Ubedljivi proroci
O, brate, gde si? Režija: Džoel Koen
Uloge: Džordž Kluni, Džon Turturo, Tim Blejk Nelson, Čarls Darning,
Holi Hanter, Džon Gudmen
Kao
jednako mudri koliko i maštoviti pojedinci, braća Džoel i Itan Koen su
u izradi i promociji svojih filmova često primenjivali razne trikove da
bi što bolje udomili svoje čedo. Tako su svojevremeno postigli najveći
mejnstrim uspeh kada su Fargo lažno
proglasili "filmom po istinitoj priči", znajući, očigledno,
šta najviše pali i publiku i kritiku. Kako bi barem bazično podržali
ovu tvrdnju, bili su prinuđeni, dakako sve smejuljeći se detinje
samozadovoljno, da svoj autorski rukopis prividno približe goletima
"realizma". Jasno je, budući da imaju stila, to jest da imaju svoj
stil (a što uvek ide u singularu, ili u njihovom slučaju izuzetno kao pluralia
tantum), da je rezultat ove nakane mogao biti samo jednako neozbiljan,
odnosno prividan, koliko i nakana u svojoj biti. To je, naravno, ipak bilo
više nego dovoljno da narod nahrupi u bioskope, a kritika ih obilato
nagradi. Pošto su braća, dakle, na zamamnu "istinu" i
"stvarnost" već jednom izmuzla šta se izmusti moglo, a i
naigrala se, ne mož’ da se kaže, prešla su dalje, pa dospela i do
Homera. Iako su usput ova dvojica već stigla nekom negde i da kažu kako
u stvari nisu ni čitali Odiseju
(već su svoj film zasnovali na stripu zasnovanom na pomenutom epu), ipak
to zvuči dovoljno impresivno tamo nekim Amerikancima – nek je i strip,
kad te debele knjige niko nema vremena da pročita.
I tako su Džoel i Itan uspeli još jednom da se nađu – zdravi i
sigurni – prvo, u carstvu fragmenata i epizoda (Odiseja – dakle road mouvie);
drugo, u zemlji čuda (Odiseja
– dakle mitovi, legende, bajke, budalaštine, i tako to); treće – u
epohi (Odiseja, klasično delo,
dakle trpi sva izmeštanja: Misisipi u vreme velike depresije)...
Tu su se oni zapitali šta su zadate figure ovakve postavke i, poput
svih autentičnih umetnika, počeli da smišljaju kako kroz njih utrapiti
svoje omiljene likove, gde provući foru koju im je juče prodao neko na
nekoj žurki, kome uvaliti repliku iz filma koji su upravo gledali...
Treba
li reći da im je to pošlo za rukom: krenuli su od hrabrog Ulisa, ovde
odbeglog robijaša, u tumačenju Džordža Klunija, koji grozno uspešno
umišlja da je Klerk Gebl, a završili sa vernom Penelopom, ovde odlučnom
Peni, dan pred preudaju. Između su zli kiklopi, ali i velikodušni
Bebifejs Nelson, raskošne sirene, ali i Robert Džonson koji je prodao dušu
đavolu da bi onako svirao gitaru, slepi prorok s pametnim predskazanjem,
ali i Kju-kluks-klan. Naši veseli junaci u slobodno vreme pevaju Bluegrass hitove, pa nekako usput postanu i radio-zvezde, a film
mjuzikl – pored ostalih pet-šest-sedam žanrova, normalno. Sam naziv O,
brate, gde si, ako ste se baš pitali, potiče iz filma Salivenova
putovanja Prestona Stardžisa iz 1941, u kom se tako zove
"ozbiljan" film koji tužni reditelj komedija sanja da snimi.
A ako ste zaključili da vam je sve to ipak mnogo neozbiljno, treba
pomenuti da glavni junak, kao što mu je slepi, pa još crnac, na samom početku
prorekao ("Naći ćeš bogatstvo, ali ne ono za kojim tragaš"),
u finalu ponovo okuplja svoju porodicu i doseže suštinu ljudskih
stremljenja. U veličanstvenom baroknom nastupu svoje razuzdane
imaginacije, čije smo naznake pratili od Krvavo
prostog do Velikog Lebovskog, braća stižu do totalnog iskupljenja u suzama,
nagoveštenog u Odgajanju Arizone.
Oba su, ne treba ni reći, jednako iskrena.
Tek, nema ni najmanjeg opravdanja za ekstremno neozbiljnu tendenciju da
se "humanistička" poruka ovog filma shvati manje ozbiljno od
one koja se obično sliva s platna iz "ozbiljnih" festivalskih
ljigavljenja. Dapače. I uopšte, sve, pa i najluđe "poruke"
ovog filma, i ovaj film uopšte, treba shvatiti maksimalno ozbiljno. Braća
Koen, sve bolje se pri tom zabavljajući, sve su ubedljiviji kao proroci
poznog postmodernizma, na putu u neko hilarično novo doba. Pa čak i ako
ga ne bude, uživali smo nadajući mu se.
Maja Uzelac
