O njima se govori: Marti Ahtisari

Diplomatske vrline - politički efekti

Prognozeri su i tom prilikom pogrešili. Konzervativcu Raimu Ilaskiviju, nekadašnjem gradonačelniku Helsinkija, i predstavniku centra Pavu Vejrinenu, nekadašnjem ministru inostranih poslova, davani su mnogo veći izgledi za pobedu u izbornoj trci za desetog finskog predsednika nego socijaldemokrati Martiju Ahtisariju. Za Ahtisarija se govorilo da je, istina, diplomata od svetskog ugleda, ali da " više ne razume Fince, a ni oni njega". Kada su 16. januara 1994. uveče saopšteni rezultati glasanja, pokazalo se da je Ahtisari bolje od njegovih suparnika osetio "duh naroda" - dobio je uverljivu većinu.

Bilo je to vreme teške ekonomske krize, kada je bruto nacionalni proizvod svake godine bivao sve manji, kada je gotovo dvadeset odsto radne populacije bilo bez posla, a čak trideset odsto mladih tražilo zaposlenje. Posle okončanja hladnog rata Finska je ostala bez velikog sovjetskog tržišta, a istovremeno su se na Zapadu sve teže prodavali glavni finski izvozni artikli - proizvodi drvne industrije i papir. Zemlja je, kako je tada konstatovao ekonomista Lami, "prolazila kroz recesiju, zatim depresiju, i najzad kroz beznađe".

Izlaz iz nevolja Finci su videli u "novom čoveku za nova vremena". To je bio Marti Ahtisari, koji nikada nije bio u politici već samo na njenim marginama. Ahtisari je vodio odlučnu i snažnu predizbornu kampanju insistirajući na otvorenosti i međuzavisnosti društva, na potrebi promena u političkom životu, nudeći ujedno recepte za smanjivanje nezaposlenosti. Obilazeći i najudaljenije delove prostrane zemlje, Ahtisari je podršku tražio direktno, od birača, zaobilazeći političke institucije.

Bili su to prvi predsednički izbori na kojima su birači neposredno, a ne preko takozvanih izbornih kolegija, birali predsednika. A pre predsedničkih izbora i socijaldemokrati su prvi put organizovali "preliminarne izbore" za svog kandidata. Oba puta, na iznenađenje ustaljenih i pomalo ustajalih političkih struktura, uverljivo je pobedio autsajder - Marti Ahtisari.

Ahtisari je rođen 1937. godine u mestu Vipuri, koje je posle Drugog svetskog rata pripalo Sovjetskom Savezu. Školu i fakultet završio je u industrijskom i trgovačkom gradu Oulu. Zaposlio se kao nastavnik, ali je odmah prihvatio ponudu koja mu je omogućavala da ostvari veliku želju - da vidi svet. Za jednu švedsku agenciju rukovodio je obrazovnim programom u Pakistanu. U 26. godini vratio se u zemlju i ubrzo dobio posao u Odeljenju za međunarodni razvoj i saradnju u Ministarstvu inostranih poslova. Postepeno je napredovao, da bi 1973. bio postavljen za ambasadora u Tanzaniji (istovremeno i u Mozambiku, Somaliji i Zambiji).

Očigledno, dobro je obavljao posao. Kao otvoren i trezven diplomata stekao je mnogo afričkih prijatelja. I kada su Ujedinjene nacije tražile uglednu ličnost za mesto komesara za Namibiju, izbor Ahtisarija bio je sasvim logičan. Tadašnji generalni sekretar UN-a Peres de Kueljar imenovao ga je ujedno za svog specijalnog izaslanika za ovu zemlju, tada još pod južnoafričkom upravom. Četiri godine proveo je Ahtisari u Namibiji stvarajući uslove za miran put do nezavisnosti.

U Helsinki se vraća 1984. i postaje državni podsekretar za međunarodnu saradnju sa zemljama u razvoju. Ali, trebalo je završiti započeti posao u Namibiji. De Kueljar ga 1987. ponovo poziva i Ahtisari, zajedno sa Namibijcima, početkom 1990. slavi proglašenje nezavisnosti. Bio je to jedan od najuspešnijih poduhvata svetske organizacije. Priznanja stižu sa svih strana, Namibijci ga proglašavaju počasnim građaninom, a mnoga namibijska deca dobijaju ime Ahtisari.

Po povratku u zemlju, Ahtisari postaje državni sekretar u Ministarstvu inostranih poslova, ali već sledeće, 1992. godine, Ujedinjene nacije ponovo traže usluge ovog dokazanog, izvanredno upornog, ali i tolerantnog pregovarača. Postavljen je za predsednika radne grupe za Bosnu i Hercegovinu u okviru Međunarodne konferencije za bivšu Jugoslaviju, zatim za specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN-a za bivšu Jugoslaviju. Već krajem 1993, vrativši se u zemlju, odlučuje da prihvati poziv socijaldemokrata iz Oulua, grada gde je završio školovanje, da bude kandidat za predsednika. Uspešan diplomata postaje i uspešan kandidat, najzad i uspešan predsednik svih Finaca.

Stil, bolje reći opredeljenje za stalni, neposredni kontakt sa građanima, koje je iskazao u predizbornoj kampanji, zadržava i kao šef države. Stalno putuje po zemlji, najčešće opet mimo političkih institucija. Otuda je Marti Ahtisari, po rečima nekadašnjeg finskog ambasadora u Vašingtonu Jakoa Ilonijemija, "ne samo prvi finski predsednik koga su birači neposredno izabrali, već i politički lider koji se na licu mesta upoznaje sa brigama i interesovanjima ljudi. Birači to cene, što se odražava i u nesmanjenoj popularnosti predsednika".

Kao šef države, Ahtisari je odmah morao da razreši svojevrsnu dilemu nastalu posle povlačenja s tog položaja Urha Kekonena. Ovaj legendarni finski predsednik i nesporni autoritet (neki čak tvrde sa apsolutističkim primesama), zbog bolesti i već u godinama 1981. povukao se iz javnog života pošto je više od četvrt veka bio šef države. Njegov naslednik Mauno Koivisto ne samo što nije želeo da koristi sve predsedničke prerogative nego je nastojao da ustavnim promenama ograniči prava šefa države. Ahtisari, međutim, nije političar samo za državne ceremonije i protokol.

Od prvog dana bio je aktivan političar u zemlji, a bogato diplomatsko iskustvo koristio je u novim okolnostima kada se Finska pripremala za ulazak u Evropsku uniju i, kasnije, kada je u EU lansirao "nordijsku dimenziju". Pri tom, bezbroj puta zalagao se za tešnju saradnju sa Rusijom koja sa Finskom ima 1300 kilometara zajedničke granice. S obzirom na loše dobrosusedske odnose, jednom prilikom je rekao i ovo: "Malo je nacija koje su u stanju da se bez emocija suoče sa svojom istorijom u svim njenim razdobljima. A upravo je to ono što valja učiniti da bi se svaka nacija za sebe i u odnosima sa susedima mogla da oseća spokojnom."

Uz već poznate diplomatske vrline, činjenica da Finska i njen predsednik imaju dobre odnose i sa Rusijom i Amerikom, nametnula je Ahtisarija kao čoveka koji, sada kao predstavnik Evropske unije, zajedno sa Moskvom i Vašingtonom, treba da potraži rešenje za kosovski čvor. U razgovorima koji se već dugo vode u Helsinkiju i Moskvi, finski predsednik je ispoljio i neke manje poznate osobine - preciznost i racionalnost. Upravo zato odbijao je da dođe u Beograd - jer ne može da donese zajedničke, usaglašene predloge. Da li njegov sada najavljeni dolazak na razgovore sa predsednikom Miloševićem nagoveštava kraj kosovske drame?