Struktura jugoslovenske privrede - dani posle

Laka prednost lakoj industriji

Usmerenost na laku industriju sa manjim tehnološkim celinama ima veće izglede da donese brzi prosperitet. Naravno, i agrarni koncept ima svoje mesto, jer će se on nametnuti po nekoj unutrašnjoj logici kod dela radnika u industriji koji poseduju zemlju

Teza da je ekonomska pomoć ratom razorenim zemljama korisna kako za njih same tako i za svetsku, odnosno evropsku ekonomiju izgleda široko prihvaćena među političarima i ekonomistima. Pored argumenta o pravednije raspodeljenom dohotku koji je korišćen u ranijim slučajevima, balkanski sukobi istakli su u prvi plan opasnost od masovnih i nekontrolisanih migracija, nepovoljnih posebno za Evropsku uniju čija privreda pokazuje sklonost ka produkciji nezaposlenosti. U zemlji u kojoj razaranja još nisu zaustavljena pomenuta teza kreira pritajenu nadu u verovatno dug ekonomski oporavak.

Konsensus postoji oko činjenica da će politička rešenja nakon prestanka sukoba uticati na obim pomoći, kao i da će pomoć biti nesrazmerna razaranjima i samo delimično bespovratna. Političku dimenziju plana eventualne ekonomske pomoći ovoga puta ostavljamo po strani. Činjenica da novija iskustva pokazuju da programi pomoći obezbeđuju samo deo potrebnih sredstava ukazuje da je za uspešan oporavak potrebno osposobiti državne institucije za njihove uloge u ekonomiji.

Stvaranje uslova da eventualna pomoć u što većoj meri iskoristi preostali privredni i industrijski potencijal i aktivira potencijalne izvore rasta treba da bude osnovni zadatak države. Ovakva postavka implicira kombinaciju planiranja (socijalni programi i saniranje neophodnih infrastrukturnih objekata) i liberalnih ideja u privredi. Za sada se ne može odrediti odnos ova dva elementa, što ostaje zadatak za vreme kada budu poznate približne konture političkog i institucionalnih rešenja.

Razmatranje buduće željene privredne strukture predstavlja složen zadatak i za ekonomije koje su vrednosno i institucionalno mnogostruko interesno zasnovane. Pronalaženje mogućih povoljnih scenarija veoma je teško u situacijama bremenitim rizicima i neizvesnostima i u kojima se još ne naziru obrisi nekog rešenja. Ipak, jasno je da bi zastupanje autarhične i samodovoljne privredne strukture sa jakim naglaskom na akcijaško podizanje infrastrukture i obnovu teške industrije verovatno zaustavilo ekonomsku pomoć. Pojedinačna zalaganja u zemlji za ovaj scenario prenebregavaju ekonomske konsekvence koje bi on imao, prvenstveno veoma spor razvoj i masovnu migraciju.

Zbog toga bi budući oporavak trebalo da se bazira na varijanti uključivanja zemlje u evropske ekonomske tokove i svetske finansijske institucije. Kako će to uključivanje teći i kakve će se mere preduzeti u velikoj meri zavisi od obima privrednih razaranja i spremnosti da se sprovedu promene i prihvate određeni uslovi.

Način na koji država treba da kreira buduću privrednu i industrijsku politiku mora uzeti u obzir fizička uništavanja delova privrede. Prva implikacija razaranja infrastrukture biće rast transportnih troškova, uz neblagovremeno snabdevanje privrede i stanovništva zbog korišćenja alternativnih pravaca, vrsta saobraćaja i pojave "lomljenog" transporta. Krajnja konsekvenca je prekid snabdevanja nekim robama i sirovinama ukoliko su svi normalni vidovi saobraćaja prekinuti. Kao "kolateralna šteta" (bezazleni izraz koji pokušava da obezliči ljudske žrtve i prikrije amoralnost vojne intervencije) ovih razaranja, neki gradovi ili njihovi delovi ostali su bez vodosnabdevanja.

U napadima na industrijska postrojenja razoreni su delovi bazične industrije. Pored ogromne imovinske štete, nemogućnost proizvodnje remeti proizvodno povezana preduzeća. Poseban problem je u tome što su neka od uništenih preduzeća bila na zavidnom tehnološkom nivou.

Velika razaranja navode na razmišljanja o neophodnoj snažnoj ulozi države u kreiranju buduće strukture privrede. Ova teza je zasnovana na informacionoj prednosti koju, navodno, država ima u odnosu na individualne preduzetnike, što je sigurno bilo tačno nakon Drugog svetskog rata. S obzirom na diverzifikovanost izvora informacija i sredstava komuniciranja, ta prednost više ne postoji. Pored toga, najveći broj primera društvenog i privrednog inženjeringa i selekcije nametnute s najvišeg državnog nivoa samo je srećnim sticajem političkih okolnosti neko vreme bio uspešan. Ne sporeći važnu ulogu države u nekim drugim ekonomskim domenima, čini se da je u našoj situaciji poželjno da privredna i industrijska politika budu neutralne, odnosno takve da ne favorizuju nijedan pravac razvoja u bilo koju privrednu i industrijsku granu.

Privredna i industrijska politika treba da stvore situaciju lakog ulaska u privredne i industrijske grane i niskih spoljnotrgovinskih ograničenja, što bi uz jaku antitrust politiku dovelo do snažne konkurencije. Izbor između niza privrednih i industrijskih struktura zavisiće u najvećoj meri od preferencija preduzetnika, dok je uticaj države ograničen na stvaranje uslova da mnogobrojni izbori ne budu ometani. U malom broju slučajeva, i samo u sklopu vremenski oročene privatizacije, država može uticati na privrednu strukturu. Ovim se relativizuje verovatno osnovno pitanje izbora između industrijalizovane zemlje i zemlje u kojoj preovladava agrarni sektor.

Ova dva često nepotrebno suprotstavljena koncepta zahtevaju komentar, odnosno prikaz dobrih i loših strana u situaciji kakva nas očekuje u budućnosti. Posmatranje ta dva koncepta kao alternativnih je uslovno, jer je njihova alternativnost nametnuta u vreme kada je uloga države kao vlasnika i selektora u ekonomiji bila izražena. Veoma je verovatno da će oni u budućoj strukturi privrede i industrije biti komplementarni.

Pri opredeljivanju za agrar najčešće se pominju prirodni uslovi koji nisu sporni. Pozitivne strane ove strategije su relativno mala kapitalna ulaganja, deurbanizacija, bolje korišćenje zemljišta i fragmentacija privrednih jedinica, čime se onemogućava ili umanjuje državna kontrola. Brojne negativne strane se prenebregavaju ili se njihov značaj umanjuje. Pre svega, zemlja ne uspeva konstantno da proizvodi viškove većine poljoprivrednih kultura, pa se ne može pozicionirati kao stalni izvoznik. Izvoz ovih proizvoda nailazi na restrikcije u zemljama na čiju pomoć i tržišta računamo, dok oni kojima su poljoprivredni proizvodi potrebni često nisu u situaciji da mogu da ih plate. Demografski podaci i raspoloživost obradivog zemljišta takođe ne govore u prilog trajnoj orijentaciji na agrar. I na kraju, trajna usmerenost na agrar unosi u ekonomski sistem element nefleksibilnosti, jer je činjenica da se radnici u industriji mogu obučiti za druga zanimanja lakše i brže nego poljoprivrednici. U uslovima brze promene privredne strukture ovaj faktor postaje značajan.

Ako se posmatra sadašnja struktura moderne industrije, u kojoj preovladavaju energetika, hemijska industrija i lekovi, telekomunikacije, kompjuterska industrija, reciklaža, vidljivo je da su se u poslednjih desetak godina pojavile grane koje imaju visoke stope rasta i koje zapošljavaju veliki broj radnika. Brze strukturne promene i težnja velike većine tehnologija ka minijaturizaciji osnovne su karakteristike današnje industrije. Obe osobine predstavljaju pozitivne okolnosti koje bi trebalo iskoristiti. U uslovima visoke nezaposlenosti, koja će preovladavati u jednom makar srednjem roku, pojava novih industrija može ublažiti ovaj problem. Minijaturizacija ukazuje na porast značaja manjih tehnoloških celina, koje se pretežno odlikuju niskom kapitalnom intenzivnošću, što je od velike važnosti za rast zaposlenosti. Konsekvence ovih trendova u našem slučaju su da se ne ide na obnovu već na bitnu promenu strukture industrije, uz oporavak samo onih delova preduzeća koji mogu sami da se revitalizuju ili da privuku strane ulagače.

U prilog pretežno industrijskoj strategiji ide stvaranje diverzifikovane izvozne ponude i veće privredne fleksibilnosti. Socijalna struktura industrijalizovanih zemalja prilagodljivija je brzim promenama, a takođe je značajno da sektor usluga brže raste u uslovima razvijene industrije. Bogatija i fleksibilnija privredna struktura predstavlja specifičan vid pozitivnih eksternalija, što može predstavljati prednost u budućim integracijama.

Usmerenost na laku industriju sa manjim tehnološkim celinama ima veće izglede da donese brzi prosperitet. Naravno, i agrarni koncept ima svoje mesto, jer će se on nametnuti po nekoj unutrašnjoj logici kod dela radnika u industriji koji poseduju zemlju. Komplementarnost pomenutih razvojnih koncepata treba da bude takva da omogući otvaranje velikog broj radnih mesta, iskorišćavanje domaćih sirovina i poluproizvoda i visoke stope rasta izvoza. Agrarni koncept može delimično zadovoljiti prva dva uslova, ali poljoprivredni proizvodi ne mogu činiti pretežan deo izvoza. S obzirom na to da najveći deo izvoza treba da potiče iz industrije, potrebno je identifikovanje propulzivnih izvoznih sektora, pogotovo onih koji su sada u velikoj meri oštećeni i definisanje državnih privatizacionih mera da se oni osposobe. Stvaranje industrijske strukture koja omogućava relativno visok i diverzifikovani izvoz naročito je važno, jer se može desiti da izgradnja porušene infrastrukture, koja prethodi oporavku industrije, pojača uvoznu zavisnost.

Orijentacija na laku radno intenzivnu industriju mora voditi računa da su ovoj industriji potrebne sirovine i poluproizvodi. Deo sirovina obezbediće agrarni sektor, pre svega u tradicionalnim industrijama "poroka" (pića, duvan), papirnoj, drvnoj i prehrambenoj industriji. Međutim, laka industrija zahteva postojanje odgovarajućih baznih kapaciteta, pre svega elektroprivrednih i rafinerijskih kapaciteta za preradu nafte i petrohemije. Njihove usluge i proizvodi neophodni su za raznovrsne male i srednje kapacitete. Naredni segment industrije koji zadovoljava uslove raspolaganja domaćim sirovinama, uz veliku izvoznu propulzivnost i brz tehnološki napredak, jeste industrija lekova.

Prozvodnja poluproizvoda neophodnih za propulzivnu laku industriju nameće potrebu obnove rafinerijskih kapaciteta i petrohemijskih postrojenja. Obnova mora biti zajednička, jer nije racionalno obnoviti samo rafinerijske kapacitete ili samo petrohemiju. Njihova fizička, lokacijska i proizvodna integrisanost stvara troškovne i tehnološke prednosti u odnosu na uvoz derivata i sirovina za petrohemiju. Ova prednost je još izraženija ako bi se potrebe lake industrije za petrohemijskim poluproizvodima zadovoljavale iz uvoza. Budući da petrohemijski kapaciteti mogu biti veliki izvoznici i da zemlja proizvodi naftu, odluka da se ovaj segment industrije obavezno sačuva kroz privatizaciju čini se potpuno opravdanim.

Sektori koji će se verovatno razviti i bez državnog upliva verovatno neće biti dovoljni da stopu nezaposlenosti brzo svedu na podnošljiv nivo i da bitno povećaju izvoz. Zbog toga je u periodu privatizacije potrebno animirati strane ulagače za neke industrije koje se ocenjuju kao radno intenzivne i izvozno atraktivne. Pri izboru takvih industrija mora se voditi računa da se one u što većoj meri uklapaju u postojeću kvalifikacionu i stručnu osposobljenost. Ovaj uticaj može imati i oblik pomoći pojedinim gradovima koji su drastično pogođeni bombardovanjem i uništavanjem gigantskih fabrika.

Kao najozbiljniji kandidat za ovakav oblik državne intervencije javlja se autoindustrija. Osnovni razlog državnog upliva u privlačenje stranih ulagača jeste činjenica da je autoindustrija grana sa najvišom stopom rasta proizvodnje i izvoza u zemljama centralne Evrope, koje su privatizovale autoindustriju. Pored toga, kod nas postoji kvalifikovana radna snaga i urgentna potreba revitalizacije pojedinih urbanih sredina.

Buduća privredna struktura treba da bude kombinacija industrije, agrara i usluga koju će odrediti mnogobrojne privatne inicijative u okviru jasno utvrđenih pravila. Uloga države mora biti izražena u domenu socijalnih programa i obnove infrastrukture, u koje će verovatno biti kanalisan najveći deo eventualne pomoći. Država, odnosno vlada, neće biti jedina, a možda ni odlučujuća institucija koja će učestvovati u planiranju socijalnih programa i obnove infrastrukture. Izraženi socijalni problemi i oštećena urbana infrastruktura nameću potrebu da gradovi aktivno i samostalno učestvuju u kreiranju rešenja za ove probleme. Brojni su svetski primeri uspešnih pretvaranja velikih centara teške i vojne industrije u urbane gradove drugačijeg sadržaja.

U domenu izbora privredne strukture uloga države je sporedna i može postojati u vremenski ograniĺenom obliku jedino u periodu privatizacije. U tom periodu državne intervencije ograničene su na jasno definisane delove industrije. Nakon toga, državni organi koncentrišu se na tradicionalne državne funkcije. Održavanje konkurencije shvaćene kao prilagođavanje i usaglašavanje pojedinačnih interesa fundamentalnim vrednostima društva, uz zaštitu svojine i ugovora, predstavlja osnovni i poželjni doprinos države budućoj privrednoj strukturi. Krajnje je vreme da se shvati da je taj doprinos od krucijalne važnosti i da se više ne sme zloupotrebljavati.

Privredni i civilni objekti uništeni i oštećeni u NATO agresiji

Drugi svetski rat: Naftni interesi jači od nacionalnih

Obavezan strani kapital

U trenutku kada su jugoslovenski kapaciteti za preradu nafte, od oko 10 miliona tona godišnje, teško oštećeni i kada nužno dolazi razdoblje uvoza derivata zanimljivo je prisetiti se naših i stranih iskustava

Pošto su postrojenja Naftne industrije Srbije najviše na udaru NATO bombardera, u naftaškim krugovima neformalno je povedena hipotetička rasprava da li bi udari bili isti i da je ovu vitalnu privrednu branšu privatizovala neka od velikih svetskih kompanija, među kojima već sto godina kolo vode uglavnom one američke. Kao i svaka hipotetička priča (šta bi bilo da je bilo) i ova sve argumente nalazi u istoriji, što naravno nije nikakva garancija da bi se ona obavezno ponovila. No, u trenutku kada su jugoslovenski kapaciteti za preradu nafte, od oko 10 miliona tona godišnje, teško oštećeni i kada nuzno dolazi razdoblje uvoza derivata zanimljivo je prisetiti se naših i stranih iskustava i sa bombardovanjem stranih naftnih postrojenja na domaćem tlu i sa uvozom derivata mimo raznovrsnih zabrana i carinskih barijera

Kad je reč o bombardovanju multinacionalnog kapitala zanimljivo je svedočenje na tu temu koje Vladimir Dedijer navodi u svojoj knjizi "Pariska konferencija" (koja je odrzana u leto 1946. godine). Dedijer kaze da mu je dopisnik "Asošijeted presa" Dzon Morton u Bariju početkom 1944. godine pokazao izveštaj koji je američka vojna cenzura zabranila, jer je upućivao na zaključak da je "Standard ojl" i te kako imao uticaj na izbor bombarderskih ciljeva američke avijacije. U tom izveštaju on je naveo da je američko vazduhoplovstvo, bombardujući petrolejska nalazišta i postrojenja u Rumuniji, najveću štetu nanosilo imovini koju je tamo imao britansko-holandski "Rojal Dač Šel" (koji je tamo bio suvlasnik kompanije "Astra Romana"), dok je imovina Rokfelerovog "Standard ojla" (koji je drzao paket akcija firme "Romano-Amerikana") uglavnom bila pošteđena. Tek na ponovljene britanske proteste sa visokog nivoa, formirana je eskadrila od 70 američkih lovaca-bombardera "Lajtning" koja je "izbalansirala" štetu, bombardujući i "Standard ojlova" naftna polja.

Uzgred, što bi moglo da se ima u vidu i prilikom ovog tekućeg naftnog embarga prema SRJ koji je uvela Evropska unija, treba zapaziti koliko su naftne kompanije još za vreme Drugog svetskog rata bile "anacionalne" i koliko nisu vodile računa o nacionalnim interesima, već samo o profitu. Evo, spomenute američke i britanske kompanije vodile su pravu bitku na rumunskom tržištu tokom rata koliko će koja prodati derivata Hitlerovoj vojsci, pa su zabelezeni i slučajevi da su Vermahtu pismeno nudile dizel i za 50 odsto normalne cene, kad su im rezervoari bili prepuni i kad je počelo američko bombardovanje.

Nadnacionalna svetinja profitnog interesa vidljiva je i u ranoj istoriji jugoslovenske naftne privrede, čiji se počeci u Srbiji mogu locirati na 1905. godinu kada je grupa tadašnjih biznismena na čelu sa Radom Pašićem, sinom Nikole Pašića, na osnovu Rudarskog zakonika, jeftino došla do drzavnih koncesija za istrazivanje nafte. Ta grupa je, naravno, te koncesije prodala stranim kompanijama, onima koje su i pre stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine u Hrvatskoj i Sloveniji drzale i tamošnje koncesije. Nominalno, to su bile korporacije "Uljanik", Međumursko petrolejsko društvo, Teslić i Panonija, a realno jugoslovenske koncesije bile su podeljene između američkog "Standard ojla", britansko-holandskog "Šela" i nemačkih koncerna GE, Prusiš Bergens und Huten i drugih, te kasnije poznate I. G. Farbenindustrije. No, kad se prema Sergeju Dimitrijeviću (u knjizi "Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije", 1958) pogleda struktura vlasništva naftne privrede Jugoslavije između dva svetska rata, vidi se da su Amerikanci držali 51,7 odsto, Englezi 31 odsto, Austro-Nemci 7 odsto, Italijani 1,8, Cehoslovaci 1,4, a našijenci ništa.

Između svetskih ratova u Jugoslavije su poslovale samo dve rafinerije: u Capragu (Šel) i u Bosanskom Brodu (Standard ojl), a rafinaciju su obavljale na najnižem nivou. Zapravo, one su bile i stvorene samo da bi razložile derivate smućkane u tobožnju sirovu naftu, na čiji uvoz se plaćala pet puta manja carina od carine predviđene na prerađevine. Tako je mešavina derivata koja je kupovana u Rumuniji sa rumunske strane granice prijavljivana kao derivat (jer je bio zabranjen izvoz sirove nafte), a sa jugoslovenske strane granice ista roba je bila deklarisana kao sirova nafta, da bi na buretu od sto kilograma bila uhvaćena razlika na carinskim dažbinama od 10 do 30 zlatnih dinara (u zavisnosti od carinske stavke koja je "kupljena"). Derivate je prodavao po zemlji "Jugopetrol", koga su ovde osnovali nemački koncesionari. Zanimljivo je da su stranci dobili od Kraljevske vlade pravo da osnuju kartel (krajem 1935. godine), pa da preko njega ne dozvole talijanskoj "Akiliji" da uđe na naše tržište. Isto tako, Amerikanci i Englezi uspeli su Nemcima da nametnu zabranu iskorišćavanja jugoslovenskih petrolejskih polja (a ni sami ih nisu mnogo otvarali), naravno, sve do rata, pretnjom da će stvoriti paralelnu distribucionu mrežu. Tek kada su Nemci okupirali Jugoslaviju počeo je snažan polet domaće proizvodnje (22.000 tona na polju Gojlo u Slavoniji, uprkos uspešne partizanske rušilačke akcije 1942. godine).