Književnost: Između Sirana i Kaligule

Trešnje rata

Kako se traženje nemogućeg čita kod Li Po-a, Rostona, Njegoša i Kamija; niti se može opisati, niti se može podneti, jedva da se može pojmiti a sigurno se drugima ne može objasniti teror koji nas je zadesio u zemlji u kojoj živimo, teror nametnut spolja i iznutra. Dvostruko raspeće nije nimalo lakše zato što su bombe gore od svake vlasti

Već su cvetale "trešnje u Kini", one čiji se rumeni lik kao znak modernizma našao u stihovima Miloša Crnjanskog. U sumatraizmu Crnjanskog je srpska modernost pristupila dalekom istoku, ali se pre krvavih dana u novobeogradskom bulevaru nazvanom po trešnjinom cvetu retko mislilo na daleki poetički blesak stare Kine, nekmoli da se on prepoznao u samom središtu moderne srpske poezije. Čak su i bombe, i potresne suze na licu dalekog naroda, uputstvo za čitanje. I u Kamden Biču, gde je o povratku u Beograd pesnički maštao Crnjanski, u očima sveta smo neke čupave zveri, kao da to više nismo mi nego neko drugi. Naši mrtvi drugovi, poput mrtvih koje pozni Lament Crnjanskog doziva, kažu nam da je ovo kraj jedne epohe što je imala biti moderna i svetla, a završava tu, kraj nas, tužno, sva u kraterima, raskomadanim kućama i dečicom koja od bombi mre, a i ne zna da mre. "Mi slovenski đaci", tako kaže Crnjanski mnogo ranije, u Dnevniku o Čarnojeviću, koji smo rado išli u svet, sada od njega primamo darove propasti. Ruševine u Beogradu "rastu uz zornjaču jasnu". Negde u daljini, ima li koga da napiše lament nad nama u ruinama?

Niti se može opisati, niti se može podneti, jedva da se može pojmiti a sigurno se drugima ne može objasniti teror koji nas je zadesio u zemlji u kojoj živimo, teror nametnut spolja i iznutra. Dvostruko raspeće nije nimalo lakše zato što su bombe gore od svake vlasti. Nije stradanje novo u srpskoj sudbini, njega je uvek bilo, nego bezizlaz. Hoće li srpski narod imati snage da svetskoistorijsku i nacionalnopolitičku Golgotu prođe odjedared? Ako Evropa nije pomogla na Kosovu, ipak su francuska zvona, makar prerano, slavila pobedu srpskog oružja dok su Lazar i velikaši bili na čelu vojske, Obilić ispred nje. Legenda o nebeskom izboru može da nastane samo kada se zapečati krvlju samoga kneza. U velikoj seobi se imalo kud seliti, i za kim ići, u prelasku preko Albanije ipak se imalo kud zaputiti, uz kralja na zaprezi, koju vuku volovi. Slava ratova dvadesetog veka umire u nedostojnosti naslednika. Čak su i krstaši, uz sav prezir za njihov pljačkaški pohod, nekog dobra ovde doneli - ne treba zaboraviti da se u vreme slabljenja Vizantije Srbija dizala, i krunu dobijala, jer je imao ko da je stekne. A sada, šta sada, i kuda uprti pogled? Treba li u rumenim trešnjama u Kini videti probežište i spas? Preko koje Albanije se stiže do Kine, sada kada znamo tačno koliko u Rusiji košta naša otadžbina, koliko kredita, koliko odloženih dugova, koliko neodložene niskosti i neodložnog samoponiženja? Zar je došlo i to vreme, što ni apokalipsa nije mogla ugledati, da je kineska krv jemstvo poslednje nade? Koliko bi mrtvih Kineza na Zapadu koštao opstanak, sada kada znamo koliko mrtvih Srba košta propast Evrope, ideje koja se smežurala na nivo biskupije, ideja izmišljena da se ne primeti geografska istina o poluostrvu Azije, potkontinentu poput Indije?

Daleko je to azijsko spasenje, njega ovaj vek neće dočekati, niti u njemu ima slobode za čoveka, pojedinca, namenjenog ovde sve sigurnijoj smrti. Pa šta onda kada izgleda na uspeh nema, kako se boriti i tada? Ili uz Sirana, kao u drami Edmona Rostana, s prezirom reći da "borba s izgledom na uspeh, tek to ništa nije". Kad sve izgubljeno je treba da se bije, i u smrtnom času, poput ovog plahovitog i plemenitog junaka, senkama smrti poći u susret uzvitlanog mača i kao on reći - "ja se ipak borim, borim, borim..." Pisati kad ima struje, čitati uz sveću, recitovati na otvorenom prozoru u vatromet noći, odoleti zovu sirena, nikud ne ići, niotkud doći, sačuvati bolji zvuk u unutrašnjem uhu, verovati i kad nema života književnom sluhu, i kritičkom duhu?

Borba uprkos nemogućem i tragična Siranova strast časti, ona zbog koje strada, jedina ravna pa i nadmoćna ljubavnom zanosu, velika je inspiracija. Borba uprkos nemogućem odjekuje u našoj književnosti u dramskom spevu koji je obeležio našu književnu tradiciju i tako prodro u naše pamćenje da sad već izgleda kao narodna mudrost, a ne romantični zanos. "Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može", veli Njegošev Vladika Danilo u Gorskom vijencu. Treba služiti časti i imenu, kaže on videći "divne žrtve". "Na groblju će", misli vladika, "iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje". Herojski um se u ovom vizionarskom patosu nadahnjuje pravednom i smislenom žrtvom. "Nek propoje pjesna od užasa", veli vladika.

Ima li u stradanju sreće za buduća pokolenja? Iskustvo ovog veka na izmaku to ozbiljno dovodi u sumnju, no kritički duh obavezuje da se pažljivije pročita i jedan zagonetan, teološki obavezujući stih. "Neka bude što biti ne može, nek ad proždre, pokosi satana", kaže vladika. Ovi stihovi se obično čitaju razdvojeno, što odgovara herojskom i patetičnom obezbeđivanju smisla žrtve. Odista, posle pobune na nebu, Satana je bačen u Ad. No on i iz svog novog staništa deluje. Ako se pročitaju onako kako slede jedan iza drugog, ova dva povezana stiha mogu da znače i nešto drugo: da treba da bude, ali nikako ne može biti, da ad prožme i pokosi đavola. To je ono što nikako ne može biti. Ovaj pesimistički ton uneo bi prikrivenu disonancu u plameni poziv na istragu, i bio svojevrsno upozorenje da se borba neprestana ne shvati kao spasenje samo po sebi. Vladika Danilo se već u sledećem trenu prene iz ovog zanosa i opet hoće da se vrati diplomatiji i da pregovara sa poturicama. To ne mora biti samo i jedino zbog humanističkog poriva da se izbegne krvoproliće, već i zato što on zna da biti ne može da se zlo, sam Satana, zauvek savlada. Zbog poturica se strada i dan danas.

Upravo razmera herojskog patosa, humanističke brige, ali i realne ocene sudbine zla, predstavljaju osnovu za donošenje odluka. Onaj ko hoće da se ipak, uprkos bezizgledu bori, taj mora pred sobom imati etos borbe, neokaljanu čast, da pred Boga stupi bez ljaga, bez ijedne mrlje, poput Sirana. Ili znati da se razgovorom ništa nije moglo postići - od zanosa vladike Danila pa do istrage ostaje da protekne upravo čitavo Njegoševo delo.

Samo htenje da bude ono što ne može biti vodi u paroksizam akcije. U njemu se može prepoznati i apsurd svakog takvog delovanja. Tako je Kami pišući svoju dramu o Kaliguli iskoristio motiv nemogućeg htenja da ovu jezivu istorijsku ličnost preobrazi u zagonetnog tragača za nemogućim. Kamijev Kaligula hoće da bude kralj tamo gde je "kraljevanje nemoguće", i hoće da "ima Lunu". No Mesec je hteo da dosegne i tragični pesnik Li Po. Kami je mogao da promeni motivaciju svoga junaka, pa čak i da ga u smrt uputi kao nekoga ko i sopstvenu smrt zna, ali joj ide u susret, no istorijska senka koja se nadvija nad lik Kaligule je najjezovitije nasleđe terora, psihopatologije koja je ovladala politikom. Setni i sneni Li Po koji posegne za Mesečevim likom nežna je pesnička uspomena, Kaligula tek preoblikovan istorijski užas. Onaj ko hoće da posegne za nemogućim mora da se dobro razabere između moralne veličine, duhovnog zanosa, pesničke prirode i apsurda, ali ga nikakva sklonost nemogućem u svetu istorije, politike i vlasti neće spasiti ako za sobom ostavlja trag Kaligule.

Trag vredan spomena, to je kad Rostan piše svoju odu "Četiri vola kralja Petra", o vladaru koji na zaprezi odlazi u bajku. Srbin je u Rostanovim očima pesnik, sam Homer, i ratnik koji je učinio da zemlja peva i da barut zbori, da bi na topovskoj kari vladar krenuo u nezaborav ove slike. Vladar vredan srpske istorije mora u svojoj istini da bude uz najbolji deo čovečanstva, a nebeski izbor ili nepristajanje na poraz mora da kruniše svojom glavom na bojnom polju.

Svake noći se nad nama zarumeni nebo. Rumene i trešnje u mojoj bačkoj ravnici, ali do dedovine više nema puta. Stoji zapušten očev mali sremski vinograd. Beskrajno volim moja panonska polja i tužim nad njima. Sve je, sa neba, zasejano zlom. Ono čega je bilo, toga više nema.

Nema više ni noći provedenih u knjižarama, kao kada je prva u Beogradu, uz stihove, radila do zore, i kada sam joj tiho, prateći je kući, odavao tajnu Sirana. Davno je to bilo, imena joj se ne mogu setiti više. Znam samo Maštarije u njenoj ruci. Odavno sam poslednji primerak Sirana podario neknim drugim, nezaboravno lepim plavim očima, i davno je poslednja suza u parku kod Manježa kanula iz njih.