Pedeset dana rata

Noć kad se i Kina zatresla

Ako neko u dva dana ošteti električna postrojenja i ostavi dvomilionski grad u mraku, a potom u više talasa bombarduje centar i periferiju prestonice (Beograd 8. maja); ako u drugom po veličini gradu (Niš 7, 11. i 12. maja) posle noćnog bombardovanja u novom naletu u podne izruči klaster bombe na najprometniji deo centra grada i na pijacu; ako u trećem po veličini gradu (Novi Sad, Detelinara 6. maja) u gustom naselju izruči bombe koje iskopaju krater prečnika 20 i dubine deset metara; ako se u nekoliko dana prekinu železiničke i putne veze između sedam najvećih gradova u Srbiji, ako se u dva navrata u malom mestu Murino u cilju razaranja mosta razori svaka kuća - šta je, onda to?

Očigledno je da je komanda NATO-a odlučila da u prvoj nedelji maja, u cilju izazivanja masovne patnje i dugoročne bede, pojača akciju otvorenog terorisanja civilnog stanovništva u Jugoslaviji. To je bio neprikriveni pokušaj da se u napadnutoj zemlji proizvede metežno stanje i da se slomi moral. Objašnjenja NATO portparola su bila šematizovana i cinična - (1) nemamo još informacije; zatim (2) došlo je do greške, ali mi se trudimo... i na kraju (3) uostalom to je sitnica prema onome što se dešava na Kosovu...

Avioni Alijanse su 7. maja nešto pre 11.30 sati, dakle bezmalo tačno u podne, na pijačni dan, bombardovali centar Niša kod gradske pijace, blizu Tvrđave i prostor oko sedišta Patologije Univerzitetskog kliničkog centra. Ubili su 14 osoba, a 60 povredili. (Opširnije, tekst našeg reportera s lica mesta, strana 5)

Na poternicama Haškog tribunala prilično visoko se kotira ime Mileta Martića nekadašnjeg predsednika Republike Srpske Krajine. Martić je na ovu listu dospeo jer je u proleće 1995. u vreme kada je Franjo Tuđman čistio Istočnu Slavoniju od Srba, zato što je prema optužnici naredio bombardovanje Zagreba. Martić je navodno naredio da se dalekometnom artiljerijom gađa zagrebački aerodrom i neki vojni ciljevi. Optužnica kaže da je tom prilikom korišćena neka vrsta zabranjenih kasetnih bombi, da je vojni cilj promašen i da je ubijeno nekoliko civila. Ovakve "kasetne bombe" (bomba puna bombi, koja formalno nije zabranjena, mada je gora) mogu, kažu stručnjaci, da eksplodiraju i posle 15 godina i "niknu" negde iz trave i njiva po kojima su poslednjih nedelja masovno posejane. Hjuman rajts voč traži da se njihova upotreba zabrani.

Pre nekoliko dana u Nišu NATO je, po sopstvenom priznanju, koristio zabranjene kasetne bombe, promašio aerodrom i ubio 14 nedužnih civila. Haški tribunal i Luiz Arbur za sada ćute, a nije primećeno da se general Vesli Klark i njegovi saradnici kriju od ruke pravde. Kao alibi oni ističu svoja šematska izvinjenja. "Nije postojala namera da se tokom tog napada ugroze civili. NATO preduzima sve mere opreza da izbegne civilne žrtve tokom svojih operacija", dodaje se i u ovom saopštenju.

Baš sve mere! Serija napada na civile je tako velika da izgleda da su "sve mere" preduzete da se oni ugroze, zastraše i da im se život oteža.

Od početka agresije NATO-a na SRJ, dvomilionski Beograd je 8. maja preživeo najtežu 45. noć u kojoj je avijacija NATO-a u četiri talasa žestoko bombardovala najstroži centar grada, ambasadu Kine na Novom Beogradu, hotel "Jugoslavija" i šire područje grada.

Te noći (8. maja) Beograd je bio u mraku jer je Elektroprivreda Srbije pokušavala da otkloni posledice napada NATO-a na trafo stanice - po drugi put za pet dana na elektroenergetska postrojenja bačeni su, kako se to kaže "specijalni materijali visoke provodljivosti", nekima koji su nešto od toga videli oni liče na konjsku dlaku, a drugi su videli nešto kao nekakvu vatu. "To" je 8. maja ponovo izazvalo delimičan raspad elektroenergetskog sistema, ali se sada grad psihološki lakše, ali zato tehnički sporije oporavljao. NATO je ostavio bez električne energije sve bolnice, vodovod. Prioritetni potrošači su imali prednost. Kad se u petak, nešto pre ponoći, čula jaka detonacija, našem reporteru u Birčaninovoj, bilo je jasno da je pogođeno nešto u centru grada, ali su ukućani brzo zaključili da to nije "naša" meta, zgrada Ministarstva odbrane. Bio je to pogodak u nešto dalju zgradu Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova. Nepun minut kasnije počele su eksplozije oko Ministarstva odbrane i Generalštaba. Bilo ih je mnogo, detonacije su se spojile, a i reporteru više nije bilo do brojanja (bilo ih je bar pet). Ovoga puta nije bilo zviždanja ni šištanja. Obukli su decu, usput ustanovili da su pukla neka prozorska stakla, sišli u dvorište, pa otišli u sklonište. U dvorištu se hodalo po staklu.

Zgrada ministarstva odbrane pogođena je opet kod ulaza. Eksplozija je otresla i mesto ranijeg pogotka iz Nemanjine, a ovoga puta su popucali ama baš svi prozori, iz kojih vire otromboljene roletne od lake plastike. Pogođena je i velika garaža u dvorištu zgrade, i koliko se da videti kroz kapije, od nje nije ostalo mnogo. Ispred zgrade, u ulici Kneza Miloša, nekoliko polomljenih borova. Ulični drvored je sasvim očerupan.

Jedan projektil prošao je kroz celu novu zgradu Generalštaba. Ušao je na vrhu, sa strane bliže Beograđanci, i prošao ukoso, do prvih spratova iznad Nemanjine ulice. Na staroj zgradi video se izbušen krov i fasada, ali kamene figure ratnika na vrhu zgrade ovoga puta nisu ranjene. Prošlog puta je jednom golom strelcu otpala noga, umesto koje sada stoji samo žica armature, kao kost. Sad strelac liči na junaka priče "Sve će to narod pozlatititi" ("Onaj s nogom...". "Koji?" "Ma, onaj bez noge...")

Zgrada vlade Srbije na uglu Nemanjine i Kneza Miloša ostala je bez poslednja dva sprata. Tako se na listi oštećenih arhitektonskih znamenitosti našla i ova palata (nekadašnje Ministarstvo finansija) podignuta između 1926. i 1928. po akademističkom projektu belog Rusa arhitekte Nikolaja Krasnova prema konkursnom rešenju iz 1918, sa skulpturom Đorđa Jovanovića na vrhu kupole koja personifikuje Jugoslaviju.

I zgrada Ministarstva inostranih poslova, delo istog autora, Nikolaja Krasnova, je sva boginjava, jer je fasada na nekoliko desetina mesta obijena sve do cigle.

Od snage eksplozije projektila komadi kamena, stakla i ostale građe razleteli su se dvadesetak metara daleko od zgrade, a sa zgrade Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova padali su zapaljeni komadi. Pripadnici Vojne policije i MUP-a zatvorili su Ulicu kneza Miloša za saobraćaj zbog bezbednosti. Nepun sat nakon bombardovanja, u svim okolnim ulicama još su padala stakla sa zgrada. Na palati Beograđanka izlozi su potpuno polupani, kao i na okolnim zgradama. Masarikova ulica je puna izvaljenih prozora i roletni, ulica je puna srče i krhotina. Stakla i perde popadali su sa skoro svih prozora u okolini bombardovanih mesta. Stakla na robnoj kući u Beograđanki pukla su čak sa suprotne strane - tamo u Srpskih vladara...

U ranim jutarnjim satima još se dizao dim nad centrom Beograda, gde su prethodne noći u nekoliko navrata pogođene zgrade Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova u Ulici kneza Miloša, kao i Saveznog ministarstva odbrane i Generalštaba Vojske Jugoslavije u Nemanjinoj ulici. Dnevno svetlo otkrilo je da su prozori popucali stotinama metara unaokolo, sve tamo do Balkanske. Nekoliko centralnih beogradskih ulica su čitavo jutro ujutru zatvorene za saobraćaj, a na njima se nalazilo dosta stakla, šuta, kamenja i delova razorenih zgrada. Posle eksplozije je ona "prokleta raskrsnica" (Nemanjine i Kneza Miloša) prekrivena crvenkastom zemljom, to je valjda prah od cigle i crvenog ukrasnog mermera sa Dobrovićevog zdanja.

Stanari zgrade u kojoj živi naš reporter nekoliko dana su izbacivali krhotine stakla iz stanova, pa su kod kontejnera napravili od stakla, roletni i šuta brdašce prečnika deset metara koje još uvek raste.

Urološka klinika u Beogradu, u neposrednoj blizini zgrade Generalštaba Vojske Jugoslavije, glavna apoteka Kliničko-bolničkog centra Srbije i Ginekološka klinika znatno su oštećene te noći. Direktor Urološke klinike Savo Mrkšić rekao je da je klinika potpuno onesposobljena za rad, popucali su prozori, oštećena je drvenarija, iskrivljene su roletne, a deo unutrašnjosti te zgrade, koji su novinari mogli da vide, bio je pun stakla i delova drvenarije, stradali su aparati, operacione sale, pogotovo endoskopske sale za operacije prostate ili tumora bešike, kao i laboratorija. Očuvani su samo aparati koji su bili premešteni. Prema njegovim rečima, svih 68 pacijenata je prebačeno na dva odeljenja u Urgentnom centru. Mrkšić je rekao da će lekarima Urološke klinike biti teže da rade, jer će morati da operišu u samo jednoj sali u Urgentnom centru. On je dodao da su, zbog ratnog stanja, na Urološkoj klinici ležali samo ozbiljno bolesni ljudi, sa karcinomima bešike, bubrega, prostate i određen broj drugih hitnih slučajeva.

U nedelju su stanovnike okolnih zgrada i preko dana terali u sklonište (zvonili na interfon), iako nije bilo vazdušne uzbune. Trebalo je da detoniraju jednu neeksplodiranu bombu kod zgrade Generalštaba. Pala je na travnjak prema ulici. Čulo se jedno jako: "Bum!" i poneko: "Cangr!", ali je to posle svega delovalo smešno. U ponedeljak popodne na velikoj staklenoj zgradi na uglu Sarajevske i Nemanjine visi alpinista. Vadi polomljena stakla i baca ih dole, na trotoar. Sarajevska je zatvorena za saobraćaj, i žuto crvene trake sa natpisom: "Stop, policija!" su obmotane oko stubova zgrade i saobraćajnih znakova, ali se ispod traka provlače pešaci. Jednoj ženi se oveći komad stakla rasprsao na nekoliko metara iza leđa. Malo uzbrdo u Nemanjinoj, stoji parkiran policijski "stojadin". Jedan policajac sedi unutra, drugi naslonjen na haubu ravnodušno posmatra atrakciju. Na primedbu da je sve to vrlo slabo obezbeđeno odgovara: "Slabo, jebo te Bog! Provlaču se tuda, će poizginu od to staklo." Nije se ni pomerio.

Stanari zgrada oko saveznog MUP-a najviše se žale na prašinu. Uvukla se kažu svuda, i u stanove i u pluća. Stanovi su im, kažu, crveni. Kad se prođe kroz travu u parku iznad Mostarske petlje, crne cipele postanu bele. Ova zgrada pogođena je pri vrhu, sa zadnje strane, na dva mesta. Tu se vide male ulazne rupe, ali je zato spreda na tim mestima sredina zgrade srušena do prizemlja. I komadi ove zgrade leteli su svuda unaokolo. Višespratnica pri kraju Sarajevske je od toga sva izbušena, od prizemlja do krova.

U bombardovanju zgrade kineske ambasade na Novom Beogradu poginula su tri državljanina Kine, četiri osobe su povređene - u trenutku bombardovanja nalazilo se oko 30 ljudi, izjavio je novinarima savetnik za kulturu kineske ambasade Liu Žićan. U zgradi ambasade Kine u Ulici trešnjinog cveta, najverovatnije tako nazvanoj baš zbog lokacije kineske ambasade, na Novom Beogradu, oštećenja su velika pošto je ona direktno pogođena sa dva projektila sa one strane koja gleda na blok 28. Jedan projektil je pao između zgrade i rezidencije, a drugi pogodio čelo zgrade i oštećenja su najveća u unutrašnjosti zgrade. Između rezidencijalnog i službenog dela ambasade nalazi se veliki krater dubine oko dva i širine oko pet metara, a na tom delu je izvaljena i velika metalna ograda. Na visokoj ogradi je ostala zakačena i jedna plinska boca koja je deformisana. Stražnji deo zgrade je potpuno urušen, otpala je fasada, a na jednom delu fali ceo zid jedne kancelarije. Oko ambasade nalaze se delovi prozorskih okvira, gelera, šuta i stakla. Dvadesetak metara iza ambasade nalazi se parkiralište autobusa JAT-a, koji su potpuno uništeni. Na vozilima su razbijena sva stakla, a na nekoliko je oštećena i karoserija. Na stambenim zgradama, poslovnom prostoru i lokalima novoizgrađenog eskluzivnog naselja "Enjub" popucala su sva stakla, pokidane su roletne, kao i svi izlozi. Na zgradi "Energoprojekta" koja se nalazi sa druge strane ambasade, takođe su uništeni svi prozori. Potpuno je uništeno i nekoliko privatnih autobusa koji su bili parkirani ispred ambasade. Na mesto događaja dolaze državljani Kine koji žive i rade u Beogradu. Oni nemo i zapanjeno gledaju uništenu zgradu. Uz njih je i dosta Beograđana koji im nude pomoć.

Ispred vašeg reportera, negde oko podne među mnoštvom prolaznika koji nastavljaju razgledanje i posle zvuka sirene jedan čiča vukući dve torbe krivi vrat na desnu stranu i kaže: "Vidi, kineska zastava, cela..." Baba sikće na njega: "Ajde, požuri, šta gledaš tamo..."

Posle je iz Vašingtona i Brisela došlo priznanje da je CIA kao pogrešno identifikovala cilj jer se orijentisala prema starim kartama. Beograđani, a i za većinu njih Novi Beograd je tera inkognita, trebalo bi da znaju to mesto na kome je 1992. po kineskom idejnom projektu a po razradi "Energoprojektovih" studija, realizovan jedan primerak savremene arhitekture sa ponekim kineskim akcentom - ono nije daleko od nekadašnjeg nadvožnjaka na kome je '68. policija tukla studente. Jedan Zemunac se seća da je na mestu na kome je sada kineska ambasada u njegovoj mladosti bila bara s velikom trskom i među prve dečačke izazove spadalo je i to da se ubere nekoliko dugačkih "bambusa" i da se kao trofej pri tom zaradi i po nekoliko pijavica na nogama.

U dva navrata, nešto pre ponoći 8. maja i u 1.50 posle ponoći 9. maja pogođen je hotel "Jugoslavija", smešten kraj rukavca Dunava koji opasuje Ratno ostrvo, ogromno na kraju - ipak korbizijeovsko zdanje, završeno negde '67/8, čiji prozori gledaju na zelenu džunglu Ratnog ostrva i na zemunski Lido i na čamce u rukavcu, zgradu čija je gradnja započela još 1947, koja je bila namenjena da udomi Kominform i redakciju časopisa "Za trajni mir i međunarodnu saradnju..." Zbog sukoba sa Staljinom skelet te građevine je godinama stajao i zemunski dečaci su se posle kupanja u Dunavu tu sunčali na golom betonu. Toliko o "starim kartama".

Radnici hotela "Jugoslavija" su zapanjeno gledali razrušenu zgradu, koja je noću bombardovana u dva navrata. Potpuno je izgorelo levo krilo, "zemunski deo" hotela u kome se nalazi garaža, perionica i kuhinja. Jedan projektil pao je na samo nekoliko metara od glavnog ulaza u hotel i razorio je donje spratove u kojima se nalazi administrativni deo, poslovni prostor i hotelski butici. Drugi projektil pao je na pet do šest metara levo od glavnog ulaza u hotel. Potpuno su uništene i konferencijske sale, dok je najveći deo soba ostao čitav. Sva stakla su popucala i na okolnim stambenim zgradama. Potpuno su izgorela i četiri automobila koja su bila parkirana ispred glavnog ulaza u hotel. Ispred hotela bilo je dosta stakla, šuta i delova zgrade, kao i kancelarijskog materijala. Kroz prozore vise napola otkačene roletne, zavese, pa čak i tehnika. Obezbeđenje ne dozvoljava prilaz zgradi jer se strahuje da nešto ne padne i ne pukne.

Jedan projektil je pao na levo krilo gde je smeštana kuhinja, nekoliko velikih sala i administrativni deo, a prema saznanjima reportera Bete u momentu bombardovanja, u hotelu je bilo 7-8 gostiju u takozvanom "beogradskom krilu", ali su oni na vreme izašli iz zgrade. Kasnije se saznalo da je jedan čovek u tom hotelu izgubio život. Vatrogasci su nastojali da ugase požar, dok su se čule i povremene eksplozije, možda od stakla koje se lomi...

Britanski ministar inostranih poslova je sutradan rekao da je hotel "Jugoslavija", u stvari bio na meti, te da je da je to bila "legitimna meta" zato što se "smatra da se koristi kao štab lidera paravojnih snaga Arkana". Arkan je rekao da "štab Tigrova" nije pogođen i da oni nisu čak ni ranili nijednog "tigra" i da "tigrovi" spremni čekaju NATO.

Sutradan, a dan je bio sparan, pored table "Razgledanje grada", tik uz pogođeni aneks hotela kružila je čitava procesija Novobeograđana koji su uz "cc" razgledali ruševine. Za to vreme su u holu i u svečanim salama koje izgledaju kao da je kroz njih prošao tornado, kelneri raščišćavali staklo. Pogođen je administrativni aneks hotela, tabla govori da je tu bilo predstavništvo "Tojote", kažu da je razorena kuhinja i poslastičarnica i hotelska garaža koja je služila kao konsignacija "nisana". Naš reporter je gledao kako izpod gomile šuta vozač ulazi u prilično zgužvani "nisan", jedna otvarajući vrata. Okreće ključ, motor tog čuda radi bez buke i on onako rovašen auto vozi do obližnjeg transportera. Reporteru se vrzma po glavi kako bi neko s kamerom "nisanu" mogao da proda jedinstveni reklamni film. Okolo po ulici vetar raznosi papire neke turističke agencije. Na jednom štampanim slovima piše: "Dear madame Nathalie..." i dalje se objašnjava kako je "situacija komplikovana jer mi bismo poslali naše klijente u Vaš hotel, pošto oni ne mogu da dobiju francusku vizu", pa "moramo da otkažemo rezervaciju", a inače "imamo ljude koji bi želeli u Pariz da obiđu svoje rođake, a da u Vašem hotelu budu samo dve noći...", itd, itd... Stakla hotela "Jugoslavija" su i tokom jutra pucala i ispadala iz prozorskih okvira.

Osim Beograda, u 45. uzastopnoj noći bombardovanja Jugoslavije, na meti su bili i Kraljevo, Sombor, Novi Sad i Paraćin, most na Ibru i skladište "Beopetrola u Bogutovcu", dvadesetak kilometara jugozapadno od Kraljeva i, opet, mesto po imenu Biljanovac...

U Nišu je 11. maja usred bela dana na već srušeno skladište "Jugopetrola" ispaljen projektil koji je, kako javlja agencija "Beta", pao samo 20 metara od delegacije koja je obilazila ruševine i tom prilikom je lakše povređen član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije (SPS) Dušan Matković, jedan policajac je teško povređen... Istog dana bilo je pet povređenih u Mrčajevcima, izveštaji kažu da su to zdravstveni radnici. U selu Samajli desilo se da su povređeni kelner u kafani i seljak na njivi... Istražni sudija u Čačku saopštio je 11. maja da su identifikovane četiri osobe poginule prethodnog dana u 15.10 časova u bombardovanju industrijske zone u tom gradu, javili su beogradski mediji. Poginuli su: Velija Džemailović (44), Dragan Obrenić (22), obojica iz Čačka. "Politikin" izveštač piše da je neposredno pre nego što je bomba pala Velija šišao Dragana pod kruškom. Poginuli su i radnici građevinskog preduzeća "Standard" iz Beograda Nasko Ristić (50) i Miloš Jovičić (46) koji su se nalazili u kamionetu na obilaznom putu kod Čačka kada je u neposrednoj blizini njihovog vozila eksplodirao projektil. U istom napadu povređeno je 12 osoba, od kojih četiri teško. U Vladičinom Hanu, 11. maja oko 21.45 poginuli su devetnaestogodišnji Milan i Gordana..., koji su se nalazili na suprotnim stranama mosta.

Nakon bombardovanja nadvožnjaka nadomak Velike Plane 11. maja u 23.05 oštećeni su pruga Smederevo-Velika Plana i deo autoputa Beograd-Niš na toj deonici. Avijacija NATO-a pogodila je sa četiri projektila nadvožnjak nadomak Velike Plane, oštetila kolovoznu traku autoputa Beograd-Niš i železnički kolosek ispod nadvožnjaka. Otpravnik vozova u železničkoj stanici Smederevo Milan Šijan rekao je agenciji Beta da vozovi od Smedereva prema Velikoj Plani saobraćaju do stajališta Saraorci. Na autoputu Beograd-Niš kod Velike Plane obustavljen je saobraćaj, a vozila se preusmeravaju na sporedne puteve.

Uz sav pijetet prema nevino stradalim službenicima kineske ambasade, ovde se mora primetiti da je ta skandalozna "greška" zatrpala seriju, ajde da se čuvamo oštrih reči, kažnjivih postupaka.

Nepunih 24 sata nakon što su dva NATO projektila pogodila gusto naseljeni deo Novog Sada - Detelinaru - stanovnici zgrada pokraj kojih su eksplodirale bombe užurbano se 7. maja iseljavaju - na duže ili na stalno. U reportaži specijalnog gradskog izdanja nedeljnika "Nezavisni" opisuje se kako se u desetak kamiona gradskih i javnih službi i u poneki privatni automobil utovara sve što je još uvek upotrebljivo nakon razaranja. Jedan 14-godišnjak je, unoseći stvari u automobil objasnio da postoji opasnost da se dve stambene zgrade "uruše" u krater prečnika 15 i dubine sedam metara koji je napravio projektil. "Dovoljna je jedna jača detonacija u blizini, pa će sve pasti", rekao je on pokazujući na zgrade sa jedne strane kratera. Sa druge se nalazi osnovna škola "Svetozar Marković-Toza". Ivice kratera dosežu do krajnjih zidova zgrada, a lamele najbliže udaru totalno su uništene. Ulazna vrata do pola su zatrpana zemljom koju je nanela eksplozija, a zgrada se na tom delu vidno iskrivila, zidovi su popucali, prozori izbijeni, a terase odvaljene. Naš reporter piše da su obližnja škola i druge stambene zgrade oblepljene blatom do četvrtog sprata. Oko kratera zemlja se ugiba pod nogama, a na parkingu ispred zgrade je desetak potpuno uništenih automobila. U napadu, srećom, nije bilo žrtava. Pred zgradama je velika gužva - tu su oni koji se sele, njihove komšije iz delova zgrada za koje se veruje da su stabilni, radnici koji utovaruju stvari, radoznali sugrađani, novinari, policajci i vojnici. Stotinak metara dalje pao je još jedan projektil, u delu gde se završavaju stambeni blokovi i počinju livade koje se prostiru do novosadskog Novog naselja. Sa solitera udaljenih 50 metara od tog kratera popadale su roletne, a mnogi prozori su izbijeni iz ležišta. Dok su novinari obilazili razorene zgrade, čula se sirena za vazdušnu opasnost, pa su se okupljeni užurbano razišli.

Naš reporter javlja da je u Novom Sadu primećen zabrinjavajući talas otkazivanja radnji i malih preduzeća, pošto vlasnici nemaju računa da rade pri radikalno sniženom prilivu publike i poručilaca. Veoma su zabrinuti poverioci NIS-a, a takvih je u Novom Sadu priličan broj, pošto su sada mali izgledi da od ove firme naplate davno obavljene isporuke. Briga za ekonomsko sutra raste iz dana u dan i zamenjuje strah od bombardovanja.

Ukratko, prema podacima koje je izneo jugoslovenski diplomatski predstavnik u UN Vladislav Jovanović, NATO je od početka agresije na SRJ izvršio više od 12.000 poletanja aviona, ispustio deset hiljada tona bombi i ispalio više od 3000 krstarećih raketa. "Tragični rezultat jeste 1200 civila žrtava i 5000 povređenih, od kojih su mnogi doživotno onesposobljeni. Sve to se cinično naziva kolateralnom štetom, uključujući i više od sto ubijene dece"... Pomoćnik jugoslovenskog ministra za rad, zdravstvo i socijalna pitanja Maksim Korać je na konferenciji za novinare u Domu Vojske Jugoslavije rekao da je zbog bombardovanja SRJ, koje je počelo 24. marta, više od 500.000 radnika bez posla, a oko dva miliona ljudi je "ostalo bez egzistencijalnih uslova za život".

A građani, kako oni to podnose?

Kao i sve ostalo. Beograd je dobio novo ime - Bombaj ob Savi.

Mali D. viče, gledajući u nebo: "Ljubice, sirena, sirena!" "Pa nije sirena na nebu", smeje se Ljubica. A on začuđeno znatiželjno: "Nije? A gde je?"

Za razliku od ovog talentovanog početnika, izbeglice iz Hrvatske i iz Bosne, koji su i te kako osetile ratove od 1991 - 1995 obnovile su rečnik iz tog vremena. Slušajuci detonacije i ocenjujući ih prema jačini i učestalosti, izriču definicije poput "sadi" (to su one pojedinačne dum, dum, dum), "trpa" (to je serija gustih eksplozija dum-dum-dum) i "ravna" (jedno jako drrrrum). U jednoj kafani, izbegličkom okupljalištu inače, za vreme jednog od najjačih bombardovanja, bilo je pitanje časti da, dok se prozori tresu, ni na koji način pažnja sa partije "bele" (osam karata po čoveku, četiri igrača) ne skrene na bombardovanje. Kada je za seriju od nekoliko eksplozija, posle dugog gutljaja piva, bivši veteran bivše krajiške vojske hladnokrvno, skoro s dosadom, rekao "trpa", njegov prijatelj iz Srbije nije izdržao: "Utrpam ti ga majci!"

Posle prve detonacije - ispred ulaza u skloništa majke počnu da dozivaju decu da ulaze u kuću, komšija Jova pita ko je zaključao sklonište, a pred ulazom u zgradu broj muškaraca se udvostručuje i počinje glasna rasprava o tome šta može, a šta ne može. Mlađarija, na krovovima ili između zgrada, gleda svetleće granate protivavionskih topova i navija: "Desno majstore, desno", "Šaraj, samo šaraj, naleteće", "Pogodak, keve mi, tamo gledajte..." U stanovima, tada počinju sesije telefoniranja, te jel' se čulo, te jel' zatreslo, te "a kako je tek kod vas", i naravno jadikuje se zbog "onog mog" koji je baš sad ko zna gde.

Naš reporter iz Valjeva odlazi u kafić "Kod pilota", društvo dogovorilo pasulj u zemljanom loncu. Autentičnost nalaže da sledeći pasusi tog izveštaja, te čehovljevske mešavine smeha i suza, koja je naslovljena sa "Valjevski dani teku", budu preneti u prvom licu.

Vidim, ništa, kao i obično, neko zakazao. Ipak ostajem u kafiću, koji je sklonjen u prolazu, i oni u njemu su nekako sklonjeni od uzbuna i pratećih dešavanja. Uveče biju zgradu MUP-a. Prijatelj koji je bio na "uviđaju" kaže da je zgrada pogođena "laserom" - prosto odsečen deo objekta, na neoštećenom delu čitava stakla, nepomeren nameštaj, cveće u prozorima...

Na Dan pobede, pasulj iz zemljanog lonca "uredno" spremljen, salata od sremuša. Nema uzbuna, u Koloniji demontiraju neeksplodiranu bombu koja je završila u podrumu. Tonac radio Valjeva, Željko Matić, koji je bio u stanu za vreme napada, voljom Svevišnjeg ostao je živ. Prisutni Kolonijaš kaže, "eno im sad Kolonije, pa neka vladaju". Niko nema savet šta se pije posle pasulja. Preporuka za kiselu vodu biva odbačena.

U ponedeljak ustajem u isto vreme, komšinica na svom mestu. U gradu svi trče, čuli, "gađaju poštu u 10 sati". Telefoni u opštini "ćute", iseljeni i opština i sve službe iz centra grada. Vele da je iseljen i SPS. U žurbi, u opštini ostao zaključan čovek. Osta pošta. Uveče opet tuku zgradu MUP-a, jača detonacija.

Ujutro idem da vidim MUP. Prolazim pored SPS-a, na ulazu dva maskirno uniformisana grmalja. MUP prosto leg'o, ono što je ostalo izašlo na ulicu. Susedne kuće oštećene. Semafor i ulična bandera, do MUP-a, čitavi.

Oko podne, sirena za opasnost, zvuk aviona. U centru, uza zid zgrade SPO, nekoliko Cigana. Reklo bi se porodica, dete, žena, starija žena, dva muškarca. Parkirali moped, napred korpa - prikolica. Ciganin na stepeništu naginje pivo iz flaše, obraća se ostalima sa "Svak voli svoj život". Na znak sirene primiču moped zidu. Nebom tutnji, narod nagrnuo odasvud, ovi zauzeli trotoar, povadili alat, gomilu gvožđurije, dali se u popravljanje. - "Crkla bombina", kaže majstor, "na buvljaku 180 dinara, pišaj se u nju", i nastavlja da čačka oko motora. - "Pošo za Beograd, kod ćalca i keve, šta ću, biju brate svaki dan, kod kasarne sam, oću da poginem jel neću, idem u Beograd, možda će tamo biti bolje", govori o namerama. Uto eksplozija, primiču se zidu. Na nebu ogromna dimna pečurka, avioni i dalje tutnje, ulicom retki automobili, bicikli, svi gaze do daske. Jedan sa bicikla pita, "Jel 'Krušik'", i sam odgovara, "Jašta je".

Nešto kasnije, preko radio Valjeva, koje emituje program iz improvizovanog studija, predsednik opštine informiše da je, po deveti put, sa tri projektila, pogođen "Krušik". Pretpostavlja da je dim od pogođenih energenata. Kaže da žrtava nema, samo je jedan građanin, u drugom delu grada, povređen u saobraćajnoj nesreći dok je pretrčavao ulicu. I tome je, kaže, "posredno uzrok napad neprijateljske avijacije". Dim se dugo kanura nebom, "Kod Pilota", svadbarski kupus iz zemljanog lonca. Nema sira, samo mlad luk. Lukić im daje recept za pasulj, kaže da vatra mora da bude tiha, pasulj samo da šapuće, "bez ključa"... Pada noć, ljudi iz delova grada koji su mogući ciljevi odlaze u selo, kod prijatelja.

U sredu zbor radnika "Krušika" u sali bioskopa. Direktor Miladin Žirić objašnjava deo socijalnog programa namenjenog onima koji imaju uslova da ostanu na selu. Vlada Srbije odredila 125 miliona za 2000 porodica iz Kolubarskog okruga koje će na taj način rešiti "svoje pitanje". Zna se da 758 radnika dolazi na posao sa sela, a da ih se samo 51 izjasnilo "da bi nastavilo egzistenciju na poljoprivredi". Obaveštava prisutne da mogu dobiti kredite, u proseku 60.000 dinara, iz kojih će kupiti krave, ovce ili maline. Može i kombinovano, "jedna krava i maline, 5 junadi i maline, ili ovce i višnje". Upoznaje ih da je na spisku 5700, a da će posla biti za 2600 radnika, da je zagarantovan lični dohodak 230 dinara, da više ne može da se obezbedi. Otvara diskusiju. Jedan radnik "zaobilazi" krave i pita šta da radi sa 230 dinara, ima ih sedmoro u kući, stižu računi za struju, komunalije, nema ni za lebac...

Direktor odgovara da su ovi programi najpovoljniji za "rešavanje egzistencije", da treba da se opredele, jer je druga ponuda dohodak od 230 dinara, dok se ne pokrene proizvodnja. A kad će da se pokrene, neka odu u "Krušik" i sami vide. Što se tiče odlaganja plaćanja dažbina, "nije za očekivati da će biti oprošteno ono što je potrošeno, a kako će se to platiti, pa ljudi će se snaći". U sali žamor, pojedinci napuštaju skup...

Neki surfuju. Od nekog našijenca iz Kine stiže e-mail u kome se do detalja opisuje kako su oni sa decom izašli na balkon koji gleda na glavnu ulicu, kako Boba maše jugoslovenskom zastavicom, kako je Marko, raširio target majicu a kako "Steva i ja dižemo uvis tri prsta, mašu nam, otpozdravljaju i pljeskaju, foto-reporteri nas slikaju, a masa viče 'Nan Slav FU, Nan Slav Fu (Jugoslavija)...' Kako se iz tog teksta vidi da su se ovi ljudi uželeli toga da ih neko pozdravlja i voli...

Vrhovna komanda Vojske Jugoslavije (VJ) saopštila je 10. maja da je 9. maja od 22 časa započela vraćanje dela vojnih i policijskih jedinica sa Kosova i Metohije, kako se kaže, "obzirom da su dejstva na Kosovu i Metohiji protiv tzv. OVK završena". Istovremeno, konstatovano je da će, kada bude postignut dogovor sa Ujedinjenim nacijama o upućivanju misije UN na Kosovo i Metohiju, i time prestane spoljna opasnost od ugrožavanja teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije, biti moguće da se realizuje plan, kojim će vojne i policijske snage na Kosovu i Metohiji biti svedene na mirnodopski nivo od pre početka agresije. Pri stanju dobrog obezbeđenja državne granice, koje onemogućava ubacivanje terorističkih bandi iz Albanije i Makedonije, mirnodopski nivo vojske i policije, prema službenoj proceni kompetentnih vojnih i policijskih organa, garantuje bezbednost građana i imovine na celoj teritoriji Kosova i Metohije. Pojedinačni teroristički napadi manjih grupa razbijene OVK, koji se ne mogu isključiti, spadaju u domen brige i aktivnosti redovnih organa.

Predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević pozvao je 10. maja organizaciju UN da "preuzme ulogu koja joj pripada i da obezbedi poštovanje Povelje UN kako bi bilo omogućeno da, na razuman način, bude postignuto mirno i pravedno rešenje". U razgovoru sa japanskim diplomatom Jasušijem Akašijem, Milošević je rekao da je SRJ, kao napadnuta zemlja, od samog početka agresije NATO-a, zahtevala od Organizacije UN da preduzme korake za njeno zaustavljanje i povratak na politički kolosek.

Sve političke grupe u zemlji pozdravile su ove korake, ali on u zapadnoj Alijansi nije uvažen ("nemaju informacije da je zaista započelo povlačenje", "to je daleko od naših zahteva", itd.)

Držeći Srbe u stanju odsudne odbrane NATO produžava satanizaciju čitave jedne nacije i drži svoje javno mnjenje u uverenju da je bombardovanje sela, gradova, kasarni, mostova i pruga, centara gradova i siromašnih predgrađa -- način da se pomogne hiljadama izbeglica podno Prokletija.

Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) 10. maja u Ženevi objavljuje procene da je od 1,8 miliona ljudi, koliko ih je na Kosovu bilo do marta 1998. godine, polovina otišla u susedne zemlje Jugoslavije - Albaniju, Makedoniju, BiH, kao i jugoslovensku republiku Crnu Goru. UNHCR, koji dnevno prati koliko je osoba otišlo u navedne zemlje i koliko ih je otišlo u druge zemlje, odbija, međutim, da pruži podatke o broju osoba koje su napustile Kosovo posle 24. marta, kada je počela agresija NATO-a u SR Jugoslaviji. Agencije Beta i AFP, uzmajući u obzir ranije podatke koje je objavljivao UNHCR, dolaze do brojke od 730.000 kosovskih Albanaca raseljenih iz svojih domova od početka bombardovanja do 10. maja. Naime, pre 24. marta ova specijalizovana agencija UN-a registrovala 170.000 izbeglica.

Portparol UNHCR-a Kris Janovski izjavio je kako je jedan od problema UNHCR-a da ubedi izbeglice koje se nalaze u Makedoniji da iz te zemlje odu za Albaniju. Od 240.000 tih osoba, samo njih 600 je, navodno, prihvatilo da bude prebačeno u Albaniju. Makedonija je, međutim, odlučila da zatvori granice sa Jugoslavijom i dozvoli da u zemlju uđe samo onoliki broj ljudi koji napusti njenu teritoriju. Između 5. aprila i 10. maja, 36.222 osobe su napustile Makedoniju, a od tog broja trećina je otišla u Nemačku. Neki novinski izveštaji govore o tome kako su pri transferu u Nemačku izbeglicama pri upisu za transfer udarali pečate na podlaktici i da se po dolasku kontingenta u Nemačku u izbegličkim kampovima pojavilo mnogo više punoletnih muškaraca nego što su oni na osnovu TV reportaža s granice pretpostavljali da će ih biti. Neki izveštaji ukazuju na to da su Albanci iz zapadne Makedonije za 100 ili 200 maraka kupovali "mesta" ("kaži da sam ti brat") u izbegličkim porodicama.

Visoki komesarijat UN-a za izbeglice (UNHCR) saopštio je 11. maja da u Makedoniji trenutno boravi 238.800 izbeglica sa Kosova i upozorio da organizacija više nema dovoljno sredstava za izdržavanje izbegličkih kampova u toj zemlji. Portparol UNHCR-a Ron Redman izneo je najnovije podatke UNHCR-a, prema kojima od ukupnog broja izbeglica 89.100 lica boravi u izbegličkim kampovima, dok je 114.920 našlo smeštaj u porodicama u Makedoniji. Prema istom izvoru, iz Makedonije je u treće zemlje do sada evakuisano 36.902 izbegla kosovska Albanca. "Stanje u izbegličkim kampovima postaje iz dana u dan sve teže. Atmosfera je naelektrisana, i to je i razlog bunta (10. maja) u izbegličkom logoru Stenkovac", rekao je Redman, nagoveštavajući da će UN verovatno uskoro u Makedoniju uputiti i službenike sa policijskim iskustvom, koji bi trebalo da igraju ulogu posrednika između izbeglica i makedonske policije koja obezbeđuje izbegličke kampove.

Izbeglice u Stenkovcu su 10. maja zatražile da njihov kamp, umesto policajaca Makedonaca, obezbeđuju policajci albanske nacionalnosti. Kao odgovor na takav zahtev, makedonska vlada je odlučila da povuče obezbeđenje iz samog logora, tako da će policajci ubuduće biti raspoređeni izvan ograde i njihov će zadatak biti isključivo da paze da izbeglice ne napuštaju kamp. Briga o unutrašnjoj bezbednosti kampa biće prepuštena UNHCR-u.

Izveštaji zapadnih agencija iz Albanije govore o izgradnji šatorskih naselja za izbeglice, o tome da se švercerskim kanalima neke od izbeglica prebacuju u Italiju, o tome da ima slulajeva trgovine ženskim belim robljem i o paničnim stanjima koja zahvataju izbeglice zbog namere NATO-a da ih prebaci u Drač, Skadar i Korča. Ljudi ne žele da napuste svoje traktore, koje banditi sa Albanskog razuzdanog severa hoće da im opljačkaju. Humanitarni radnici raspravljaju se sa vojnicima NATO-a o tome šta je bolje za izbeglice. Džejmi Šej kaže kako oni još i - anketiraju izbeglice radi popune fajlova za Hag...

Jugoslovenski ministar bez portfelja Goran Matić je 10. maja optužio NATO da scenariom o etničkom čišćenju na Kosovu opravdava bombardovanja civila i ponovio jugoslovensko zvanično objašnjenje da ljudi beže sa tog područja isključivo zbog bombi NATO snaga. Jugoslovenska strana to smatra glavnim uzrokom katastrofe, mada sa svoje strane priznaje da je pojedinačnog nasilja bilo i da je izvestan broj lica osuđen na robiju od pet do dvadeset godina.

Novinarima je prikazan snimak na kojem se vide bombardovane kuće i ljudi u uniformama VJ i srpske policije koji pomažu u otkopavanju građana iz ruševina. Matić je rekao da je reč o albanskim kućama koje je bombardovala avijacija NATO, a na snimku se vide mrtva i ranjena deca, žene i stari ljudi. "Ni izbeglice ni humanitarna katastrofa na Kosovu nisu postojale sve dok NATO nije počeo da bombarduje SRJ", rekao je Matić.

Matić je rekao da predstavnici NATO-a i zvaničnici zemalja članica tog saveza daju različite informacije o broju izbeglica sa Kosova i Metohije, koji se kreće između 270.000 i milion i po, i ocenio da su saglasni samo u tome da Jugoslaviju treba bombardovati. Prema Matićevim rečima, jugoslovenski zvaničnici su sabirali broj izbeglica koji su davali zapadni zvaničnici i tako su došli do brojke od 3,5 miliona ljudi, a da, prema poslednjem popisu stanovništva, na Kosovu živi manje od 1,5 miliona stanovnika. On je najavio da će jugoslovenski zvaničnici saopštiti tačan broj izbeglih sa Kosova. Pomoćnik jugoslovenskog ministra za rad, zdravstvo i socijalna pitanja Maksim Korać izneo je 11. maja podatak koji govori da je od početka agresije NATO-a na SR Jugoslaviju oko 200.000 građana Kosova napustilo tu pokrajinu i smestilo se u druga područja SRJ.

Tri dana ranije, 7. maja, sličan podatak je izneo generalni sekretar Jugoslovenskog Crvenog krsta Rade Dubajić, koji je izjavio da se na Kosovu nalazi više od 100.000 raseljenih lica i naveo da ih na teritoriji Srbije bez Kosova ima oko 30.000, a u Crnoj Gori oko 70.000. Dubajić je na konferenciji za novinare, kojoj su prisustvovali i predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i Međunarodne federacije Crvenog krsta, rekao da je "distribucija pomoći na teritoriji SRJ veoma otežana zbog pokidanih saobraćajnih veza usled napada NATO-a, ali i zbog nestašice goriva".

U britanskom parlamentu pritiskaju premijera da im kaže da li će on ovakvom strategijom vratiti izbeglice kućama do zime, ili će oni dočekati zimu pod šatorima. NATO alijansa ponavlja da će u cilju zaštite izbeglica i osiguranja njihovog povratka i dalje bombardovati. Veoma perverzan način "zaštite": svaki dan nekoliko mostova manje, pedesetak razorenih kuća, zapaljenih rezervoara. Sećamo se rečenice nekog vijetnamskog veterana iz šezdesetih: "Da bismo zaštitili selo Mi Laj - spržićemo ga..."

Dok traju diplomatske igre, ovde se uslovi za preživljavanje ljudi na terenu iz dana u dan sužavaju.