Istraživanje javnog mnjenja

Devedeset jedan odsto Srba ugroženo zbog NATO agresije

NATO, koji čini 19 najmoćnijih zemalja sveta, BBC, CNN i doskora Ginter Gras, okomio se na državu oko 150 puta manju od teritorije koju čine njegove članice i ekonomski najmanje 500 puta slabiju, sa zanimljivim izgovorom da je to pravedan rat kako bi se sprečila humanitarna katastrofa i masovna kršenja ljudskih prava u jednom delu te zemlje. O broju izbeglica pre i posle agresije bilo je mnogo reči i ako se na Vest pointu i Sen Siru uči aritmetika za osnovce, oficirima NATO će biti lako da saberu dva i dva i uvide sopstvenu odgovornost za tragediju kosovskih Albanaca. Svakako da Srbija u tome ne može poreći svoju odgovornost i to je, čak i sa najvišeg mesta, eksplicitno i rečeno ("Mi znamo da nismo anđeli"). Ali šta je sa odgovornošću za ono što je učinjeno građanima Srbije? Pošto je o srušenim mostovima i fabrikama već dosta rečeno, ovde nameravamo da kažemo nekoliko reči upravo o kršenju ljudskih prava u ostalim delovima Jugoslavije na koje su NATO i vodeći svetski mediji, tobož preokupirani kosovskom tragedijom, uglavnom zaboravili. Ukratko, da li ljudska prava i humanitarni obziri važe i za taj deo zemaljske kugle?

Najpre nekoliko činjenica.

Prema Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka koju su donele Ujedinjene nacije, ljudskom biću se, kao njegovo osnovno pravo, garantuje da će uživati "slobodu govora i biti slobodno od straha i nestašica".

Najnovije istraživanje javnog mnjenja, urađeno početkom maja u Institutu za političke studije, pokazuje da je stepen kršenja ljudskih prava u Srbiji, da se poslužimo zapadnjačkom formulacijom, dostigao dramatične razmere. Istraživanjem je obuhvaćeno 750 slučajno odabranih osoba koje reprezentuju punoletne građane Srbije bez Kosova. Terenski deo istraživanja sproveden je krajem aprila i početkom maja.

Jedno od pitanja koja su ispitanicima postavljena glasilo je: "Dole su navedene neke od posledica i šteta koje mnogi građani SR Jugoslavije trpe od napada NATO-a. Molimo vas da ZA SVAKU od tih posledica pojedinačno kažete da li je i vi lično osežate." Odgovori su gotovo šokantni.

"Psihičke patnje, tj. strah za svoj život i živote svojih najbližih" oseža 91 posto građana Srbije;

96 posto oseža "zabrinutost za budužnost svoje porodice i svoje zemlje";

64% je prinuđeno na "povremeno napuštanje kuže-stana i odlazak u skloništa";

42 posto punoletnih ljudi prinuđeno je na "napuštanje kuže-stana na duže vreme i odlazak u sigurniji deo grada, ili u neko drugo mesto koje je manje izloženo bombardovanju"! Podsetimo ovde da je privatna svojina jedna od svetinja zapadne civilizacije, a da su u ovom slučaju ljudi bukvalno isterani sa svojih poseda;

Više od polovine zaposlenih sada ne radi, ili je trajno ostalo bez posla zbog rata;

72 posto trpi posledice "otežanog kretanja zbog porušenih mostova, ošteženih puteva, železnice";

71 posto trpi posledice nestašice pojedinih dobara.

Ključno moralno pitanje koje javnost zapadnih zemalja, suočena sa ovakvim činjenicama, sebi mora da postavi jeste zašto se ovaj aspekt rata uporno ignoriše. U državnim medijima na zapadu patnje srpskih civila, ako se uopšte spominju, nisu ništa više od suvih brojeva ili no comment slika. Poneki ih čak zlurado upisuju u "uspeh kampanje". S druge strane, patnje Albanaca, koje su za svako žaljenje, uvek su date kao potresna novinarska human story (uzgred, Albanci, kao i drugi koje neko jači "brani", nesumnjivo su najveća žrtva te odbrane i ovu pristrasnost zapadnih medija uopšte ne želimo da predstavimo kao favorizovanje Albanaca). A kad ima makar i najmanje prilike da se u medijsku priču uklope patnje građana zapadnih zemalja koji su uključeni u konflikt, ma kako one bile minorne u poređenju sa albanskim i srpskim, onda je to uvek siže za Holivud, kako po formi tako i po glupom sadržaju.

Tako je u zapadnim medijima ispričana potresna priča o zarobljenom vojniku Endrjuu Ramirezu koji se za vreme zarobljeništva u Jugoslaviji silno napatio jer su mu užasno nedostajali - hamburger i koka-kola! Niko, nažalost, nije zavirio u oči miliona dece širom Jugoslavije probuđene u gluvo doba noći eksplozijama bombi, zvrjanjem prozorskih stakala i zavijanjem sirena. To je verovatno manja patnja od nedostatka neodoljivog fast fooda. Tu se neizbežno suočavamo sa pitanjem: jesu li ljudska prava, zagarantovana Univerzalnom deklaracijom, zaista univerzalna? Sledeća disjunkcija je neumoljiva: ili su ljudska prava univerzalna, ili se u politici priznaje rasizam kao vrhovni princip.

Kad Bler ili Solana kažu da se oni u Jugoslaviji bore za ljudska prava, možda neko u njihovim zemljama i veruje u taj vic. Nama, međutim, ima dva meseca, nije mnogo stalo do takvih viceva. Ali, i liberalna javnost na zapadu moraće da se pozabavi tim pitanjima i ona to sve više i čini. Profesor Hajden sa Univerziteta u Pitsburgu vrlo efektno pobija argumente kojima se brani dvomesečno razaranje naše zemlje. Posebno upečatljivo komentariše frazu o "zaštiti naših vrednosti". "Kojih vrednosti?", pita. "Zar međunarodno pravo nije jedna od naših vrednosti? Da li naše vrednosti uključuju terorisanje nedužnih žitelja Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Niša i drugih srpskih gradova?"

Intelektualcima na Zapadu je, nadajmo se, jasno koliko lako kršenje ljudskih prava prelazi u naviku. Ne treba se čuditi ako ova klasična prava iz herojskog doba evropske civilizacije počnu postepeno da se gaze i u unutrašnjoj politici ovih zemalja, kao što se sada s nepodnošljivom ravnodušnošću gaze u međunarodnim odnosima. Možda će uskoro iz njihovih ustavnih preambula biti izbačeni sloboda od straha, pravo na život, sloboda mišljenja, i da će njih tamo zameniti univerzalno pravo na hamburger i koka-kolu. Bilo bi to samo formalno ozakonjenje bizarne simetrije između punog stomaka i prazne glave, simetrije koju svi uzurpatori ljudskih prava poznaju i o kojoj sanjaju.

Lista patnji