Zona sumraka

Čuvar stana u ratnom periodu

Ako mi u ratu nešto nedostaje, onda je to revolucija. Ne mislim, razume se, da bi sada trebalo menjati režim, ili, daleko bilo, vladajuću garnituru

Za to baš nema razloga, to ne bi bilo lepo ni u miru, ali nisam ni za to da potpuno odustanemo od proslavljene kombinacije kakva su bili rat i revolucija 1941-1945. i da se držimo jedino rata kao pijan plota? Mislim, kad već isterujemo okupatora, zašto da ne otklonimo nekolike anomalije do kojih je čak i u našem društvu izgleda moralo da dodje? "Naporedo sa borbom protiv agresora i njegovih slugu, radni ljudi i građani obračunavaju se i sa pripadnicima klase koja ih je i pre rata ugnjetavala - preki penzionerski sudovi svete se onima koji su im krnjili i proređivali penzije, članovi kućnog saveta streljaju službenika EPS-a koji im je za vreme svetskog prvenstva u fudbalu isekao struju, odredi radničke milicije tragaju za direktorima, sve samim okorelim privrednim prestupnicima koji se kriju po bačijama i po jatačkim kućama. Najradikalniji su ipak podstanari. Znalo se da će ovaj decenijama eksploatisani stalež preuzeti stanove koje je pre rata zakupljivao, ali se nije očekivala tako surova odmazda: glasovi o obešenim gazdama i gazdaricama dopiru do poslednjih udžerica; predratne krvopije znaju da su njihovi podstanari na svojim plećima izneli teret NOR-a, na kolenima mole za oprost, kunu se da bi stanove ionako bili prepisali borcima, pogotovu što se, eto, ne radi o palim borcima, neka drugovi samo uđu, sve je okrečeno dok se čekalo na slobodu i oslobodioce, nije li i Vladimir Iljič rekao da stanovi pripadaju onima koji u njima stanuju..."

Priznajem da o sebi rado mislim kao o nosiocu "Spomenice 99" i shodno tome kao o budućem nosiocu stanarskog prava. Moglo bi mi se spočitnuti što ne odlazim u dobrovoljce ako toliko želim da narodnooslobodilačkim ratom rešim i stambeno pitanje, ali se meni nekako ne da da svojevoljno krećem u rat. Nisam tip koji se nameće. Volim slobodu, ali mogu da se strpim do mobilizacije. Ima ko misli. Do kraja godine i tako ima više od sedam meseci, status prvoborca mi neće izmaći. Kiriju za ovaj mesec sam platio, grehota je da stanujem u šatoru, bunkeru ili rovu pošto sam za stan dao trista maraka...

Ko nije sanjao kako nalazi novčić, potom još jedan, pa još jedan, da bi u sledećem momentu ugledao ogroman ćup pun zlatnika? Sanjač namah ispušta iz ruke prikupljene krajcare, čudeći se malopređašnjoj svojoj skromnosti, gotovo se stideći radosti koju je prvougledani sitniš u njemu bio izazvao.

Stanovao sam u naselju Medaković i plaćao, kako je gore navedeno, trista maraka, kad mi je telefonom stigla ponuda, meni koji nisam dao nikakav oglas, da se uselim u Cetinjsku ulicu. Cena: dvesta maraka. Stan je blizu Radio Beograda i "Politike", zdanja koje su urbanisti NATO-a verovatno odredili za rušenje, ali mi to nije bilo važno: nisam više primao platu i kirija za stan u Medakoviću za mene je postala ravna pogibiji. Bio bih, dakle, odjurio u Cetinjsku da nisam, istoga dana, dobio sledeći aber: kumovi kumova mog bivšeg pašenoga voleli bi da u njihovom komfornom stanu dostojnom zapadnog diplomate bude neki pristojan čovek (taj sam!); stan je četvorosoban, Dedinje, naknada bi bila simbolična...

Zbogom Cetinjska ulico, nesuđeni moj dome, zbogom bombe, zbogom Brente Sedleru koji bi nekom gledaocu u Americi pokvario večeru opisujući moje ugljenisane ostatke nakon masakra u Cetinjskoj, odoh na ozonom okupano Dedinje; simbolična cena morala bi, po meni, biti ispod dvesta maraka, jedino moram ustanoviti da li u zgradi stanuje neko koga je stožer NATO-a uzeo na zub...

Istoga dana zove me Mira, moja prijateljica i doskorašnja službenica jedne beogradske medijske kuće; krajem sedmice odlazi iz Beograda, znam li nekoga ko bi joj čuvao stan.

- Koliko tražiš?

- Ništa. Samo da cveće bude redovno zalivano. Ako treba tebi...

- Znaš, ja imam dosta ponuda... Većina ne traži nikakve hortikulturne usluge... Koliko ima tog cveća? Sedamnaest saksija? To je posao. Odgovornost. Ne znaš kolika je jagma za podstanarima. Ljudi daju ogromne pare da im neko bude u stanu. Ti ne bi da daš ništa, još bi da napraviš baštovana od mene...

Nagodili smo se ipak. Zalivam cveće, ne plaćam ništa. Ne plaća doduše ni Mira meni, ali ja nisam ni mislio da je oderem, hteo sam samo da joj stavim do znanja koliku joj uslugu činim.

Lepo je ne misliti kad je prvi, lepo je ne plašiti se povišice, pa opet, pitam se nisam li možda preuranio, nisam li se preračunao? Dao sam reč Miri, a možda će već sutra imućni ljudi koji su recimo u inostranstvu ili u selu tražiti antropomorfne živuljke koje bi dežurale u njihovim stanovima. Nadnica za strah rasla bi sa novim razaranjima, stanoposednici bi odrešili kesu, plaćali bi unapred, kao što su u mirno doba to činili podstanari.

Bude li došlo do toga, živ ću se pojesti zbog nekomercijalnog dogovora sa Mirom. S druge strane, ja bih se, kakav sam, verovatno razleteo da zapljunem što više stanova. Plaćao bih drugima - naravno što manje; od nekih bih čak možda i uzeo novac! - da stanuju umesto mene; ja bih bogovski živeo od razlike. Dok me ne bi streljali kao ratnog profitera. "Nekom rat, nekom brat!", rekao bi Narodni sud prilikom donošenja stroge, premda razumljive i pravične smrtne presude.

Možda je ovako bolje. Jeste me NATO ubacio u socijalizam obezbedivši mi besplatno stanovanje, God bless America, Danke Deutschland, ali se ne može reći da mi je rat baš brat. Možda tek brat od strica. Drugo koleno.