Stepen razaranja

Očevina u majčinu!

Bombe NATO-a svakog dana unište ponešto u ovoj zemlji, neke objekte i više puta. Overavaju ih mafijaški. Onako skrhane gađaju ih u glavu. Razmere patnje zbog toga što je 500.000 ljudi ostalo bez posla mogu se tek naslutiti. Kao i kod telesnih rana, to boli tek kad se ohladi. Čujem ovih dana sažet komentar, dostojan grafita: ko preživi, najebao je! Sumorne vesti se množe: očevina nam ode u majčinu.

Sebičnost jeste jedna od ljudskih sklonosti koja može da zamagli opšti pogled. U ratu je ona nekako i prirodna, bez obzira na to šta rodoljubiva poezija stihoklepa o tome. Strah za život i strah od budućnosti fokusiraju čovekovu pažnju na malim tačkama velike slike: ja sam živ, moji su živi, nije srušen moj most, nije pogođena fabrika u kojoj ja radim, ima gradova gde je teže nego u mom gradu... Ali, ta velika, zbirna slika nesreće ukazaće se ljudima pred očima kad jednom ova nebeska pokora prođe, kada se rana ohladi.

Dugačak je spisak infrastrukturnih i kapitalnih objekata koji su u ovoj zemlji uništeni, a iščitavanje te inventure, mimo banalnih ekonomskih podataka, otkriće nam jednu sasvim ljudsku dimenziju tog razaranja: ruši nam se očevina. Sve te elektrane, mostovi, nadvožnjaci, pruge, fabrike, sve je to bio rad i znoj predmiloševićevske Srbije i iščitavanje popisa onog što je bilo vredno srušiti ukazuje na paradoks koga smo bili svesni, ali ga nije bilo mogućno ovako brutalno dokazati: za deceniju vladavine ova garnutura nije napravila objekt dostojan vojnog cilja. Izuzetak je most kod Ostružnice, na beogradskoj zaobilaznici auto-puta, koji je nedavno bombardovan. Ali i taj most potvrđuje pravilo: nije bio pušten u saobraćaj i građani ga pamte samo sa nekog predizbornog svečanog otvaranja kojih smo se onoliko nagledali, a blagodeti tog neimarstva smo koristili koliko i usluge famoznih "brzih pruga", dakle - nimalo!

Ma šta bilo ko od nas mislio o zanosu očeva dece koja su sada na vlasti, ma kako ga tumačili, kojim god aršinom merili lepotu tog neimarstva, svrsishodnost, produktivnost i ekonomsku vrednost, ipak su to bila dela graditeljstva, dakle jednog u suštini pozitivnog zanosa i političkog optimizma. Slupana je tu dobrim delom i dedovina, prvenci srpske industrijske državnosti, poput kragujevačke "Zastave", ali pogled na spisak vrednosti koje se sada uništavaju neće otkriti nijedno graditeljsko delo garniture koja je obećavala preporod Srbije.

Učinci neke politike mogu se meriti na različite načine: stepenom pojedinačnih i kolektivnih prava, srećom pojedinca i društva, dostignutim slobodama, standardom građana i zajednice, nivoom pismenosti i opšteg obrazovanja, kvalitetom zdravstvene zaštite, nacionalnim dostojanstvom, prirodom veza sa "ostatkom sveta" i još na hiljadu drugih načina, ali kao što čitave epohe ostaju obeležene graditeljskim poduhvatima, tako se cene i vrednosti političkih garnitura, pa u kolektivnom, narodnom pamćenju kao bolja važi ona koja je gradila i otvarala puteve za bolji život ljudi. Sadašnja vlast bila je okupirana drugom vrstom projekata koji su crpili energiju i ljudski zanos, pare i ljudsku snagu, proizvodeći na kraju efekat nakostrešenog ježa, energiju koja uprošćenim biohemijskim procesom učini da se pred opasnošću instinktivno sklupčate i ispružite bodlje. Sada je čitava Srbija u takvoj neudobnoj poziciji; sklupčana i nakostrešena. Srbija spasava glavu i spremna je da veruje kako će jednom, kad ovo čudo prođe, sve ponovo da se napravi, u šta pokušavaju da nas uvere ovi što ništa nisu napravili. Ali, gospodo, pitajte srpskog seljaka, onog kome će se uskoro pridružiti srpsko upropašćeno radništvo, da li mu je draža nova njiva ili ona što mu je od oca ostala, i da li bi imao tu novu da nije čuvao staru?