Bliski Istok

Investicija u mir

Novoizabrani premijer Ehud Barak tvrdi da, što se njega tiče, Palestinci mogu da dobiju nezavisnost koja ne uključujeJerusalim ako daju bezbednosne garancije jevrejskoj državi

Benjamin Netanijahu je, očiju punih suza, istupio, u ponedeljak uveče oko 21.30, pola časa nakon zatvaranja sedam hiljada biračkih mesta, pred svoje pristalice i saopštio da je došlo vreme da se posveti porodici. Najavljujući eventualni povratak političkom životu, jednog dana, "kad to bude bilo potrebno" jevrejskoj državi, premijer Izraela u ostavci zvanično je napustio i vođstvo desničarskog Likuda. Ukratko, posve očekivani epilog opštih izbora 17. maja, koji su pokazali rešenost birača da potpisani mirovni sporazum sa Palestincima postane bliskoistočna realnost.

PREMIJER: Još uvek nezvanični rezultati izbora za premijera govore da je kandidat levičarske koalicije "Jedan Izrael", bivši načelnik generalštaba i najodlikovaniji vojni zapovednik, Ehud Barak osvojio 55,9 odsto glasova, dok je poraženom Likudu Netanijahua pripalo 43,9. Izjašnjavanje skoro 80 odsto od četiri miliona i 300.000 registrovanih birača proteklo je bez većih nepravilnosti (samo 180 uhapšenih zbog pokušaja glasanja sa ličnim kartama preminulih, pesničenja i korišćenja mobilnih telefona), te je sada već bivši vođa konzervativaca najavio da priznaje "volju naroda". Ako ustavni sud, po isteku roka za žalbe, u utorak 25. maja ujutro, proglasi rezultate zvaničnim, a svi su izgledi da hoće, Barak će imati 45 dana da sastavi kabinet koji bi trebalo da upravlja zemljom u naredne četiri godine.

Tu negde počinje zaplet u naizgled vrlo dosadnoj priči o izbornoj smeni vlasti, jednom od osnovnih načela demokratije. Glasači (odveć bi pretenciozno bilo nazvati ih biračima) kreirali su, kao i obično, vrlo ujednačen Kneset. Od 120 mesta u jednodomom parlamentu, 51 će zauzeti laburisti i njihovi saveznici, 53 desnica, a preostali mandati idu strankama centra. Sad, mnogi bi polemisali o valjanosti i značaju prisustva različitih političkih snaga, čak njih 16 od 31, koliko je podnelo liste, no trebalo bi da to neko predoči Baraku. On je relativno lako izabran za premijera, naročito posle odluka o povlačenju kandidatura bivšeg ministra odbrane Jicaka Mordekaja, iz Partije centra, arapskog lidera Azmija Bišare i ultranacionaliste Benjija Begina, u nedelju uveče. Međutim, sastaviti vladu predstavlja pravi izazov.

KABINET: Izraelski izbori su suštinsko opredeljivanje između najčešće dva čoveka, odnosno poslaničkih lista koje nose njihova imena. Mukotrpan rad u biračkoj bazi, kakav poznaje anglosaksonski svet, jevrejskim kandidatima čini se kao gubljenje vremena. Čemu druženje sa pukom kad zakup minuta za marketing na nacionalnoj televiziji košta šaku šekela, iz džepa upravo tog puka? Na retorsko pitanje odgovor će narednih mesec i po tražiti novoizabrani premijer. On, naime, ne zna kakvu podršku imaju članovi njegove partije na terenu. Bez nezavisnih marketinških agencija može samo da nagađa, čime, verovatno, otpada mogućnost formiranja manjinske vlade. S druge strane, stranke centra ćute i čekaju cenjkanje. Podjednako voljne da uđu u bilo koji kabinet, kao i da svakom kabinetu vide kraj, one su inicijatori i akteri svih važnijih događaja u pedesetjednogodišnjoj istoriji modernog Izraela.

Ne potcenjujući njihov interes zaposedanja nekog od ključnih resora, Barak će imati đavolski posao da proceni koja je od partija sa po pet poslanika u proseku vredna, recimo, ministarstva odbrane ili finansija (inostrani poslovi su, prema izraelskim shvatanjima, prilično neinteresantan resor).

U kabinetu su gotovo sigurni liberalna koalicija "Jedan Izrael" (27 mandata), socijaldemokratski Merec (9), komunistički Hadaš (3), proliberalni Šinui (6), Izrael Bejtein (4) i Narodni demokratski savez (2). Svi će oni najverovatnije zauzeti mesta oko Barakove trpeze sa korpama voća, gde se najčešće održavaju sednice. Opozicione klupe bi, u tom slučaju, mogli da popunjavaju konzervativna koalicija Likud (19 mandata), Nacionalna religijska partija (5), organizacija sefardskih Jevreja - Šas (17), stranka ruskih imigranata Jizrael Balija (7), te Ujedinjena Tora (5), dok su na "pola puta" ostali Centar (6), Arapski demokratski front (5), Narodni savez (3) i koalicija Jedna nacija (2). Špekuliše se da bi, postizborno, neke partije levice mogle istupiti iz Barakovog saveza ako u njega uđu Arapi i Centar. Isto tako, Arapski demokratski front ne bi mogao da paktira sa Jednom nacijom, mada je tako nešto prilično bespotrebno. Naravno, pošto se bavimo teoretskim kalkulacijama, i članice opozicije konkurišu za mesta u vladi. Prema tome, niko ne bi trebalo da se začudi ako, recimo, Likud za, recimo, 40 odsto resora, odluči da podrži Baraka. Ko zna ko će doći posle Netanijahua i kakav će kurs zauzeti.

Uostalom, tradicija velikih generala koji po penzionisanju postaju premijeri u Izraelu je izuzetno jaka. Pokojni Jicak Rabin je u Oslu 1993. godine zaključio sporazum sa Palestincima, uz prećutnu podršku desnice, a samo šest meseci ranije to je nazvano veleizdajom.

Konačno, dolazimo do pravog problema - odnosa prema Palestinskoj samoupravi. Politika - šekel manje za naselja na spornoj zapadnoj obali reke Jordan, odnosno, šekel više za prosvetu - donela je pobedu Baraku. Elektorat se setio da je upravo Netanijahu potpisao mirovni sporazum sa palestinskim liderom Jaserom Arafatom u Merilendu, oktobra prošle godine, a potom učinio praktično sve da ne ispuni preuzete obaveze. Državna ekonomija je u haosu, nezaposlenost nikad veća, a pripadnici snaga bezbednosti krvare u Gazi i južnom Libanu. Većini Izraelaca je dosta rata, što potvrđuje izjava novog premijera da, što se njega tiče, Palestinci mogu da dobiju svoju državu, koja ne uključuje Jerusalim, ako daju sigurnosne garancije jevrejskoj državi. Objava nezavisnosti mogla bi da usledi narednih dana, no PLO tvrdi da polaže pravo na istočni deo Svetog grada, u kome trećinu stanovništva čine ne-Jevreji. Ako se situacija zaoštri (prilično je nerazumno ignorisati varijantu), eto nove zanimacije za vojsku. Tada bi se i najortodoksniji opozicionari složili sa Barakom da povlačenje snaga iz južnog Libana možda nije tako loša ideja.