Ratno školovanje

Godina dugog raspusta

Kraj školske 1998/99. zvoniće 15. juna, ali za 12 generacija đaka raspust je počeo 24. marta; njegov početak označile su prve eksplozije NATO bombi u Jugoslaviji

"Mi ćemo biti neobrazovana, ali lepo vaspitana generacija", rekla je nedavno jedna učenica petog razreda osnovne škole svojoj majci. Na pitanje šta to znači, dete je odgovorilo: "Pa, ne idemo u školu, znači: bićemo neobrazovani. Svake večeri smo zbog uzbune još pre devet u kući, a ne na ulici. Znači: bićemo lepo vaspitani".

Ministarstvo obrazovanja je dan posle početka bombardovanja objavilo da je uskršnji raspust "pomeren" i da će, ako se ništa ne promeni, potrajati do 5. aprila. Nekoliko dana kasnije, raspust je produžen do okončanja NATO agresije na Jugoslaviju. U međuvremenu, broj škola koje su pogoci u neposrednoj blizini svrstali u široku kategoriju "uzgredne štete" odavno je, prema zvanično objavljenim podacima, premašio dve stotine. Iskustva nekih roditelja najmlađih đaka svedoče da su se deca prvih dana neplaniranog raspusta intenzivno igrala "škole", sama sebi organizovala "kontrolne vežbe" i u skloništa nosila sveske i čitanke. Ali to nije moglo da traje. Uz svakodnevni raspad ne samo roditeljskih dnevnih rutina atmosfera za kućnu improvizaciju pogoršavala se iz dana u dan.

Tehnologija NATO agresije - rat vođen kao oblik videoigre za sopstvenu javnost, s "donje" strane bombi i raketa ne nudi baš tako "čistu" sliku. Tehnološki visokosofisticiran, ovakav rat - sa brzim, iznenadnim i "ograničenim" udarima - ostavio je na brisanom prostoru oko 1,3 miliona učenika i studenata u Jugoslaviji. Po oceni akademika Ivana Ivića, najugroženiji deo te populacije su adolescenti, suočeni sa potpunom dezorganizacijom života. Njihova dojučerašnja pripadnost globalnoj ("zapadnoj") kulturi mladih ruši obrazac za identifikaciju time što sada pretnja i strah stižu upravo sa "Zapada". Naličje slike pokazuje se kao fizički najbliži model učenja - destruktivno okruženje koje je izbilo u prvi plan ukidanjem svakodnevnih učeničkih obaveza. Preteća izvesnost je, koliko god se trenutno činila dalekom, to što će ekonomsko ruiniranje zemlje sadašnje adolescente i mlađu populaciju unazaditi na odrastanje, vaspitanje i obrazovanje u uslovima rastuće ako već ne i ekstremne bede.

U međuvremenu, Ministarstvo obrazovanja odustalo je od regularnog završetka školske godine. Prema objavljenim uputstvima, osnovne i srednje škole završiće rad 15. odnosno 30. juna. Do tada, nastava će biti organizovana kao konsultativna, a svi učenici moći će da popravljaju ocene zaključene do početka NATO agresije. Nešto manje jasna bila su uputstva (i glasine) o popravnim ispitima i ponavljanju razreda. Šta god se pričalo, jasno je da niko na kraju ove školske godine neće insistirati na nepopravljivosti neuspeha. Na isti način, još nije objavljeno šta tačno znači saopštenje da se za početak naredne školske godine (1999/2000) ukidaju prijemni ispiti za fakultete, osim specifičnih - uglavnom studija umetnosti.

Maturska slavlja ne treba organizovati ni održavati, preporučuje Ministarstvo obrazovanja. Sudeći po beogradskom raspoloženju, to neće sprečiti privatna okupljanja ni proslave, ali hotel "Jugoslavija", jedno od glavnih beogradskih mesta za proslave majskog završetka škole, za dugo neće primati nikakve. Slabe su i šanse da to budu splavovi na Savi, od pre dvadesetak dana uredno usidreni na starim lokacijama, pored keja i u senci beogradskih mostova.

Socijalna karta Srbije u ratu

Još pola miliona nezaposlenih

Sindikalci tvrde da radnici u razorenim preduzećima odlično znaju šta ih je snašlo i zato ne gaje previše optimizma ni za Maršalov plan, ni za obećanja Vlade Srbije

Pre ratova na prostoru bivše Jugoslavije u metalskom kompleksu Srbije radilo je oko 400.000 ljudi. Neposredno pred početak NATO bombardovanja ista grana je brojala 275.000 metalaca. Danas, posle tona i tona NATO bombi, metalski kompleks više ne postoji, a oko 90.000 metalskih radnika koji se uoči rata nisu našli na prinudnim odmorima zavise od Fonda solidarnosti. Zajedno s metalcima, mesec i po dana od početka NATO intervencije, zbog trajnog ili delimičnog oštećenja firmi iz hemijske i drugih privrednih grana, pola miliona zaposlenih ostalo je bez svojih radnih mesta. Kako su izračunali u Savezu samostalnih sindikata Srbije, time je ugrožena egzistencija dva miliona ljudi, koji su postali socijalni slučajevi.

Po onoj narodnoj da "para ide na paru, a beda na bedu", najveću direktnu štetu od rata s NATO-om trpi metalski kompleks, čije je radnike, i pre rata, samo tanka linija odvajala od socijale. "NATO kao da je hteo da pomogne državi. Uništio je fabrike čija je sudbina ionako bila sasvim neizvesna i s kojima vlade nisu znale šta da urade", kaže za "Vreme" Milan Nikolić, predsednik Granskog sindikata metalaca "Nezavisnost". Prema njegovim rečima, najviše NATO bombi palo je na fabrike metalskog kompleksa koje su se bavile finalnom proizvodnjom, što za indirektnu posledicu ima to da su bez posla ostali i njihovi kooperanti, čitav proizvodni lanac. Sindikalci tvrde da radnici u razorenim preduzećima odlično znaju šta ih je snašlo i zato ne gaje previše optimizma ni za Maršalov plan za Balkan, o kome se mnogo govori, ni za obećanja Vlade Srbije da se sredstva za prvu pomoć i njihovo trajno uhlebljenje mogu naći iz realnih izvora.

Vlada, doduše, nije ni obećala previše. Radnici koji su zbog ratnih razaranja ostali bez posla, kako je saopšteno prilikom osnivanja Fonda solidarnosti, mogu da očekuju pomoć u vidu garantovane zarade, koja trenutno iznosi 230 dinara, i povremenu pomoć u naturi, na koju su u ovim delatnostima i navikli tokom dugogodišnjeg perioda sankcija.

Od početka NATO intervencije bilo je više predloga socijalnog programa za ugrožene ratnim razaranjima, a ekonomski stručnjaci priznaju da se Vlada Srbije, osnivanjem Fonda, ipak opredelila za najbolju koncepciju. Ideja da se socijalna katastrofa predupredi uravnilovkom u zaradama dovela bi do slabljenja motivacije kod onih koji i u ovim uslovima rade, a ni plan o tome da se ugroženi oslobode plaćanja dažbina državi, a da dobijaju pomoć u hrani, prema tvrdnjama ekonomista, nije sjajna solucija. U krajnjoj liniji, zbog zaliha hrane koje su građani napravili na početku rata, podela pomoći u naturi mogla bi za posledicu da ima čak i bujanje crnog tržišta. Isto tako, po rečima stručnjaka, treba u startu odbaciti ideju Tomislava Banovića, predsednika srpskog sindikata, koji je najavio da će po završetku rata početi javni radovi i da će celokupno radno sposobno stanovništvo biti obavezno da učestvuje u "radnim brigadama". Jedan beogradski ekonomista kaže da je to ideja prevaziđena još 1945. i da joj ne treba pridavati mnogo važnosti, budući da nigde nije zvanično potvrđena.

Da bi se isfinansirao socijalni program, srpska vlada uvela je posebne poreze koji će se naplaćivati na plate i penzije i slivati u Fond solidarnosti. Svaki penzioner će, u proseku, na poseban račun morati da izdvoji po 40 dinara, dok izdvajanja iz plata zaposlenih zavise od njihove visine. Zaposleni čija su primanja do 3000 dinara izdvajaće jednu, a oni čije su plate iznad 10.000 dinara - šest dnevnica. Ove obaveze oslobođeni su jedino radnici koji primaju garantovanu zaradu, kao i penzioneri čija primanja ne prelaze 40 odsto prosečne penzije.

Istovremeno s formiranjem Fonda, Vlada je najavila i alternativne programe zapošljavanja radnika čije su fabrike potpuno uništene i za koje se zna da neće moći da se vrate na radna mesta. Prvi takav program, koji je, kako tvrdi premijer Mirko Marjanović, već usvojen, pokušaće da pronađe posao za oko 50.000 zaposlenih iz devet najrazorenijih firmi u Srbiji. Problem je, međutim, u tome što ovakvi programi predviđaju zapošljavanje radnika u poljoprivrednom sektoru (proizvodnja hrane i mleka), što će pogodovati takozvanim polutanima, koji su ionako živeli na selu a radili u gradu.

Osim direktnih, stručnjake posebno zabrinjavaju indirektno ugroženi, a moglo bi se reći da u tu kategoriju spada celokupno stanovništvo Srbije i Crne Gore. Dok je početni teret rata, preko poreza za finansiranje odbrane zemlje, pao pre svega na pleća privrede, sada su po džepu udareni i građani. Već je najavljeno da će visina penzija ostati na novembarskom nivou, kao i da će se polovina penzije isplaćivati na 25 dana, dakle jedna penzija za dva meseca.

Apel nevladinih organizacija vlastima

"Već sedam nedelja traje NATO agresija i neprekidni napadi na Jugoslaviju. Stotine hiljada Albanaca s Kosova i pripadnika drugih etničkih grupa prinuđeno je da napusti svoje domove. Pod tonama bombi i projektila zemlja se pretvara u zgarište", kaže se u saopštenju koje su nevladine organizacije (njih 25) uputile vladama SRJ, Srbije i Crne Gore i trima parlamentima.

"Ovo su činjenice pred kojima se ne smeju zatvarati oči i narod zavaravati nerealnim optimističkim obećanjima. Mi smo oštro osudili agresiju NATO na našu zemlju, ali državni organi moraju preuzeti političku odgovornost, realno proceniti gubitke i štete koja je do sada učinjena i na osnovu toga doneti racionalne odluke o daljim koracima."

Nevladine organizacije traže od vlasti Jugoslavije da "konkretno i odgovorno pristupe stvaranju planova za rešavanje krize, koij će se zasnivati na neophodnim kompromisima radi približavanja stavova svih učesnika u konfliktu. Ne sme se dozvoliti da u ime navodnog nacionalnog i državnog interesa celokupno stanovništvo i društvo stradaju", kaže se u otvorenom pismu.