"Commander Solo" nad Srbijom

Mogu li ugledni srpski novinari da rade za NATO?

Profesor medija na njujorškom univerzitetu pokrenuo je krajem aprila jedno važno pitanje tekstom u listu "Wall Street Journal"

NATO snage morale su da unište glavnu zgradu srpske televizije prošlog vikenda jer ju je jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević koristio za mobilisanje javnog mnjenja i prikrivanje svoje politike etničkog čišćenja. Suprotstavljanje Miloševićevim dezinformacijama jedan je od najvećih izazova za NATO. Jasno je, međutim, da rušenje srpskih elektronskih medija nije dovoljno.

U ovom trenutku, jugoslovenska vlada ućutkala je sve opozicione medije u Srbiji. Vladini mediji su napajali etar nad Srbijom pristrasnim vestima koje su pogrešno interpretirale intervenciju NATO-a čiji je cilj spasavanje stanovništva na Kosovu, a istovremeno ignorisala brutalno etničko čišćenje koje vrši Miloševićev režim.

Sada se NATO sprema da neutrališe efekat Miloševićeve medijske strategije i već je uništio ili oštetio većinu televizijskih i radijskih predajnika, čime je ozbiljno ograničio sposobnost režima da šalje svoju poruku. Vojni komandanti NATO-a dobili su odobrenje da gađaju preostale predajnike u Srbiji, smatrajući ih za "instrument propagande i represije". Ambasadori NATO članica su u prvi mah blokirali ideju vrhovnog komandanta generala Veslija Klarka da se predajnici RTS-a uključe u spisak meta. Međutim, ovi predajnici nisu samo prenosioci vesti namenjenih civilima, već služe i za ključne vojne komunikacije.

Njihov strateški značaj neumitno ih je učinio rastućim prioritetom za vazdušne napade NATO-a.

Ali šta je drugo NATO mogao da učini? Pre nekoliko nedelja, kada je bombardovanje počelo, specijalno opremljen transportni avion C 130 Lockheed Hercules, iz 193. specijalne američke avio-jedinice, poleteo je iz baze u Ramstajnu, Nemačka, i počeo da kruži u neposrednoj blizini srpskog vazdušnog prostora. Njegova misija bila je da omete prenos RTS-a i da Srbima pruži objektivniji pogled na događaje u zemlji i van nje.

Pod nazivom "Commander Solo", emitovao je mešavinu vesti i pop muzike na srpsko-hrvatskom. Ovakav radio program sastavljen je najvećim delom od VOA (koje podržava vlada SAD) i Radio Free Europe.

Ali, emitovanje NATO televizije iz vazduha nije dobrog tehničkog kvaliteta, smatra se zbog nepravilnog kruženja oko srpskog vazdušnog prostora koje je, s druge strane, strateški neophodno.

Međutim, čak i ukoliko se emitovanje tehnički poboljša i dopre do većeg broja slušalaca, za Zapad je od veće važnosti pitanje potencijalnog uticaja takvog programa koje kreira tim pod pokroviteljstvom Odeljenja za psihološki rat SAD i sličnih inicijativa NATO-a. Informacije koje emituju vojne snage koje vrše napad često nailaze na skepsu i neprijateljstvo. Da li bi slušaoci u Srbiji uopšte drugačije reagovali? Major Vojske SAD Matt Venhouse iz 4.

odeljenja za psihološki rat iz Forth Bragga, Severna Karolina, ističe verovanje da "jednom kad ljudi u Beogradu čuju istinu, biće toliko zgroženi i okrenuće se protiv Miloševića". Istorijski gledano, postoje značajni dokazi da do toga neće doći.

Tokom Drugog svetskog rata, čak i kad su savezničke snage pregazile Nemačku, nacistički ministar propagande Jozef Gebels nastavio je da ubeđuje nemački narod da odbaci svaku drugu pomisao osim one koja glasi "pobeda ili smrt". Uprkos poplavi prosavezničke propagande upućene Nemcima, saveznici nikada nisu uspeli da naprave razliku između Hitlera i nemačke javnosti, sve dok se rat nije sasvim završio. I Japanci su ostali imuni na savezničku vojnu propagandu tokom celog rata, a prestali su sa napadima tek pošto je car naredio predaju.

Neuspeh američke vojske u pridobijanju naklonosti Vijetnamaca tokom propagande koja je podržavala vladu južnog Vijetnama veoma je dobro poznat i dokumentovan.

Tehnički, uskoro će biti moguće dopreti do stanovništva u Srbiji zahvaljujući kvalitetnijem emitovanju. Ukoliko stavovi rukovodstva NATO-a preovladaju nad nešto opreznijim političarima, centri za emitovanje u Srbiji mogli bi biti potpuno uništeni. Onda bi NATO vrlo brzo mogao da osnuje snažnu mrežu televizijskih i radio predajnika na brodovima u Jadranskom moru, ali i u nekim susednim zemljama naklonjenim NATO-u. U njih bi mogle biti uključene Albanija, Hrvatska, Mađarska, Rumunija, Makedonija i Bugarska.

Sa istih zemaljskih frekvencija na koje su sada priključeni slušaoci u Srbiji NATO bi mogao da prenosi program koje bi kreirale međunarodne stanice od poverenja, kao što su CNN i BBC World Wide, čiji su izveštaji izbalansirani i nepristrasni. Bili bi uključeni i prilozi na srpsko-hrvatskom. Ove velike mreže sada su dostupne srpskoj publici, ali su ograničene samo na one koje imaju satelitske antene.

Da bi se kredibilitet dodatno osnažio, konzorcijum nezavisnih srpskih medija - kao što je osvedočeno nezavisni Radio B92, koji je Milošević nedavno zatvorio - mogao bi biti angažovan da preuzme kontrolu velikog dela srpskog emisionog spektra, koristeći NATO predajnike. Emitujući iz obližnjih centara poput onih smeštenih u Ljubljani, srpski profesionalni novinari i komentatori koji su dobro poznati i poštovani u velikom delu srpskog naroda mogli bi početi da analiziraju i stiču poverenje u izveštavanje o tekućim događajima, o kakvom nijedan zvanični nesrpski izvor ne može ni da sanja. Ovi signali bi se lako mogli aplinkovati do komunikacionih satelita koji bi signal vraćali do predajnike u okolini Srbije. Takav program mogao bi dopreti do bar 80% srpskog stanovništva i do bukvalno svakog ko živi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i ostalim velikim gradovima.

Srpsko javno mnjenje pod snažnim je uticajem Miloševićevog selektivnog širenja informacija. Ukoliko bi mu se ponudilo izbalansirano, objektivno i otvoreno informisanje i komentari koji potiču od izvora poznatih stanovništvu, u čiju se verodostojnost veruje a koji su u suprotnosti sa onim koje Srbi doživljavaju kao neprijateljske agresore, srpski narod bi imao mnogo veće šanse da kritikuje događaje koji su doveli do ove krize i na taj način se suprotstavi režimu koji ju je izazvao.

Srpski novinari neće se dati u najam

Profesor je očigledna žrtva onog što po bodrijarovskom tumačenju sveta predstavlja osamostaljivanje tehnološkog napretka u kome čovek, kreator sve te tehnike, postaje na kraju objekt tog napretka. Sve je tu lepo tehnički osmišljeno: prvo NATO razlupa (a već lupa) emisionu i produkcionu tehniku srpske strane u ratu, onda se "osnuje snažna mreža televizijskih i radio predajnika na Jadranskom moru" (bio jednom Radio-brod) kao i u "nekim zemljama naklonjenim NATO-u", onda se ovi signali "aplinkuju do komunikacionih satelita koji bi signal vraćali do predajnika u okolini Srbije" - i tehnički krug je tu zatvoren. Ostala je još jedna sitnica: naći "poznate i poštovane novinare i komentatore" koji bi "iz Ljubljane" pričali ono što NATO misli da je dobro za Srbe.

No, pre nego što se zabavimo ovom krupnom sitnicom, evo nekoliko napomena. Ne poznajem gospodina Sekunda i nemam nikakav lični motiv da polemišem s njegovim stavovima. Međutim, potpuno je jasno da je ovaj rat pred srpske medije i srpske novinare, posebno one koji drže do svog ugleda, postavio neke izazove koje treba savladati u uslovima formalnih i neformalnih ograničenja proizašlih iz puke činjenice da rade u zemlji u kojoj je proglašeno ratno stanje. Suština bi se mogla svesti na odgonetku sledeće dileme: ima li novinarska reč izgovorena u Ljubljani jednaku težinu kao reč izgovorena u Beogradu?

Odgovor je prozirno lak: nakon što bi taj novinar pozajmio svoj glas i reč onima koji bi ga aplinkovali u zemlju, od pretpostavljenog ugleda, poštovanja i poverenja koje on ima kod publike ne bi ostao kamen na kamenu. Samo bi kredibilitet novinara ili medija (u tekstu se eksplicitno pominje B92) bio potpuno i zauvek uništen.

Hajde da pogledamo to na jednom primeru: uglednom srpskom novinaru zapalo je da obradi vest o bombardovanju niške pijace i bolnice u kome je izginuo onoliki svet, a on saopšti da "eto, ko radi taj i greši", odnosno istakne da je NATO posle nešto oklevanja priznao grešku, da žali, ali da nema rata bez žrtava, pa onda počne tiradu o nepočinstvima Miloševićevog režima. U tom slučaju taj hipotetički novinar bio bi klinički mrtav, a srpska publika, bez obzira na stepen prethodnog poverenja u rad tog novinara, okrenula bi mu leđa i to zauvek, bez obzira na ishod ovog rata, pa bi za svako njegovo sledeće javljanje bilo svejedno javlja li se on lično ili je zamolio generala Klarka da ga odmeni.

Ali, kao što sam već napisao, odgovor na ove dileme prozirno je lak, čak toliko da je i Profesor morao to da shvati, pa se njegovo zalaganje za angažovanjem uglednih novinara i medija može tumačiti otrcanim iskazom primerenim svakom ratu po kome cilj opravdava sredstvo: u ovom slučaju, opravdano je uništiti kredibilitet srpskih medija radi povećanja efikasnosti NATO bombardovanja. Ali, ja ne verujem da je Profesor zloban i toliko površan, pre će biti da ne razume šta se ovde događa, bez obzira na to što, koliko vidim, piše neku knjigu o medijima u Istočnoj Evropi.

Jer, pre nego što se upustio u sastavljanje ovog žurnalističkog kuvara u kome su i glavno jelo i salata sastavljeni od ugleda srpskih novinara, morao se obavestiti o barem dve činjenice: poštovani srpski novinari mahom su protiv Miloševićevog načina vladanja Srbijom i, drugo, nema tog uglednog srpskog novinara koji nije upozoravao da se bombardovanjem Srbije problemi neće rešiti već će se samo povećavati, ali te novinare niko od planera ovog rata nije hteo da sluša (podjednako u zemlji i inostranstvu), kako to vazda s novinarima i biva.

Jer, danas bi srpski novinar od ugleda morao da postavi čitav niz pitanja koja bi mu ugrozila "tezgu" u NATO-u, a pri tome ne mislim samo na smrtno banalna pitanja "kolateralne štete" već prvenstveno na pitanja političke prirode u dosta logičnom redosledu: od pitanja zašto su podržali teroristički i separatistički UČK na Kosovu, do pitanja veruju li sami sebi kad kažu da su slučajno pogodili kinesku ambasadu u Beogradu... Uostalom, logika korektne informacije ustupa pred ratnom logikom, što posredno priznaje i Profesor. On, naime, piše da onaj avion koji sada emituje program lošeg tehničkog kvaliteta, nazvan "Commander Solo", mora nepravilno da kruži nad Srbijom zato što je to strateški neophodno, to jest, prevedeno na srpski, mora da se sklanja pred bombarderima, pa se ispostavlja da je dušebrižništvo za srpski informativni prostor drugorazredni cilj u odnosu na onaj glavni, a to je uništavanje Miloševića, dok će ostatak Srba da strada zaveden u inventar ovog rata kao "kolateralna šteta".

Dugo sam u ovom poslu i, na svoju sreću, ne poznajem nijednog uglednog srpskog novinara koji bi se iz Ljubljane aplinkovao do tranzistora na kakvoj tezgi niške pijace. Ali, da utešim Profesora: kao što ne bi verovali glasovima iz neke Ljubljane, Srbi ne veruju ni medijima čiji glasovi potiču iz ruševne Srbije. Otuda je necelishodna i propaganda za koju se Profesor zalaže i propaganda kojoj se protivi. To je jedan od apsurdnih učinaka ovog rata, a i na to su upozoravali ugledni srpski novinari koji se neće valjda dati u najam kad su duboko svesni da će svom narodu i publici moći da služe tek ako izdrže pritisak i zemaljskih i nebeskih sila.