Harold Pinter član UKS?

(Po)etika pinteroida

Oni koji su kliktavo, epski i stihovano odobravali da se drugačiji ljudi love kao što šinteri love ulične džukce imaju s Pinterom i svim Pinterima onoliko zajedničkog koliko i veseli Jamie Shea sa Šekspirom

I tako, velikom engleskom dramatičaru Haroldu Pinteru smeši se svetla perspektiva da postane počasni član Udruženja književnika Srbije. "Politika", zapravo, tvrdi da ga je na subotnjoj Skupštini UKS već primilo u članstvo, dok "Blic" kaže da ga je samo predložilo: u svakom slučaju, ako mu to bude i oficijelno ponuđeno, ne treba se čuditi ako ovaj to, u svojoj bezobalnoj dobrodušnosti, i prihvati.

To, svakako, nije loša vest, jer bi "dolazak" Pintera u UKS značio, na simboličkoj ravni, isto što i pojavljivanje Gaskojna u dresu Čukaričkog: hoće se reći, dotični bi dramatičar svojom "specifičnom težinom", podjednako estetskom i moralnom, sam komotno prevagnuo nad većinom članstva UKS-a skupljenom đuture. Međutim, bojim se da se ovde radi o velikom nesporazumu, koji bi, ako se ne razjasni, jednom u budućnosti mogao da izazove dosta neugodnosti. O tome bi, stoga, trebalo govoriti baš sada, onako kao što činodejstvujući pop na ceremoniji venčanja pita da li neko od prisutnih ima nešto da kaže protiv braka koji treba da bude sklopljen: ako ima, neka kaže pre nego što bude kasno, u protivnom, neka ćuti do kraja sveta.

KVALITET BURLESKE: Harold Pinter je, naime, osim što je jedan od najbitnijih svetskih dramatičara druge polovine XX veka, takođe i ozbiljan i odgovoran čovek, i javna ličnost koja se srčano i dosledno, najčešće protiv struje, zalaže za vlastita uverenja i brani vrednosti do kojih drži i onda kada mediokritetska većina smatra da ga - u ime odbrane ljudskih prava, jakako - zbog toga treba egzemplarno spaliti. Sada je Harold Pinter poveo krstaški rat protiv NATO-ove, tj. pre svega američko-britanske, vojne intervencije u SRJ, objašnjavajući svakome ko želi da ga sluša kako se radi o nasilničkom, infantilnom, neodgovornom i nelegitimnom činu, koji ne samo da neće rešiti nagomilane probleme na Balkanu nego će ih dramatično uvećati. U tome Pinter nikako nije usamljen u "intelektualnoj zajednici" Evrope i sveta, jer su sličan stav zauzeli i Đerđ Konrad, Klaudio Magris, Pjer Vidal-Nake i mnogi drugi. Sve je to Pinteru, kao i drugim piscima koji su poslednjih nedelja slično govorili i pisali, donelo prilične simpatije u ovoj (bombardovanoj) zemlji, što je i sasvim razumljivo: kad te već biju pa rasturaju, milo ti je da čuješ da neko bar grdi nasilnike! Naročito ako taj neko nije lično ugrožen, niti ima nekog sebičnog interesa (političke ili finansijske naravi) da te brani. Problem s naprasnim skokom Pinterovih (i drugih) akcija na ovdašnjoj (crnoj?) intelektualnoj berzi jeste u sumnjivoj čistoti motiva i savesti i još sumnjivijoj sposobnosti razumevanja Pinterovih stavova od strane onih koji ga slave kao novootkrivenog "srpskog prijatelja". Ovaj britanski gospodin nije, naime, nikakav Danijel Salvatore Šifer u ostrvskoj varijanti, i ne seljaka nekakav svoj putujući cirkus po Evropi u očajničkoj potrazi za nekim zanemarenim narodom koji će javno voleti, a ovaj će ga za uzvrat još javnije slaviti. Za njega se dovoljno zna i bez takvih ekscentričnih ispada. Harold Pinter se, dakle, kao britanski državljanin i pisac engleskog jezika, javno i beskompromisno suprotstavlja nasilničkim zagraničnim akcijama svoje vlade (i njenog velikog prekookeanskog saveznika), suprotstavljajući se tako militarističkom nasilju gde god se i u ime čega god se ono sprovodilo. Pri tome i Pinter i Konrad, i svi ostali intelektualci dostojni svog ugleda, ne propuštaju priliku da naglase koliko im je daleka, odbojna i strana politika koja se u ovoj zemlji vodi, uključiv i odnos prema albanskoj manjini. To se u ovdašnjoj štampi uglavnom mudro preskače, a pošto su se mnogi od onih koji sada vode kolo u UKS-u iz patriotske predostrožnosti strogo čuvali da ni slučajno ne nauče neki strani jezik (da ne potpadnu pod pogubni uticaj!), a o Internetu misle da je lukava imperijalistička zvrčka za duhovno ubijanje Srpskog Nacionalnog Bića, može se razumeti da im to nije dovoljno poznato. Iz tog manjka informacija onda izvode tragikomično pogrešne zaključke, i tako se "kvalitet" burleske silno uvećava. Pre ili kasnije, rekoh, to može da dovede do ozbiljnih konflikata između neobaveštenih domaćina i na-brzinu-promovisanih "prijatelja".

Vremena su ozbiljna, i ovo jeste ozbiljna stvar: intelektualci koji kritički sude o ovoj kaubojski suptilnoj vojnoj intervenciji, kojom je političko-vojni establišment Zapada uspeo samo da upropasti sve čega se dotakao i da uneredi sve za šta se navodno zalagao, jesu odgovorne javne ličnosti koje smatraju da treba reći da njihove zemlje ne bi trebalo da učestvuju u borbi protiv nasilja i nasilnika tako što će nasilje dramatično povećavati, a nasilnike promovisati u "hrabre branioce svoje nacije". Njih u njihovom angažmanu ne vodi nikakva simpatija za jedan narod ili antipatija za neki drugi, nego vlastita pamet i savest. Nema nijednog razloga da se ne veruje da Pinter i ostali ne bi jednako reagovali da se NATO ovako entuzijastički okomio na, recimo, Albaniju ili Hrvatsku. I zato su glasovi razuma koji dolaze od njih čisti kao suza.

ĆUMUR ZA LJUDSKO MESO: S druge strane, hajde da vidimo kako ono stajaše stvar s ratom i nasiljem kada su u pitanju samoproglašeni Pinterovi prijatelji sa nekada kultne adrese? Mnogim srpskim intelektualcima, piscima, naučnicima, novinarima, služi na čast i slavu to što su u najtežim vremenima, dosledno uz nos ne samo vlasti nego i histerizovanom javnom mnjenju i huku ulice, časno, razložno i hrabro istupali protiv trogodišnje sadističke opsade Sarajeva, protiv razaranja Vukovara, opsade Dubrovnika, nasilne etničke separacije u Bosni etc. Takvih je, međutim, najmanje bilo u srbosoničnom establišmentu Francuske 7; naprotiv, odande su uglavnom pljuvani kao izdajnici, petokolonaši, plaćenici i izrodi (obaška što su i dan-danas zbog toga svima sumnjivi, i meri im se svaka reč). Dok je Sarajevo tri godine (a ne tri dana!) bilo bez struje i vode, dok je gladovalo, žeđalo i ginulo, dok je gorelo i smrzavalo se u isto vreme, ta vodeća UKS gospoda (i poneka dama) drndala su patriotsku vunu po Beogradu i guslala po paljanskim proplancima sa Karadžićem, ne ustežući se da nadahnuto slave "svetu vatru" koja prži jedan grad. Oni se, dakle, nisu, kao Pinter, suprotstavljali nasilničkim zagraničnim akcijama svoje vlade nego su gledali da na taj ćumur za ljudsko meso pridodaju još koju suvu grančicu! A sada bi da se "venčaju" s Pinterom i drugim Pinterima, misleći da su ovi društvo po njihovoj meri?! Samo je granitna koalicija amoralnosti i neznanja mogla dovesti te ljude do pomisli kako imaju šta da traže u ovoj priči i kako mogu biti parnjaci intelektualcima koji drže do moralnih načela i principa izbegavanja svakog i svačijeg državnog i militarnog nasilja, a ne do "simpatičnih" i "antipatičnih", "naših" i "tuđih", "sličnih" i "dalekih" etnikuma. Da je u ovom beslovesnom ratu NATO ubio samo onu trogodišnju devojčicu Milicu iz Batajnice - a zapravo je do sada uspeo da pobije više stotina nedužnih ljudi! - bilo bi to dovoljno da taj rat (pa, uostalom, svaki rat!) bude odbačen kao nepojamni zločin; Harold Pinter zna da je njegova zemlja, da je njegova vlada ubila Milicu, i ne želi da se pomiri s tim, još manje da nastrano aplaudira Našim Hrabrim Momcima koji se junački obračunavaju s decom na nošama; a kolike su samo silne male Milice - ili Munevere, bitno li je? - u "naše" ime pobijene po Sarajevu (Zvorniku, Srebrenici, Brčkom, gde god hoćete), a da ovi lažni pinteroidi iz vođstva Francuske 7 nisu našli za shodno da o tome nešto kažu ili, ne daj bože, da napišu ono što je Pinter napisao o sadašnjem ponašanju svoje zemlje: "mi smo banditi krivi za ubistvo". A šta su, zapravo, tada radili naši lažni pinteroidi? Isto što i Jamie Shea, zvan Portparol: tretirali su ih kao nemile, kolateralne žrtve inače apsolutno pravednog ostvarenja Srpskog Nacionalnog Sna. Ooops, Sorry, to je sve što Džejmi ima da kaže kada mu novinari podnesu dnevni krvavi bilten. Ovi nisu umeli da izuste čak ni toliko. Čak su one koji bi ih opominjali na sudbinu sarajevskih i ostalih Milica - ili Munevera - proglašavali plaćenim lažovima. Sada, kada je pobesnela "mečka" rata i nasilja zaigrala pred njihovim vratima, oni su se prekonoć dosetili da je rat - nuto čuda velikoga! - mnogo nezgodna stvar: može, bre, neko i da strada!

Krvava istorija balkanskih devedesetih ujedno je sramna istorija njihovog gacanja po moralnom dnu, valjanja u blatu nedostojne fasciniranosti "pravednim ratom za našu stvar" i doslednog etničkog ekskluzivizma, koji se jarčevito inatio s istim takvim etničkim ekskluzivizmima lažnih elita susednih naroda (ništa manje amoralnih, samo tada slabije naoružanih). Zato je cimanje Pintera i ostalih ozbiljnih ljudi za rukav i kukavno grebatorsko kačenje o njihov ugled toliko nedostojno i ljigavo da čovek može samo da okrene glavu na drugu stranu, da ne gleda tuđu bruku kao neki duhovni voajer. Oni koji su kliktavo, epski i stihovano odobravali da se drugačiji ljudi love kao što šinteri love ulične džukce imaju s Pinterom i svim Pinterima onoliko zajedničkog koliko i veseli Jamie Shea sa Šekspirom. Šinteri su, zapravo, njihova duhovna i moralna mera.