Zahtev za smenom predsednika Crne Gore

Namesnici demokratije

Zašto SNP traži smenu Mila Đukanovića i zašto on tvrdi da nije izdajnik

Na Dan bezbednosti, 13. maja, poslanički klub Socijalističke narodne partije (SNP) Crne Gore podneo je predsedniku crnogorskog parlamenta Svetozaru Maroviću predlog za razrešenje predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. Potpredsednik SNP-a Zoran Žižić objasnio je da 29 poslanika SNP-a traže raspravu o razrešenju Đukanovića zato što je on "svojim boravkom u Bonu povredio ustav zemlje, jer je kao član Vrhovnog saveta odbrane, bez znanja i konsulatacija sa tim savetom, boravio u zemlji koja je agresor, sa kojom su prekinuti diplomatski odnosi i koja je jedan od inicijatora zločinačke agresije na SRJ".

Žižić je rekao da je Đukanović povredio Ustav SR Jugoslavije i time što je tokom posete Nemačkoj razgovarao i o spoljnoj politici zemlje, za šta, kako je naveo, nije nadležan. "Nepoznato je šta je Đukanović razgovarao u Bonu i mi ne možemo verovati šturim informacijama da se razgovaralo o miru". Potpredsednik SNP-a je takođe ocenio da je crnogorski predsednik "suprotno ustavu i zakonu, iza leđa, prihvatio da učestvuje na nekoj Balkanskoj konferenciji, i time doveo direktno u pitanje Rezoluciju o građanskom miru i slozi u Crnoj Gori, koju je donela skupština".

Prema oceni SNP-a "Đukanović je svojim neustavnim ponašanjem narušio odbrambeni sistem zemlje". Žižić je objasnio da je inicijativa za smenu Đukanovića podneta u skladu sa ustavom i da će, nakon što dobije podršku četvrtine poslanika u parlamentu, biti upućena Ustavnom sudu Crne Gore. Kada se Ustavni sud izjasni o inicijativi, ona će se opet naći u Skupštini, rekao je Žižić.

Đukanović je odbacio optužbe da je izdao zemlju i u televizijskom obraćanju pripadnicima crnogorskog Ministarstva unutrašnjih poslova povodom Dana bezbednosti, rekao "mi nemamo kompleks izdaje, koji pokušavaju da nam nametnu neki u Crnoj Gori i van nje, jer nikog nismo izdali, niti ćemo izdati". Predsednik Crne Gore je izjavio da želi da pomogne Jugoslaviji da se "dozove sebi i da počne da se uključuje u međunarodne integracione tokove". "Bez obzira na kritike onih kojima moja poseta Bonu nije po volji ja ću nastaviti da tragam za rešenjima koja će dovesti do mira na ovim prostorima", rekao je Đukanović.

"Kosovo nije samo po sebi problem, već posledica činjenica da nemamo ni demokratije, ni demokratskih institucija u kojima bi se rešavali problemi kada nastanu. I zbog toga Crna Gora nije i ne može biti indiferentna prema kosovskoj krizi bez obzira na poruku koja joj je svojevremeno upućena da je Kosovo unutrašnja stvar Srbije. Na nivou Jugoslavije potrebno je da se uspostavi jedna demokratska i razumna vlast", rekao je Đukanović.

RTS je istog dana u Drugom TV dnevniku, udarnoj informativnoj emisiji, emitovala komentar u kome je predsednika Crne Gore Mila Đukanovića i predsednika Demokratske stranke (DS) Zorana Đinđića optužila za izdaju zemlje i srpskog i crnogorskog naroda. Kontakte Đinđića i Đukanovića sa funkcionerima zemalja NATO-a, televizija je ocenila kao "delovanje prema zemlji i narodu" koje se "ne može nikako drugačije nazvati nego izdaja i petokolonaštvo". Njih je državna televizija optužila i da "otvoreno traže strani protektorat u Srbiji i Jugoslaviji" i da se "nude za marionetsku vlast". "Đukanović i Đinđić mole svoje gazde za odlučnu, čitaj 'potpunu', izolaciju nedemokratskih snaga i predlažu uspostavljanje posebne komisije OEBS-a za praćenje političkih transformacija u Jugoslaviji", navodi se u komentaru RTS-a.

Nekoliko dana ranije (8. maja) predsednik Demokratske stranke (DS) Zoran Đinđić je u izjavi za TV Crne Gore ocenio da je "akutna kriza" u odnosima sa Beogradom "prošla". Đinđić je tada prognozirao da budućnost zajedničke države "neće biti problematična ako se Srbija demokratizuje". Po rečima predsednika DS-a Milo Đukanović i on napravili su plan - "Jugoslavija posle rata" sa osnovnom idejom da Jugoslavija postane deo evropske zajednice.

Potpredsednik crnogorske Vlade Novak Kilibarda je osporio autentičnost "plana" rekavši da ne veruje da postoji nekakav "plan o Jugoslaviji posle rata", čiji bi autori bili Đukanović i Đinđić. Kilibarda je agenciji Beta rekao da je Milo Đukanović "demokratski državnik" i da bi, ukoliko postoji neki plan, "o tome morao da se konsultuje sa svojim koalicionim partnerima, jer ne može on sa Đinđićem rešavati tako krupna pitanja" i dodao da "malo prepotentnoj izjavi" Đinđića "ne treba pridavati veliku pažnju" i da "treba dozvoliti Đinđiću da malo istakne sebe".

I sam Đukanović je 14. maja posle susreta sa Širakom demantovao postojanje "plana" ali je rekao da je "spreman da podrži" opoziciju u Srbiji. "Nismo napravili nikakav dogovor, ali smo spremni da podržimo demokratizaciju u Jugoslaviji sa svima koji žele da demokratizuju Srbiju i koji bi mogli dovesti novu, proevropsku politiku"

Povodom jednog komentara

Za šaku dinara

Štošta se u krajoliku Srbije promenilo od 24. marta naovamo: beslovesna vojna odmazda lišila je Srbiju, sve u ime humanizma i renesanse, mnogih mostova, puteva, zgrada... i ljudskih života. Samo se jedno, izgleda, nikako ne menja: potreba da se pod kontrolom drži javni diskurs, i da se anatemišu svi koji ne mogu ili ne žele da se uklope u postojeći sistem vrednosti. Tako ni usred neviđene destrukcije i tragičnog razaranja nije prestala proizvodnja (ne)pismenih sastava, pisanih za domaći zadatak, na temu izdajnika i petokolonaša. Nemojte ni sumnjati da su to svi oni koji postavljaju pitanje odgovornosti za tragediju koju zemlja proživljava, ali takođe i svi koji, prosto, rade svoj posao, ne primajući domaće zadatke od - bilo kojeg i bilo čijeg - političkog establišmenta.

Komentator uvek budnog Ekspresa Miroslav Marković pronašao je - hoću da verujem, sasvim samoinicijativno - novu kategoriju izdajnika: novinare koji rade za inostrane medije. Usput budi rečeno, o pomenutoj nenadmašnoj budnosti udarnog komentatora ovih novina svedoči i tekst o "izdajničkom" ponašanju pok. Slavka Ćuruvije, objavljen nekoliko dana pre njegove nerazjašnjene smrti. Pišući, sasvim opravdano, o bezumlju i zločinstvu vazdušnih napada na ovdašnje elektronske medije, Marković pred kraj naprasno menja temu i ovoga puta ovako poentira svoj verbalni udar sa zemlje: "Tom otvorenom pokušaju medijske okupacije Srbije, na isto tako mizeran i jadan, izdajničko-profiterski način, vidan doprinos daju i svi oni vajni Srbi, a pojedini 'slobodni' i 'nezavisni' novinari, koji iz srca ranjene Srbije svakodnevno, revnosno i saučesnički izveštavaju agresorske radio stanice iz prvog NATO ešalona medijskih ubica i bestidnih sejača laži, kao što su 'Glas Amerike', 'Slobodna Evropa', 'Dojče Vele', RFI... Koliko 'humani ubica srpskog naroda' NATO plaća ove svoje medijske vojnike u Srbiji i da li im daje 'dodatak na ratne uslove', ne zna se. Neka šaka dolara, svakako jeste. A njihova imena nisu nikakva tajna, ali nisu ni vredna pomena za ovu priliku. I to što su, na svu sreću, malobrojni i što ih u ovoj NATO-u omraženoj i 'nedemokratskoj' Srbiji niko ne ometa da rade to što rade, ne znači, naravno, da nije reč o - izdaji!"

U jednom je "Ekspres" svakako u pravu: imena naših kolega nikako nisu tajna. Zašto bi i bila? Ti ljudi javno rade svoj posao, svako u skladu s vlastitim profesionalnim mogućnostima, a sve to, uostalom, uz dozvolu nadležnih državnih organa. Ko "Ekspresu" daje za pravo da građane ove zemlje koji ne krše njene pozitivne zakone naziva izdajnicima? Da li taj Marković ne shvata težinu te reči u ratu, ili je upotrebljava baš zato što to dobro shvata, ali ne haje? Ili je, čak, zadovoljan dosadašnjim učinkom? Kako treba da se osećaju članovi porodica novinara koji su, samo zbog bavljenja svojim poslom, prikovani na stub srama? I kako se naziva ta praksa, stara koliko i svi svetski despotizmi?

Zna se dobro šta je nedozvoljeno i protivzakonito, i u ratu i u miru: odavanje vojne tajne, (kontra)špijunaža i slično. Za to se odgovara po zakonu u svakoj državi, u svakom političkom sistemu. Sama činjenica da neko radi za medij čiji vlasnik ima sedište izvan granica SRJ ne ukazuje ni na kakvu suprotnost sa zakonom. Uostalom, i samo razmišljanje u bezuslovnim, i uz to oštro suprotstavljenim kategorijama "našeg" i "stranog", osim što je politički štetno jer podstiče ionako razobručenu ksenofobiju, takođe je i kulturno-tehnološki anahrono, i pripada patriotizmu jednog davno prohujalog vremena: posle satelita i interneta nema kajanja! Mediji su u svetu danas toliko tehnološki i vlasnički izukrštani, "bastardni", da se tu često ne zna ko je ko i ko je čiji. I jedino što se računa jeste kvalitet i pouzdanost informacije i ozbiljnost analize. Sve ostalo je politikantska pleva, čijim skupljanjem se bave još samo po najzabitijim zakucima planete, i sve je to posve nevažno i karikaturalno, osim kada proizvodi potencijalno tragične posledice, ugrožavajući egzistencije nedužnih građana, u ovom slučaju novinara. Srbija, kao evropska zemlja, ne bi trebalo da bude u tom društvu. Bez obzira na nadljudske napore onih koji se već desetak godina trude da je pošto-poto izmeste s matičnog kontinenta. I koji su sada u tome dobili perverzne saveznike u NATO-bombarderima.

Britki komentator "Ekspresa" dobro kaže: "imena su poznata". Ali, to važi za sve. I zato, neka svako o svom imenu vodi računa - vredi li ga prljati za šaku dinara i varljivu, batlersku bliskost s trenutno bahatim moćnicima, a koliko sutrašnjim oglednim primer(c)ima Upropastitelja Svega Postojećeg? Istorija srpskog novinarstva pamti svoje velikane, ali i svoje špiclove, konfidente, smutljivce, policijske prišipetlje i sreske špijune. I jedino su njene presude neopozive.