Velika Britanija

Pobeda za - peni

Mnogi su mislili da će izbore za prvi parlament Škotske, posle 1707. godine, odlučiti pitanja nacionalnog identiteta i samostalnosti; prevagnula je, međutim, posve ostrvska tema: porez

Kada je sadašnji britanski premijer Toni Bler, pripremajući svoju Novu laburističku partiju za opšte izbore 17. maja 1997. godine, istraživao slabe strane tada vladajućih konzervativaca, malo je ko verovao da ključ istorijskog trijumfa leži u decentralizaciji vlasti. Obećanje kraja viševekovnog upravljanja iz Londona donelo je Bleru simpatije deset miliona ne-Engleza. I kako se, na pojedinim mestima, neispunjenje predizbornih obećanja kažnjava diskvalifikacijom iz političkog života, lider laburista nije imao kud. Raspisao je referendume o formiranju nacionalnih parlamenata, na kojima je dvotrećinska većina Škota i jedva nešto više od pola Velšana prošle godine glasalo 'za' - Severna Irska je nešto ranije izabrala organe lokalne samouprave. Mnogi su, povedeni time, poverovali da će Velika Britanija skončati potkraj XX veka, ali su prevideli Blerovo majstorstvo ovladavanja izbornom jedinicom.

Vladajući laburisti osvojili su 56 od 129 mandata, prošlog četvrtka 6. maja, na izborima za parlament Škotske. Druga je Škotska nacionalna partija (nacionalna samo imenom, inače, politički, više levo od laburista) sa 35, treći su konzervativci - 18, četvrti liberaldemokrati - 17, a izabrana su i tri nezavisna kandidata (većinski sistem se, valjda, podrazumeva), od kojih dvojica levičara. Prilično očekivani rezultati, naročito ako se ima na umu da su škotski birači tradicionalno nenaklonjeni desnici. Ipak, jedna stvar je iznenadila inostrane posmatrače. Mnogi su mislili da će izbore za prvi parlament Škotske od vremena kraljice Ane Orleanske (Oranske) i Akta o prisajedinjenju, 1707. godine, odlučiti pitanja nacionalnog identiteta i samostalnosti. Prevagnula je, međutim, posve britanska tema: porez.

PENI U DŽEPU: Laburistički kancelar (u principu ministar finansija sa ovlašćenjima guvernera nacionalne banke) Gordon Braun uveo je ove zime revolucionarni plan budžeta, po kome prosečan poreski obveznik, umesto nadaleko poznata23 penija na zarađenu funtu sterlinga, plaća 22. Makro-ekonomski geniji iz "trećeg sveta" su verovatno potpuno zbunjeni: zar je to revolucionarna promena, zašto nije skresao porez za pola šilinga? No, peni po zarađenoj funti u britanskom slučaju znači oko šest milijardi funti manje u državnoj kasi godišnje, odnosno minimum od 120 funti više u džepu svakog poreskog obveznika (sasvim slučajno i glasača). Možda je pomenuti bonus sićušan u Londonu, gde je sve podređeno otimanju novca od turista i onih biznismena koji, eto, ne mogu da rade van Sitija, ali se negde u Kornvolu, Midlendu, Alsteru ili Folkirku od toga može sasvim pristojno živeti sedam dana. Ako je Braun, kao laburista, još obećao da javne službe neće trpeti, nije tajna zašto su Škoti, ostrvske škrtice, odlučili da nezavisnost može da sačeka.

Strategija gubitnika, ŠNP-a, sa balkanskog stanovišta nije imala većih nedostataka: zalagali su se za otcepljenje, formiranje nacionalne države sa levičarskom vladom i, pokazalo se najvažnijim, protivili su se Braunovom planu. Taj 23. peni nazvali su "škotskim penijem", kojim su nameravali da finansiraju javne službe. Elem, u čemu je tajna njihovog poraza? ŠNP nije partija kalibra laburista ili konzervativaca. Oni iza sebe nemaju ni trustove mozgova, ni ozbiljnije marketinške kampanje, ni bogate simpatizere koji bi sve to platili. A bez svega toga, ostavljeni su dnevno-političkim nadmetanjima, pri čemu pravila određuju drugi, u ovom slučaju Blerov kabinet. Naravno, gube. I to, paradoksalno, na svom "škotskom peniju". Kancelar Braun početkom februara objavljuje da njegov plan ne samo što smanjuje poreze, nego predviđa i dodatnih 165 miliona funti investicija u javne službe u Škotskoj. Sedam dana nakon toga, ŠNP i dalje ne izlazi sa planom kako će potrošiti 230 miliona koje bi dobili "škotskim penijem", ankete pokazuju da prednost laburista raste, pobednik je odlučen. Bler i njegovi partijski drugovi uspeli su da ubede birače da je samostalnost skupa i neizvesna igra. Novi premijer pokrajine je Donald Duar, sekretar za Škotsku u laburističkom kabinetu, a u koalicionu vladu će najverovatnije liberaldemokrati.

HEJG SE IZVUKAO: Istovremeno, konzervativci, idejni tvorci strategije niskih poreza koju sada laburisti sa tolikim uspehom praktikuju, manji su od makovog zrna. Njihovo učešće na škotskim izborima pominje se samo ako mediji nemaju neki kriket-turnir recimo na, Cejlonu, da popune prostor. No, ako je debakl na severu, gde im je uvek nedostajalo poslanika i uticajnih savetnika, očekivan, onaj na izborima za parlament Velsa, koji, za razliku od škotskog, nema ovlašćenja da propisuje poreze i donosi zakone, poražavajući je. Torijevci, odana politička snaga krune, osvojili su tek devet od 60 mandata, 28 je pripalo laburistima, liberaldemokratima šest, a velškoj nacionalističkoj partiji Pleid Kimru 17 (novi premijer je Alun Mičel iz redova laburista). Koliko je gubljenje glasova u korist ŠNP-a bilo očekivano, toliko je zbog ignorisanja Pleid Kimrua torijevskom lideru Vilijem Hejgu, poznatijem kao "onaj koga mediji ignorišu", trebalo da "leti glava". Niko nije očekivao da bi konzervativci mogli brzo prevazići izbornu katastrofu iz maja 1997. i osvojiti većinu, ali dobiti devet glasova u Velsu, gde glasači bukvalno beže od laburista, predstavlja pravi podvig.

Ipak, i Hejg se izvukao: na izborima za oko 13.000 mesta u 222 lokalna veća širom Velike Britanije, koji su održani istog dana kad i regionalni u Škotskoj i Velsu, konzervativci su uvećali broj svojih mandata za 724, a laburisti su ostali bez 598. U praksi, to znači da torijevci sada kontrolišu 31 lokalno veće, za 22 više nego pre izbora, dok ih je Blerova partija zadržala 99, 11 manje u odnosu na raniji period. Hejg je izjavio kako je "jasno da njegova partija napreduje više nego što nazaduje", a britanski premijer da je zemlja "jača nego što je bila". Vuk sit i ovce na broju, kako to samo na Ostrvu može.