svale krivicu na druge i da se prave blesavi, jer da su oni, kao, sve radili po zakonu... Pri tom bezočno lažu, jer su imali sva sredstva i ovlašćenja da ustanove vlasništvo nad kamionom i da nastave istragu do – eto vidimo – današnjeg njenog ishoda. Ništa se, naime, novo nije desilo u međuvremenu pa da sadašnja ekipa tužilaca i istražnih sudija bude bolje obaveštena od Milutinovića i drugih. Činjenica je, međutim, da su ti isti istražni sudije i tužioci – s Milutinovićem na čelu – veoma ravnodušno gledali na očigledno i drsko ometanje istrage od strane policije i političara. Neizbežni Goran Matić iz JUL-a je, kada je onomad izmislio aferu "Pauk" na primer, optužio njene takozvane aktere i da su vešti u upotrebi kamiona s peskom, kako se izvoleo izraziti. Kasnije će ispasti da su ti ljudi bili nevini po svim tačkama optužnice, osim za držanje ilegalnog oružja, a naročito po pitanju Ibarske magistrale, s kojim ništa nisu imali. Goran Matić je tako po ko zna koji put svesno lagao javnost, a u svojstvu člana savezne vlade...

Ispalo je da su zločin na Ibarskoj magistrali počinili policajci, i to je najveći mogući skandal – odmah posle saznanja da su to učinili na podsticaj i u organizaciji čelnih ljudi Službe. Ispalo je da je bezobzirno ubistvo političkog protivnika – bez obzira na "kolateralnu štetu" – bilo smatrano normalnim oblikom političke borbe u bivšem režimu i da je previše ljudi takvo mišljenje delilo, jer je za Ibarsku magistralu trebalo više saučesnika, a znalo je barem još toliko drugih lica, svi iz Službe i svi pod zakletvom i obavezom da gone počinioce krivičnih dela. Ispalo je, takođe, da su čelni ljudi vladajuće koalicije bestidno lagali tvrdeći da politička ubistva vrše "strane službe", koje vršljaju do mile volje po Srbiji i ubijaju koga hoće, a naša policija nikako da ih pohvata. Da je o lažljivoj ekipi reč znali smo od početka; da su spremni i da ubiju ne trepnuvši – slutili smo.

Na dan hapšenja, 23. februara, ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlović dao je intervju televiziji B92 i – između ostalog – rekao da je slučaj Ibarske magistrale pred razrešenjem, slučaj ubistva Slavka Ćuruvije blizu razrešenja, a da se na ostalim slučajevima ubrzano radi. Tokom noći i sutradan na informativni razgovor pozvana su još neka bezbednosno interesantna lica: na primer Milan Radonjić, bivši načelnik Centra Resora državne bezbednosti za Beograd, i Branko Crni, visoko rangirani funkcioner Službe. Iz nekog razloga u nedelju je smenjen komandant Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti (JSO, Crvene beretke) Milorad Ulemek zvani – između ostalog – i Legija. Ne kaže se ništa o tome odakle uopšte Državnoj bezbednosti borbena jedinica, šta je ta jedinica radila i u šta je umešana, mada će i to doći na red u svoje vreme.

Sada se postavlja ključno pitanje: može li se iz dosadašnjeg toka istrage dobiti dovoljno elemenata za dalji rad policije na demontiranju zločinačke organizacije koja stoji iza političkih i drugih ubistava u poslednjih deset godina? Da li je uhvaćen onaj konac koji, ako se bude pažljivo motao, može da opara tu strukturu kao stari džemper?

Rade Marković brani se ćutanjem, kažu. Ako se nađe dovoljno svedoka i drugih dokaza, to mu neće mnogo pomoći. NJegovo ćutanje, međutim, pomaže drugima, mada ih ne spasava konačnog ishoda: ako policija bude sve istrage vodila temeljito i bez ometanja, biće pronađeni novi tragovi i indicije za dalju kriminalističku obradu. A povoda, razloga i legitimnih pitanja ima dovoljno ne samo za Rada Markovića i drugove već i za mnogu drugu gospodu: policajce, vojnike, političare i funkcionere bivšeg režima. Neće biti, naime, da baš niko ništa nije znao o seriji nerasvetljenih ubistava (o drugim teškim krivičnim delima da ne govorimo...); teško je poverovati da baš niko u policiji, u državnoj bezbednosti, u vojnoj bezbednosti, u pravosuđu i ostatku državnog aparata nije bio došao do saznanja, podataka i indicija o tome u kom pravcu bi se istrage oko tih ubistava i ostalih teških krivičnih dela mogle voditi – ako se htelo rasvetljavanje tih krivičnih dela. Još je teže poverovati da ama baš niko iz vrha političkih stranaka nacional-socijalističkog saveza koji je deset godina vladao Srbijom nije ama baš ništa znao o svemu ovome. Oni su postavljali ministre, načelnike Službi, funkcionere; oni su ukazima imenovali generale policije; njima su svako jutro (a i češće) na sto stizali poverljivi izveštaji o stanju javne i državne bezbednosti, ali i o konkretnim aferama, slučajevima i ljudima, uključujući i kojekakve preglede čaršijskih intriga i abrova, protivzakonito dobavljeni snimci (audio i video) i slična duhovna hrana. NJima su, dakle, policajci, ministri, načelnici i generali bili odgovorni – i odgovarali su, majci, i te kako. Ko ne veruje – neka ih pita.

Javlja se sada opasnost da se pomisli kako ta zmija o kojoj govorimo ima samo jednu glavu – Rada Markovića (ili Slobodana Miloševića, svejedno), pa da, ako se ta glava zgazi ili odseče, Srbiji više ne preti opasnost da još nekoga progutaju "mrak i magla" (Nacht und Nebel; u nemačkom originalu iz 1934). Bilo bi lepo i za državu korisno da je tako. Valja nam se plašiti, međutim, da je beštija s kojom imamo posla od one višeglave pasmine. To znači da nije samo jedno lice donosilo odluke, primenjivalo ih organizaciono-logistički i izvršavalo u mračnim ulicama – ili usred bela dana; trebalo je više lica za ta mračna posla: jedan sugeriše, drugi se složi, treći ima ljude za posao, četvrti izda usmeno naređenje pozivajući se na prvu trojicu, peti organizuje i pripremi plan akcije; a šesti i sedmi napune pištolje i izađu na ulicu, u mrak i maglu, pa ubiju koga treba, dok nad njihovom bezbednošću bdiju četvrti i peti. Pak, pošto je reč o organizaciji disciplinovanoj i dobro uređenoj, sve to prođe glatko i posle svega niko nije nimalo pametniji... Kad se takav poduhvat uspešno izvede jednom, pa dvaput, pa tako više puta – vladanje državom postaje zavodljivo jednostavno.

Cela ta priča nalik je konzervi: kad se jednom probuši, nema načina da se više začepi i da sadržaj ostane u prvobitnom obliku, jer je sadržaj veoma kvarljiv. Politički gledano, čini se da još nije svima do kraja jasno kako natrag više nema; kako Srbija više neće živeti u strahu od mraka i magle; kako nema načina da se odgovornost za zločine izbegne. U tom smislu neizbežno je postavljanje pitanja o odgovornosti upravo tih odgovornih državnih službenika i političkih lidera za ono što se nije moglo – niti smelo – desiti bez njihovog znanja. Upravo stoga smo i pokrenuli inicijativu za osnivanje posebnog istražnog tela, uostalom. Neka od odgovornih lica iz ove priče opravdano su odsutna (Radoslav Stojičić Badža, general policije i v.d. ministar unutrašnjih poslova Srbije; Zoran Sokolović, bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije i Jugoslavije; Pavle Bulatović, bivši ministar unutrašnjih poslova Crne Gore i Jugoslavije i bivši ministar odbrane), ali je većina još tu. Tu su: Radmilo Bogdanović, bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije u interesantna vremena; Zoran Janaćković i Jovica Stanišić, bivši načelnici Državne bezbednosti Srbije; Uroš Šuvaković i Svetozar Simović, bivši radnici unutrašnjih poslova na visokim funkcijama; Mihalj Kertes, bivši visoki funkcioner MUP-a i bivši direktor Savezne uprave carina; lica pomenuta ranije u ovom tekstu u kontekstu informativnih razgovora poslednjih dana; kompletne garniture područnih organa MUP-a i RDB-a za Beograd i Srbiju, rukovodeće i ostale; više bivših načelnika i članova najužih rukovodećih struktura Uprave bezbednosti JNA i VJ i Generalštaba; članovi najužih rukovodstava SPS-a, JUL-a i SRS-a, a naročito lica Matić Goran, Marković Ivan, Vučić Aleksandar, Šainović Nikola, Stojiljković Vlajko, Miloševoć Slobodan, Marković Mira i drugi, isti takvi kao i oni. Za sva ta lica postoji osnovana sumnja da su mogla – a neka, po službenoj dužnosti, i morala – imati saznanja od interesa za istragu o ovih tridesetak ubistava i otmica o kojima je reč. NJihovo eventualno odbijanje da pomognu u istragama koje se vode ukazalo bi – nažalost – na umešanost; otkriće da su u izjavama nadležnim organima lagali, dokazalo bi umešanost. Uzmimo primer lica Matić Gorana: izjavom od 14. maja 2000, na konferenciji za štampu, a u svojstvu saveznog sekretara za informisanje, Matić je optužio pokret Otpor da je u Laktašima dobio instrukcije od Roberta Frovika o tome kako da ruše i destabilizuju državu; prva instrukcija koju je Matić naveo bila bi "postavljanje pitanja ko je ubio Ćuruviju" (citirano po tadašnjem izveštaju Tanjuga). Lice Matić Goran, dakle, proglašava elementarno i logično pitanje – ko je usred bela dana ubio nenaoružanog čoveka koji se vraćao kući držeći ženu za ruku – za "destabilizaciju države", i to u svojstvu člana saveznog kabineta... Ta se izjava može protumačiti i kao krivično delo pružanja pomoći počiniocima krivičnog dela (ubistva sa umišljajem); ali, to je stvar istražnih organa. Ono što je javna stvar jeste zašto je lice Matić Goran uopšte osetilo potrebu da tako nešto kaže? Zašto bi nekome smetalo raspitivanje o tome ko je ubio Slavka Ćuruviju? Zar zadatak organa unutrašnjih poslova nije upravo raspitivanje o počiniocima krivičnog dela ubistva? A to nije jedini primer ometanja istrage iz političarskih krugova...

Ima dakle puteva i načina, povoda, razloga i indicija da se niz legitimnih kriminalističkih i pravosudnih pitanja pokrene i razjasni uz pomoć gorenavedenih lica. Da li će istražne radnje koje uz takvu pomoć eventualno budu pokrenute dovesti do Slobodana Miloševića – što je pitanje kojim se ovih dana mediji najradije bave – sporedno je. Jedan visoki funkcioner MUP-a, doduše, kaže da bi dokazi protiv Miloševića za krivično delo podsticanja na ubistvo uveliko olakšali konačni rastanak Srbije s njim i njegovom ekipom: u tom slučaju, kaže on, možemo ga isporučiti ne u Hag, nego i u Had, a da niko više ništa ne kaže. Ono što bi ovoga trenutka trebalo više da nas zanima nije toliko mozak zmije, koliko njeni zubi; ako preostanu, lako će sebi naći novi mozak, jer takva je priroda ove zmije...

Svi – a naročito poslovni ljudi – znamo vrlo dobro da je policija (obična i DB) u Miloševićevom režimu bila korišćena, između ostalog, i kao instrument ekonomske i fiskalne politike i privatizacije (tuđih kafića i motornih vozila) itd. Takvo uverenje polako se širi u javnosti, i to je politički mnogo važnije pitanje nego pitanje hoće li i kako Milošević završiti u Hagu ili u Zabeli. Milošević je politički mrtvac, a klinički aspekt tu je sporedan; to je ona Koštuničina poslovična "deveta rupa na svirali". Važni su oni majstori koji su bili izvođači Miloševićevih radova, a koje smo pomenuli gore – kao pojedince i kao organe države. Oni su zmijini zubi – ako ne i glave.

Miloš Vasić

Milan Božić, savetnik predsednika SPO-a Vuka Draškovića

Tragično je zakašnjenje u hapšenju Radeta Markovića. To se trebalo dogoditi odmah posle oktobarskih događaja. Naravno da je dobro da su se neke stvarile pokrenule, ali je pitanje zašto se tek sada krenulo u akciju, kada je SPO zbog zločina na Ibarskoj magistrali i pogibije Veselina Boškovića, Zvonka Osmajlića, Vučka Rakočevića i Dragana Vušurovića formirao ekspertski tim stručnjaka i prikupio sve relevantne dokaze. Nadamo se da će istraga biti temeljna i da niko neće biti zaštićen ako se dokaže njegova krivica. U ovoj zemlji je uhvaćen mali broj atentatora, i to su uhvaćeni samo neposredni izvršioci, kao u Arkanovom slučaju, dok nijedan naručilac ubistva nije uhvaćen. Ovo je prvi korak u tom pravcu.

Nikola Barović, advokat porodice Stambolić

Hapšenje Radeta Markovića prvi je korak u razrešavanju politički motivisanih ubistava proteklih deset godina, i sigurno je da Marković nije jedini kreator političkih ubistava. Služba Državne bezbednosti morala je znati za kidnapovanje Ivana Stambolića jer je od Osme sednice pratila svaki njegov pokret. Do sada je Marković imao dovoljno vremena da uništi gomilu dokaza koji su ga eventualno mogli teretiti za zločin na Ibarskoj magistrali, ubistvo Slavka Ćuruvije i nestanak Ivana Stambolića.

Jelena Ćuruvija, ćerka pokojnog Slavka Ćuruvije

Nama je trenutno najbitnije da je istraga u toku i da saznajemo kako se stvari odvijaju. Koliko ja znam, Radeta Markovića ne terete i za tatin slučaj. Kada se on bude konkretno doveo u vezu sa tatinim ubistvom, moći ćemo da kažemo nešto više. Znači tek kada u istrazi budu izneseni i konkretni dokazi.

Branka Prpa, supruga ubijenog Slavka Ćuruvije

Komentar na hapšenje Radeta Markovića je jednostavan: napokon. Mi smo sve ovo vreme sumnjali u umešanost Službe državne bezbendosti i države u Slavkovo ubistvo. Ako služba zaista stoji iza udesa na Ibarskoj magistrali, onda stoji i iza Slavkovog ubistva. Rade Marković ni u kom slučaju nije kreator ubistva, on je samo servisirao političku odluku Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Ako se dokaže da je kriv, on zasigurno neće biti poslednja instanca odgovorna za ove zločine. On i njegova služba zasigurno to nisu uradili na svoju ruku. Pitanje je zašto je Markoviću dopušteno da sve ovo vreme od oktobra meseca sprečava istragu, uništava dokaze. Pitanje je kome je to odgovaralo. Nikada nije dat odgovor na autentičnost dokumenta Uran, a Pelević je autentičnost tražio od onoga ko je okrivljen. Meni to liči na sinhronizovanu opstrukciju. To je bezobrazno. Ja ne razumem kakav je to legalizam. Mora se znati da u krivično delo spada i prikrivanje zločina.