Zamke patetike
Uglješa Šajtinac: Pravo na Rusa; režija: Olivera Đorđević;
igraju: Lidija Stevanović, Nada Šargin, Aron Balaž; Srpsko narodno
pozorište iz Novog Sada
U
kontekstu savremenog dramskog stvaralaštva, kako svetskog tako i domaćeg,
komad Pravo na Rusa mladog pisca
Uglješe Šajtinca deluje, i to na različitim nivoima, vrlo apartno
i ekskluzivno. Ove osobine Šajtinčeve drame prevashodno se ogledaju
u ambijentaciji radnje (banatsko i rusko selo za vreme Prvog svetskog
rata), priči (nagoveštaj ljubavne veze između zarobljenog i
interniranog ruskog vojnika i banatske seljančice), stilskoj i žanrovskoj
postavci (nedostatak ironije, naglašeni sentimentalizam, melodramska
linija). Najviši stepen apartnosti i ekskluzivnosti doseže se, ipak, na
nivou značenja; pored toga što ne uspostavlja odnos sa našim
sveprisutnim ratnim iskustvom, ovaj komad, ostajući zatvoren u svojoj
neobičnoj priči, ne otkriva ni neke dublje i univerzalnije misli, osim
one krajnje uopštene, intelektualno slabašne i etički problematične,
da je rat golema sudbinska nesreća koja
sustiže sve ljude na svim meridijanima i protiv koje se ništa ne može.
Iz svega ovog se jasno može zaključiti da su apartnost i ekskluzivnost
samo eufemistički izrazi za naglašeni konzervativizam Šajtinčevog
komada, koji, bez obzira na afinitet kritičara, ne bi nužno morao da se
doživi kao problematičan da iza njega stoji neko umetničko ili
intelektualno opravdanje.
Bez tog opravdanja dobija se komad koji se najvećim delom iscrpljuje u
anegdotskom, u svojoj epski
razgranatoj priči i pojedinačnim sudbinama njenih protagonista. Međutim,
ni u tom pogledu Pravo na Rusa
ne nudi mnogo jer nema zamršen i uzbudljiv melodramski zaplet, plastične
i zanimljive likove. Melodramska priča između zarobljenog Rusa Aleksija
i banatske seljančice Marije ovlaš je postavljena i ne izdvaja se mnogo
od drugih, takođe samo markiranih priča (mora se, doduše, istaći da su
one vešto dramaturški isprepletane). Likovi su lišeni izoštrene
karakterizacije, njihovo delanje manje proističe iz njihove prirode a više
iz nametnutih okolnosti. Zanimljivo je primetiti da ovaj komad iz vojvođanskog
života nema ni onu plastičnu i pitoresknu atmosferu, onaj prepoznatljiv
lalinski šmek koji nam je poznat iz drugih književnih dela uronjenih u
taj isti milje; paradoksalno, koliko god bila precizna u pogledu
geografije, ambijentacija radnje ovde je dosta siromašna.
U predstavi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, mlada rediteljka
Olivera Đorđević opredelila se za dosledan realizam u scenskom izrazu.
Ona je uspela da ljubavnu priču izdvoji u prvi plan i učini je dramskom
okosnicom. Zahvaljujući rediteljskoj intervenciji i tumačenju
talentovanih mladih glumaca Nade Šargin i Arona Balaža, scene između
Marije i Aleksija dobile su dramsku punoću, ostvarile sentimentalni
efekat primeren žanru i u svakom pogledu se izdvojile u odnosu na celinu
predstave. U većini drugih glumačkih ostvarenja ili nedostaje partnerska
saradnja (ona solistička "igra na poene" tipična za ovo pozorište),
ili ima patetike, a često i jedno i drugo. Iz preostalog dela ansambla
treba još izdvojiti Lidiju Stevanović, koja je suzdržanim glumačkim
sredstvima uspela da izbegne širom razjapljenu zamku patetike u tumačenju
lika seljanke kojoj gine sin i umire muž.
Te zamke patetike danak su izabranom teatarskom izrazu, rediteljkinoj
potrebi da snažno i uverljivo odbrani situacije i likove koji nemaju
duboko dramsko utemeljenje. Dakle, dosledno sproveden scenski realizam
doprineo je izoštravanju nekih dramskih momenata, ali je zato, u
nedostatku preko potrebnog stilskog kontrapunkta, ostvario i negativne
posledice. Tako je, recimo, prigušio neke lirske i onirične delove
teksta (Radičine vizije, Andrejevo sećanje na Mitju i sl.), koji bi u
nekoj drugačijoj scenskoj postavci – stilizovanoj, poetizovanoj,
naivno-bajkovitoj – možda ostvarile potpuniji efekat. Na kraju treba
istaći da, nadovezujući se na izvornu umetničku, društvenu i
intelektualnu konzervativnost Šajtinčeve drame, ovakav teatarski izraz,
koji se proteže i na konvencionalnu scenografiju Diane Radosavljević-Milović
(ćuvik sa ruskim brezama, seoske tarabice, štala sa senom, itd.),
upotpunjuje negativan utisak o opštoj anahronosti novog projekta jedne od
naših najuglednijih pozorišnih kuća.
Ivan Medenica
