Rusija

Igranje impičmenta

Propao pokušaj sa tzv. impičmentom ojačao je poziciju predsednika Jeljcina

Era Jevgenija Primakova, potrajavši tek osam meseci, naglo je presečena; neki, sada, kažu i očekivano, mada to pre Jeljcinove odluke nisu najavljivali. Počinje nova era, general-pukovnika milicije Sergeja Stepašina, koji važi za "štićenika Kremlja". Smena, odnosno dolazak na čelo vlade generala-političara, koga je Duma već u prvom izjašnjavanju potvrdila, iako je imala mnogo razloga da tera inat Jeljcinu, ne znači ipak i nastupanje ere čvrste ruke. Sam Stepašin je, kao i njegov pokrovitelj, svoj zadatak objasnio prosto "prelomnim trenutkom" jer tempo kojim se kretao Primakov više nije bio dovoljan i da njegova vlada neće moći samo da nastavi to što je započela prethodna, odnosno, da će morati da se napne da postigne odlučujući skok u smeru poboljšanja ekonomske i socijalne situacije.

Smena premijera, a velikim delom i sastava vlade, usledila je u atmosferi izuzetne napetosti između Kremlja i Državne dume, koja se godinu dana pripremala da izbaci Jeljcina iz sedla i, kako su tvrdili radikalni lideri leve opozicije, da "Rusiju konačno oslobode bede".

IMPIČMENT U RUSKOM PAKOVANJU: Priča se danas, da su levičari, u intimnoj atmosferi, još pre godinu dana, pripremajući argumentaciju za pokretanje "ustavne procedure" za smenjivanje Borisa Jeljcina, međusobno nazdravljali u čast "beznadežnog poduhvata!". Na kraju se pokazalo da su se zaludu trudili, što se tiče krajnjeg rezultata. Ali, pošto postoje ozbiljni razlozi da se posumnja da im je uklanjanje Jeljcina iz Kremlja bilo stvarno i pravi cilj, ispada da su se samo igrali impičmenta, kao što se deca igraju piljaka, da im prođe vreme i da jedni drugima pričine zadovoljstvo. To jest, kad se na kraju pokazalo da njihovi argumenti nisu bili dovoljni čak ni za neke pripadnike njihovih partija, niko ne pokazuje da se naročito sekira što Jeljcin ostaje u Kremlju, pa čak ni prvi šef sadašnjih ruskih komunista Genadij Zjuganov, koji se koliko juče kleo da njegovom glavnom protivniku kucaju poslednje sekunde.

Drugim rečima, impičment je svima pomalo odgovarao i svi su se njime zabavljali, nemoćni da se istinski bave stvarnim problemima Rusije. Igra da se Jeljcin smeni bio je imitacija impičmenta. Kada se svedu svi potezi u proteklih godinu dana, dobija se otprilike sledeća kompozicija. Za komuniste, protekla godina je bila idealna prilika za mobilizaciju pristalica i samoreklamu u svetlu predstojećih parlamentarnih izbora. Mase, koje su oni godinama podsticali na proteste, sa glavnom parolom "smeniti Jeljcina", morale su dobiti neki dokaz da vođe misle ozbiljno.

Ućarili su, naravno, i ostali. Na primer, liberalni reformisti "Jabloka" koji su od pet Jeljcinovih krivica podržali samo jednu: njegovu odgovornost za otpočinjanje rata u Čečeniji, iskoristili su impičment da se predstave javnosti kao jedini samosvojni politički faktor. Oni su glasanjem protiv Jeljcina hteli da pokažu da "vlast mora da se nauči da odgovara pred narodom za svoje postupke".

Najzad, i sam Jeljcin nije bio na gubitku. Nije da je bio potpuno siguran da će dobiti bitku koju su drugi vodili, ali je ipak izašao iz nje kao prvi predsednik kome su zapretili impičmentom, ali nisu uspeli. To jest, Jeljcin će u istoriji ostati predsednik koji nije izgubio nijednu političku bitku.

ODLAZAK BEZ FANFARA: Jedini ko je Jeljcinovu odluku o smeni Primakova primio sa osmehom bio je on sam. Svi ostali, bilo da to odobravaju, bilo da osuđuju ne skrivaju likovanje, čak i pakost, ili uzvraćaju podsećanjem da Primakov nije prvi, niti će biti poslednji, koga je Jeljcin iskoristio, pa mu okrenuo leđa.

Sada će oni, kojima je u međuvremenu stao na žulj, tvrditi kako je njegovih osam meseci "idealna ilustracija" nekakvog principa prema kojem "u svakoj hijerarhiji svaki službenik na kraju dostigne gornju granicu nekompetentnosti"! Što će reći, Primakov je do sada uspešno folirao svoju sredinu i okolinu, zbog čega je "malo ko mogao da pretpostavi da će biti tako mlak i neodlučan na novoj dužnosti (premijera)".

A u času Jeljcinove odluke da ga postavi na čelo vlade, pošto je Rusiju strefila finansijsko-bankarska kataklizma, avgusta prošle godine, svi su govorili da je "nađen kapetan sposoban da traljavi brod ruske države izvede iz političkog i ekonomskog uragana". Sada mu, međutim, ništa ne priznaju. Ništa, iako je Rusija u njegovih pet meseci uspela da prevaziđe oštru konfrontaciju između izvršne i zakonodavne vlasti, iako je kurs rublje spasen, a inflacija zadržana u kontrolisanim granicama, itd. Čak ni to da je ipak uspeo da koliko-toliko odobrovolji Međunarodni monetarni fond, da pred samo njegovo smenjivanje obeća da će Savet direktora ipak odobriti famozne 4,5 milijarde dolara. (Što je sada opet vraćeno na početak).

MIR SA PREVIRANJEM: Boris Jeljcin je rešio jedan svoj problem, da ličnost koja nije pod punom njegovom kontrolom liši pozicije da se dalje osamostaljuje, a u krajnjoj liniji liši i šanse da postane njegov naslednik. Na drugoj strani, ponovo dobija premijera i vladu koja će biti pod punom kontrolom njegovog štaba u Kremlju, što će reći da ponovo počinje period kao u sovjetskoj eri "vlada deluje na javnoj sceni", a odluke donose "paralelna ministarstva", to jest "Politbiro i sekretari CK. Nema sumnje da je Kremlj veoma zainteresovan da čvrsto drži uzde, s obzirom na dolazeće najpre parlamentarne, a iduće godine i predsedničke izbore.

Bitka će biti žestoka i zato je i bilo neophodno prestrojavanje u hodu. Levica se takođe grupiše, a desnica nastoji da među rasutim starim i novim vođama i partijama-pokretima pronađe prave portrete koji će takođe moći da konsoliduju redove i privuku birače kad nastupi čas odlučne bitke za mesta u parlamentu, a naročito za jedno jedino u Kremlju.

Situacija je opasna, utoliko više što bi moralo biti jasno da pobednika, u eventualnom sukobu, neće biti. Ali, kada, u (novoj) Rusiji, nije bilo opasno. Posle propalog impičmenta i sa novom vladom koja je dobila podršku i razočarane Dume, možda i neće biti sve tako crno kako se čini.