I demokratske zemlje ubijaju civile, zar ne?

Mesec bombardovanja, decenija oporavka

Do pre mesec dana, mnogi domaći ekonomisti su javno upozoravali da će, zbog loše vođene ekonomske politike, Jugoslaviji biti potrebno čitavih 15 godina da dostigne nivo privredne razvijenosti koji je imala 1989. godine. U ovom trenutku, posle bombardovanja od strane NATO-a, Jugoslaviji verovatno treba čitavih 10 godina da se vrati na ekonomski nivo od pre mesec dana

Pre nešto više od dve godine bio sam jedan od stotine hiljada ljudi koji su tri meseca demonstrirali ulicama Beograda zbog falsifikovanja izbornih rezultata od strane vladajućeg režima. Tražili smo pravdu i demokratsku budućnost za Srbiju. Mnogi od demonstranata su tada nosili nemačke i američke zastave, simbolično pokazujući težnju da se Srbija uključi u moderne evropske i svetske tokove. Bila je to snežna i užasno hladna zima, a ljudi su se ipak svakodnevno okupljali, često na minus 10-15 stepeni, i kao u transu koračali ka cilju u koji su tada duboko verovali - pobedi demokratije. Večeras, ja sam jedan od dva miliona stanovnika Beograda koji ne spavaju već osluškuju gruvanje bombi svih vrsta, pokušavajući da razaznaju razliku između eksplozija NATO projektila i pucanja jugoslovenske protivvazdušne odbrane. Dok ovo pišem, pada mi na pamet: da li će nas naši dojučerašnji uzori bombardovati onoliko dana koliko smo mi svojevremeno demonstrirali želeći da im se nekako približimo?

Porazna je činjenica da su NATO zemlje, čije su najveće tekovine demokratija i civilne institucije, odlučile da lekciju i političku poruku jednoj maloj evropskoj zemlji pošalju bombama i agresijom, umesto podrškom ekonomskim reformama i demokratskim procesima. Da li je ikome jasno zbog čega NATO bombarduje Jugoslaviju? Da li oni kojima je ovo jasno zaista veruju da je to pravedno?

Političari NATO alijanse neprekidno ponavljaju da je cilj vojne intervencije kažnjavanje Miloševićeve vojne mašinerije i sprečavanje humanitarne katastrofe na Kosovu. U to ime, u Srbiji je do sada ubijeno preko 1000 civila. Čitavi delovi stambenih naselja sravnjeni su sa zemljom (Aleksinac, Surdulica, Ćuprija, Vranje, Priština...). Razoreni su mnogi industrijski objekti, saobraćajna, telekomunikaciona i druga infrastruktura. Bombardovani su i autobusi, vozovi, hoteli, zgrade medijskih kuća i kolone izbeglica. Ne treba biti veliki mudrac pa shvatiti da uništavanje fabrika, mostova i drugih civilnih objekata nije nanelo nikakvu, čak ni političku, štetu gospodinu Miloševiću već isključivo građanima Jugoslavije čiji je on predsednik. U porušenim fabrikama nije radio predsednik Milošević, niti je on bio najčešći korisnik srušenih mostova. U ruševinama zgrade televizije poginuli su obični ljudi - čuvari, montažeri, tehničari. Neki su nakon eksplozije NATO projektila uzalud pokušavali da se izvuku ispod ruševina, moleći preko mobilnih telefona svoje najbliže za pomoć. Živi su izgoreli pre nego što su do njih stigle spasilačke ekipe. Pre neki dan, jedan zalutali geler usmrtio je trogodišnju devojčicu u obližnjem naselju dok je u kupatilu sedela na noši spremajući se za spavanje. Dakle, stvari nisu baš tako lepe i moralno čiste, iako se NATO veoma trudi da ih upravo takvim prikaže na svojim konferencijama za štampu. Zaklanjajući se pred javnim mnjenjem iza ličnosti predsednika Miloševića, NATO u stvari vrši odmazdu nad svim građanima Jugoslavije. Nemoguće je i nepotrebno analizirati ko je najviše stradao - Srbi, Albanci, Crnogorci. Žrtve su postali svi oni u ime čije se zaštite krenulo u ratni pohod.

Činjenice dokazuju da je sve što je NATO do sada uradio bilo dijametralno suprotno navodnom interesu za humanitarna pitanja. Pre NATO intervencije, 24. marta 1999. godine, na Kosovu nije postojala humanitarna katastrofa. Albanci su se žalili na svoj političko-pravni status u Srbiji i zahtevali veća prava, pa čak i otcepljenje od Srbije, ali nikada nisu bili egzistencijalno ugroženi. Nijedna TV stanica u svetu tada nije prikazivala nepregledne kolone albanskih izbeglica sa Kosova, jer njih tada jednostavno nije ni bilo. Sve je počelo tek kada su pale prve NATO bombe. Mislim da su NATO političari znali šta će se dogoditi, ali su ipak naredili bombardovanje Jugoslavije. Bez mnogo griže savesti najpre je provocirana užasna humanitarna katastrofa na Kosovu, u Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji, da bi nakon ogromnih ekonomskih razaranja u Srbiji svi narodi koji žive u Jugoslaviji postali žrtve i pravi kandidati za humanitarnu pomoć.

Nakon mesec i po dana svakodnevnog bombardovanja Jugoslavije, sasvim je jasno da razmere materijalnog razaranja privrednih i drugih civilnih objekata nemaju mnogo veze sa vojnim operacijama iza kojih se NATO formalno zaklanja. Srušeno je četrdesetak mostova. Tako su npr. stanovnici Novog Sada, jednog od najlepših gradova u Jugoslaviji, sada primorani da reku prelaze skelom i da se vodom snabdevaju iz cisterni. NATO je srušio sva tri mosta u ovom gradu iako se on nalazi na čitavih 500 km od granice sa Kosovom. Jedan od najpoznatijih jugoslovenskih muzičara koji živi u ovom gradu ovih dana je deprimirano izjavio: "Da sam znao da je neki od novosadskih mostova na bilo koji način prouzrokovao patnju albanske dece sa Kosova - sam bih ga srušio". U Novom Sadu je na izborima pre dve godine ubedljivo pobedila demokratska opozicija, a Miloševićeva partija nije dobila gotovo nijednog poslanika u gradskom parlamentu. Zanima me kako će stanovnici Novog Sada, do sada jednog od najrazvijenijih gradova u Jugoslaviji, prihvatiti činjenicu da su zahvaljujući demokratskom Zapadu kome su do juče stremili faktički vraćeni u kameno doba.

Verovatno vodeći brigu o ljudima, NATO je napao i neka postrojenja hemijske industrije u neposrednoj blizini Beograda, u kojima su uskladištene izuzetno otrovne supstance (Petrohemija, Azotara-Pančevo; Prva iskra-Barič), svesno rizikujući ekološku katastrofu koja je mogla da pomori ogroman broj ljudi. Iako je u prvi mah izbegnuta tragedija slična onoj u Bopalu (Indija), neizvesno je u kojoj meri su otrovna isparenja iz pogođenih fabrika zagadila vazduh, zemljište i vodu. Porazna je hladnokrvnost s kojom NATO priznaje da se u napadima na Jugoslaviju koriste i bombe sa osiromašenim uranijumom, čije bi dejstvo moglo imati užasne posledice po buduće zdravlje svih stanovnika ovog regiona, slične onima koje smo videli nakon Zalivskog rata. Kažu da je radijacija u Jugoslaviji trenutno povećana za 10 odsto. Želimo da sami sebe ubedimo kako je to još uvek u granicama normale. Ne znam da li se treba smejati ili plakati kada čujemo ministra inostranih poslova Nemačke, predstavnika Partije zelenih gospodina Jošku Fišera, kako se žustro zalaže za povratak izbeglica na, radioaktivnim česticama ozračeno i NATO bombama potpuno razrušeno, Kosovo.

Ko zapravo ima koristi od ovog rata? Naravno - vojnici zemalja članica NATO-a koji su godinama glancali svoje rakete goreći od želje da ih konačno upotrebe. Na nama su ovih dana testirane sve vrste oružja koje je svet ikad proizveo. NATO je dobio zgodnu priliku da prouči efekte njihovog razornog dejstva, dok su Rusi verovatno došli do zanimljivih podataka analizirajući kako se Jugoslavija brani koristeći njihovo oružje. Sumnjam da je ikoga od njih potresla činjenica da su u tom eksperimentu žrtvovana ljudska bića, koja se ovom prilikom slučajno zovu Srbi i Albanci. Naprotiv, pretpostavljam da su se svi skupa dobro zabavljali. Setite se samo plastičnog lica portparola NATO-a, gospodina Shea, dok je izražavao "duboko žaljenje" zbog neizbežnih kolateralnih šteta, nakon što je sa samo par raketa pobijeno 70 Albanaca u izbegličkoj koloni na Kosovu, ili 50 Srba u sprženom autobusu na putu Niš-Priština, ili 30 ljudi u ugljenisanom vozu u Grdeličkoj klisuri, ili 15 ljudi u zgradi državne televizije u Beogradu, ili. Nije lako prihvatiti činjenicu da svi obični građani Jugoslavije, u očima NATO-a, danas predstavljaju samo potencijalnu kolateralnu štetu i ništa više.

Rat u Jugoslaviji i te kako pogoduje američkoj vojnoj industriji i njenim brojnim kooperantima. Oni su doživeli pravi bum. Za samo mesec dana, cene akcija proizvođača krstarećih raketa (Raytheon) i proizvođača borbenih aviona (Boing) su porasle za čitavih 20 odsto, a Boing je dobio i novu narudžbinu vrednu 8,8 milijardi USD.

Za razliku od SAD, evropski partneri u NATO-u za sada trpe samo štete (izuzetak je Velika Britanija). Bez obzira na to što se neki analitičari trude da dokažu suprotno, sasvim je sigurno da je znatnom padu vrednosti eura u odnosu na američki dolar veoma doprinela i kosovska kriza, odnosno blizina područja ratnih dejstava. Od evropskih NATO zemalja, najveće štete imaju Grčka i Italija, a eventualno produžavanje i intenziviranje konflikta potpuno bi upropastilo predstojeću turističku sezonu u ovim zemljama. Opipljive štete već se osećaju i u Mađarskoj, Austriji i Nemačkoj, koje su pogođene zbog obustavljanja plovidbe Dunavom, nakon što su betonske konstrukcije srušenih mostova zaprečile prolazak brodova. Rast troškova ovih zemalja pri korišćenju alternativnih pravaca transporta robe iznosi i do 300 odsto. NATO operacije su ugrozile i privrede jugoslovenskih suseda, u prvom redu Makedonije i Albanije, a zatim i Bugarske, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Rumunije. Zbog toga su MMF i Svetska banka već pripremile odgovarajući plan ekonomske pomoći za ove zemlje u ukupnoj vrednosti od 1 do 2,5 milijardi USD (konkretan iznos pomoći odrediće dužina trajanja sukoba).

Naravno, ubedljivo najveće ekonomske gubitke trpi direktna žrtva NATO agresije - Jugoslavija. Za samo mesec dana, bombe NATO pakta proizvele su veća materijalna razaranja od onih koja su nam nacisti počinili tokom celog Drugog svetskog rata (u relativnom iznosu, u odnosu na društveni proizvod). Društveni proizvod Jugoslavije bi ove godine mogao da opadne između 25 i 50 odsto, u zavisnosti od dužine trajanja konflikta. Do pre mesec dana, mnogi domaći ekonomisti su javno upozoravali da će, zbog loše vođene ekonomske politike, Jugoslaviji biti potrebno čitavih 15 godina da dostigne nivo privredne razvijenosti koji je imala 1989. godine. U ovom trenutku, posle bombardovanja od strane NATO-a, Jugoslaviji verovatno treba čitavih 10 godina da se vrati na ekonomski nivo od pre mesec dana.

Nakon rušenja brojnih fabrika, stotine hiljada ljudi u Jugoslaviji je ostalo bez posla. Ionako izuzetno visoka stopa nezaposlenosti, koja je pre rata iznosila 27 odsto, ubrzo bi se mogla duplirati. Sa razorenom industrijom i godišnjim društvenim proizvodom koji sutra možda neće prelaziti 1000 USD po stanovniku, Jugoslavija neće moći da održi postojeći, inače nizak nivo zdravstvene i socijalne zaštite, niti postojeći nivo školovanja. Milioni ljudi u čitavoj Srbiji, siromašni radnici i njihove porodice, ostaće bez sigurne materijalne egzistencije i postaće pravi kandidati za humanitarnu pomoć. Ukoliko je veoma brzo ne dobiju, pre svega u vidu šanse za novi posao, reka ekonomskih izbeglica iz Jugoslavije zapljusnuće razvijene zemlje Zapada. Najviše ljudi će, po tradiciji, verovatno pohrliti u Nemačku i susedne zemlje zapadne Evrope. Nikakvi vizni režimi, kontrole i zabrane neće moći da spreče stotine hiljada ljudi da potraže spas od nemaštine nepovratnim odlaskom iz Jugoslavije. To je nešto što se ni razvijenim zemljama, koje se i same suočavaju sa ozbiljnim problemom nezaposlenosti i pritiskom imigranata iz siromašnih zemalja, nikako neće isplatiti.

Sasvim je sigurno da bez obimne inostrane pomoći Jugoslavija neće moći da se ekonomski oporavi. Hrane će biti dovoljno, nje je ovde oduvek bilo, najviše zahvaljujući plodnoj zemlji i Bogu, uprkos lošoj agrarnoj politici vlade. Dakle, ljudi će preživeti, ali sve ostalo. Užasno je pomisliti da će obnova i razvoj Jugoslavije i perspektiva njenih budućih generacija sutra najviše zavisiti od novca onih koji je sada bombarduju. Nažalost, realnost nije uvek onakva kakvom bismo želeli da je vidimo. S druge strane, ne verujem ni u preveliku širokogrudost i humanost razvijenih zemalja Zapada, ali verujem u njihovu sposobnost da obračunaju troškove koje će indirektno i same pretrpeti zbog iracionalne NATO politike. Postoje tekuće i buduće žrtve ovoga rata. Rukovodeći se pre svega sopstvenim interesima, a ne dobročinstvom, pretpostavljam da će Zapad pre ili kasnije shvatiti da je bolje da Jugoslaviji ipak uputi odgovarajuću pomoć nego da na sopstvenoj koži oseti neke od troškova koje je sam proizveo. Zbog toga mislim da bi Jugoslavija realno mogla da očekuje međunarodnu pomoć u obnovi infrastrukture, pomoć namenjenu socijalnim programima, a možda i pomoć za premošćavanje platnobilansnih i budžetskih teškoća.

Najveću pomoć Jugoslaviji sutra bi trebalo da upute zemlje Evropske unije, koje, s izuzetkom Velike Britanije, svakako nisu najveći krivac za tekuća ratna razaranja, ali bi zato mogle da snose najveće ekonomske i socijalne troškove zbog budućeg nekontrolisanog priliva imigranata iz Jugoslavije. Ovih dana sam javno preporučio svojoj vladi da šansu za izvlačenje našeg naroda iz bede, kada se sve ovo završi, potraži u mnogo čvršćem ekonomskom povezivanju sa zemljama Evropske unije, pre svega sa Nemačkom, Italijom i Francuskom. To su oduvek bili najveći trgovinski partneri Jugoslavije. Verujem da će i njima biti u interesu da se najpre obnovi infrastuktura, a da se zatim krene i sa direktnim investicijama. Naravno, niko neće investirati u zemlju bez mostova, pruga i puteva. Ali, treba imati u vidu da sve dok se ne obnove svi srušeni mostovi na Dunavu, neće doći ni do ponovnog uspostavljanja međunarodnog saobraćaja ovom rekom, zbog čega će mnogi biti na gubitku. Sve u svemu, kad ekonomski interesi prevladaju iracionalnu ratnu logiku, svi problemi će se mnogo jednostavnije i lakše rešavati.

Siguran sam da će, pre ili kasnije, razvijene zemlje Zapada ponovo doći u priliku da na pitanju Jugoslavije demonstriraju principe na kojima su i same formalno sazdane. Molim Boga da pravda, demokratija, humanost i tržišna logika ovoga puta budu ispoljene na način kakav se opisuje u udžbenicima i političkim pamfletima. Znam da takva slika najčešće ne odgovara realnosti, ali je lepo u nju verovati. Ne treba zaboraviti da je i u mojoj zemlji do pre samo mesec dana ogroman broj ljudi iskreno verovao u principe zapadne demokratije i bio spreman da se za njih politički bori. Preostaje mi da se nadam da je u NATO zemljama opstala još poneka civilna institucija, da je preostalo još nešto osim samog NATO-a. Ne mogu da verujem da je novac iz ogromnih NATO budžeta korumpirao baš sve zapadne političare, da je uništio razum celokupnom javnom mnjenju Evrope i SAD.

Sve ovo o čemu pišem većina ljudi u svetu će zaboraviti istog trena kada grozomorne slike ubistava nedužnih civila i reportaže o kolonama izbeglica nestanu sa televizijskih ekrana. Mnoge stvari više neće biti važne. Međutim, nakon svega, uveren sam da NATO stratege zapravo nikada nisu interesovali ni Albanci i njihova prava, niti problem demokratije u Srbiji i prava njenih građana. Po svemu sudeći, jedini cilj NATO-a oduvek je bio - stacioniranje vojnih trupa na Kosovu! Ne znam da li će ova vojna sila, posle toliko pobijenih ljudi, na kraju ostvariti svoj cilj, direktno ili indirektno, i zbog čega joj je toliko važno da ga ostvari. Međutim, siguran sam da je navodni interes za ljude i ljudska prava, za demokratiju i budući prosperitet regiona - velika farsa! Kada je Srbija odbila da sprovede nešto što je u nečijim strateškim planovima već odavno bilo utvrđeno, kada nije pristala da se odrekne suverenosti nad svojom sopstvenom teritorijom, posegnulo se za bombama i počelo sa njenim razaranjem i ubijanjem nedužnih stanovnika. Očito, i demokratske zemlje ponekad ubijaju civile, zar ne?

Izolacija je greška