Fragmenti o ratu (II)

Pi�e: Mihajlo Panti�

Svi koji podnose ovaj rat, svi koji ga trpe, a to su oni koji nikako ne mogu uticati na njegov tok, ose�aju sebe kao dezintegrisane, fragmentarne mentalne strukture, pa tako i misle o onome �to ih je sna�lo: mozai�no, nepovezano, protivre�no.

Svaki rat, a naro�ito ovaj, pomahnitali je besmisao. Svako ko barem malo razmi�lja svojom glavom mogao je pretpostaviti ovakav razvoj doga�aja, ali da �e oni poprimiti katastrofi�ke dimenzije, to su mogli samo krajnji pesimisti. Rat je kru�io oko nas godinama, i sada je tu. Ovde, u sredi�tu iz kojeg pi�em ovaj tekst za nekog neizvesnog, jedva zamislivog �itaoca.

Postoji ne�to obja�njivo u ovom ratu i ne�to neobja�njivo. Taj neobja�njivi deo za mene je, kao i za svakog pisca koji se bavi neimenljivom stranom ljudske prirode, i ve�i i va�niji od obja�njivog dela, jer iznova potvr�uje bezna�ajnost pojedinca, ma ko i ma kakav on bio, u vrtlogu istorije.

Rat se mo�e delimi�no objasniti geostrate�kim ambicijama najve�e savremene svetske imperije �ije pona�anje potencijalno (samo potencijalno) amnestira teku�u srpsku politiku, onu politiku koja je vo�ena posle raspada druge Jugoslavije. Ali, to je samo jedna strana medalje: onaj ko �eli da ratuje, a svrha postojanja NATO-a jeste rat, ve� �e prona�i razlog. Recimo, sre�ivanje etni�kog sukoba kakvih ima i u zemljama samih �lanica alijanse. Ho�u da ka�em da nijedna ovda�nja politi�ka glupost, a bilo ih je mnogo, nije i ne mo�e biti opravdanje za totalnu destrukciju jedne zemlje. Opet deluje nemogu�e na�elo kazne za nepostoje�u kolektivnu krivicu. U ovoj zemlji, da paradoks bude jo� te�i, pate i oni koji su pre nekoliko godina prognani iz svojih nekada�njih domova u jednom sli�nom izgonu �iji pokreta�i nisu ka�njeni.

Svaka racionalizacija, me�utim, prestaje da va�i u trenutku kada vas po�nu opsedati slike teku�e destrukcije. Meni je najte�a, do nepodno�ljivosti te�ka ona slika na kojoj desetine tehnolo�ki najsavr�enijih aviona uzle�u da bi na kraju pogodili trogodi�nju devoj�icu koja sedi na no�i u svom kupatilu. Smrt deteta, uprkos svemu, pru�a mi razlog daljeg bavljenja poslom u koji ina�e neprestano sumnjam, jer je pisanje, ako �emo pravo, samo potvrda nemogu�nosti da se razumemo. Na� pisac Danilo Ki� govorio je, parafraziraju�i Dostojevskog, da knji�evnost daje smisao smrti jednog deteta. Da nema knji�evnosti, ta smrt bila bi uzaludna. Kona�no, slika detata koje an�eoski nevino gine u svom domu otkriva ne samo kona�ni idiotizam svake politike nego i stanje dana�njeg sveta.

A dana�nji svet je ravnodu�an i apsolutno proizvoljan. Nekrofili�an. Milijarde ljudi uve�e nemaju pametnijeg posla nego da sednu ispred televizora, otvore pivo i pogledaju dana�nji u�inak nekog bombardovanja, masakra, verskog ili gra�anskog rata. Sede pred televizorom koji je izmi�ljen da bismo bolje komunicirali, a koji je zapravo ukinio izvornu komunikaciju. Izme�u izve�taja sa (re�iranog) rati�ta i smrti koju gledamo u nekom igranom (re�iranom) filmu vi�e nema nikakve razlike. Ekranska paradigma egzistencije poni�tila je autenti�nost smrti. Smrt se uvek doga�a drugom i ne doti�e nas. A kada do�e po nas, mi vi�e ne�emo biti tu.

Niko posle ovog rata ne�e biti pametniji, nihilizam je postao akutno stanje civilizacije. Ovih dana neopozivo se, dakle, osvedo�avam u moje staro uverenje da je istinska komunikacija nemogu�a (osim, mo�da, u bezglasnoj ljubavi), samo je sada ta nemogu�nost dosegla kosmi�ke razmere i rat je postao neminovan. Ovo je tehnolo�ki Armagedon: gde god da se sakrije� sila te nalazi, i zato ne idem nikuda, najbolje si sakriven kada si o�igledan.

Za nekog zvani�nika koji odlu�uje o tome �ta ve�eras bombardavati, mesto koje je odre�eno za cilj (most, put, televizijski toranj, drevna gra�evina, gradsko ili seosko naselje) nema nikakvu ni prakti�nu ni simboli�ku vrednost, nikakvu istoriju koja nekome daje identitet. Ovo je postmoderni rat, jer istorija gubi svaku va�nost, a nema ni realne perspektive, jer sva nesre�a dolazi no�u, sa neba. Pilot na deset hiljada metara iznad na�ih glava uni�tava cilj ni�ane�i d�ojstikom na ekranu, isto kao u nekoj kompjuterskoj igrici mojih sinova.

Tehnologija je imoralna, kapital prirodno tra�i mesto svoje realizacije. Kada se ma�inerija pokrene, svi se lako u�ivljavaju u dodeljene im uloge. Pogledajte nadmenu va�nost NATO-ovih generala koja im dolazi od saznanja da u rukama imaju sudbinu sveta. Kada bi nekog takvog glavonju koji ima iluziju da je posednik sudbine miliona ljudi za trenutak stavili u ovda�nje laboratorijske, ve�ta�ki izazvane uslove, poludeo bi za pola dana. Ili mo�da gre�im. I ovda�nji i tamo�nji ludaci imaju, naime, strahovitu privilegiju da ne mogu poludeti.

Ali, kao da svi previ�aju da se apsolutna prora�unatost jednog trenutka otima kontroli, �ivot izmi�e matematici, i sve se pretvara u pometnju u kojoj svi govore ali niko nikoga ne �uje. Nema komunikacije dok traje rat. Zauvek nestaju ljudski �ivoti, iracionalno i bezrazlo�no. Besprekornost tehnologije mora na kraju poroditi haos. I evo, pora�a ga.

Dugoro�no gledano, ovo bombardovanje, zaista suludo, done�e regresiju ne samo Jugoslaviji nego i celom svetu, kako u politi�kom i ekonomskom, tako i u svakom drugom smislu. Jugoslaviji �e doneti regresiju zato �to bombardovanje u�vr��uje aktuelni re�im (kojem zadugo zbog odbrambenih i patriotskih zasluga ne�e biti razumne demokratske alternative), a svetu zato �to se pokazuje da njegova najve�a vojna sila vi�e nije u stanju da vlada sama sobom. Zaista je pitanje ko je slede�i zato �to mehanizam aAijanse i dru�tvenog sistema na kojem je on ustrojen ne mo�e da postoji bez proizvodnje rata, on perpetuira rat da bi opravdao sopstveno postojanje. Civilizacija pora�a sopstvenu smrt. Sve �to je Zapadni svet hteo ovim ratom da postigne - ako je bilo �ta hteo osim zaposedanja va�ne geostrate�ke zone i pra�njenja arsenala vojnih vi�kova u neobjavljenim (in vivo) manevrima - okrenuto je naglavce. Etni�ki sukob star dvesta godina nije razre�en ve� je pretvoren u �isti haos, humanitarna katastrofa dobila je apokalipti�ku dimenziju, uni�tena je jedna mala, siroma�na zemlja i njeno zaostajanje za mati�nim evropskim okru�enjem postalo je tim ve�e. Demokratija se ne uvodi bombama. Opozicija, koja se sa promenljivim uspehom opirala vladaju�em re�imu proteklih deset godina, sada je postala gotovo bezna�ajna jer je patriotizam, a ne kriti�nost prema realnom stanju, postao objektivno merilo vrednosti.

To �to su nas politi�ka neadaptibilnost i odsustvo smisla za realnost srpske politike uhva�ene u stupicu interesa svetskih silnika - mimo volje svakog razumnog pojedinca - gurnuli u ovaj rat, sada je naprosto manje va�no jer su odbrana �ivota i odbrana prava da se ima slobodna zemlja postali neuporedivo va�niji egzistencijalni a ne politi�ki ciljevi. Rat je, i niko se vi�e ne pita za�to svi treba da platimo kaznu za kolektivnu krivicu koju nam niko nikada nije do kraja objasnio, niti �e, jer je nema. Albanci sa Kosova? Oni su tek izmanipulisani, oni podnose crnu nesre�u zato �to su postali instrument u pri�i sa sasvim drugim ciljem i, kada toj pri�i vi�e ne budu potrebni, bi�e surovo odba�eni, a potom iznova zloupotrebljeni u zakasneloj romanti�arskoj rekonstituciji sopstvenog nacionalnog mita. Ko je �ta pitao njihovu sirotinju koja sada slu�i kao deo velike holivudske masakr-storije sa pucanjem, patnjom i navodnim spasavanjem u poslednjem minutu? Ko je, pre nekoliko godina, pitao Srbe iz Krajine za njihovu sudbinu? Izgnani su iz svoje zemlje sa pre�utnim blagoslovom Zapada, uz nevidljivu ali presudnu vojnu podr�ku hrvatskoj dr�avi. Sada je Zapad promenio predznak. �to zna�i da INTERES USTANOVLJUJE PRINCIP, a da SILA VERIFIKUJE ISTINU.

Na Balkanu su, svejedno da li je re� o ovom ili onom narodu, o�igledno zatajile nekompetentne politi�ke elite, opsednute nacionalisti�kim mesijanstvom, vo�ene ambicijama promovisanja lokalne svemo�i i nesposobne za kompromisni dijalog. Njih je politika zapadne alijanse iskoristila kao takti�ko sredstvo u sprovo�enju sopstvenih interesa.

Niko ko se suo�i sa ovakvom vrstom saznanja ne mo�e biti sre�an. Naprotiv. Pitam se �ta da radim i kuda da se denem. Nedostaje mi, svih ovih dana rata, ona vrsta smisla koju �ovek dobija od svoje okoline. Sve �to �inim �inim sa ose�anjem uzaludnosti i suvi�nosti. Ipak, nastavi�u da pi�em, da posmatram svet, da se razaznajem u njemu. To je, objektivno, najvi�e �to svaki pisac mo�e. Nikakav moralizam, nikakva patetika, nikakvi saveti. Onaj ko veruje da je svet proizvoljan i bez eti�kog korektiva, a ja sam na korak do takvog stava, nema prava da se razme�e mi�ljenjima i savetima. Ostaje, dakle, �ista fenomenologija, opis svakodnevice. Vodim dnevnik. To je najvi�e �to mogu. Ka�em, nastavi�u da pi�em, jer je pisanje oblik svedo�enja, svejedno �to nema vi�e nikoga u sveop�toj ravnodu�nosti da to svedo�enje saslu�a. Tradicija jezika na kojem mi je dato da pi�em govori mi da je, ovde, knji�evnost uvek pro�i��enje tragi�nih u�inaka istorije. Rat je zgusnuti tragizam, pomereno lice sveta, a knji�evnost uvek po�inje od krize ili neravnote�e realiteta, da bi ih jezi�ki prevazi�la: anti�ki teoreti�ari formulisali su esteti�ko-eti�ki princip da se uzvi�enost lepote ra�a uvek u blizini smrti i taj princip va�i i do dana dana�njeg. Ovih dana se ponovo u njega uveravam. Nama je ovaj rat najte�i zato �to ga trpimo, zato �to smo mi do�li na red, ali rat je konstanta civilizacije, on izlazi iz njene prirode, iz njenog nesvesnog.

Moderni svet je samo tehnolo�ki pobolj�ao i funkcionalizovao tu crtu svoje prirode, prevode�i je u svesno, u cini�an, dejstveni princip: na du�e staze rat je progres. A da je rat sudbina sveta znali su misle�i ljudi davno pre nas. Samo, nama, kao i svim ravnodu�nim ljudima dana�njice, treba ne�to da se desi da bismo kona�no poverovali u tu mogu�nost. Kao i poro�aj, rat je neprenosivo iskustvo. �ovek, koji je u su�tini indiferentno bi�e (moral samo delimi�no neutrali�e tu njegovu osobinu) stvarno reaguje tek kada se njemu ili njegovim bli�njim desi nesre�a. Svejedno �to je sve to ve� odavno napisano. Evo vam dva primera, jedan apstraktan a jedan konkretan. Ruski mislilac Nikolaj Ber�ajev ka�e: "Uvek sam verovao u neprekidno nove i nove katastrofe, nisam o�ekivao mirnu budu�nost i za mene nije bilo ni�ega neo�ekivanog u tome �to smo zakora�ili u akutno-katastrofalan period."

A najve�i hrvatski pisac Miroslav Krle�a pi�e u romanu Zastave: "Ni�ta se iza ovih humanisti�kih propovijedi i ne �uje nego bru�enje no�eva. Spremaju se gospoda na grabe�no umorstvo i prije no �to �e balkansku raju poklati, �ele da je difamiraju pred Evropom kao hajdu�iju, kao da su oni jedini garanti evropske civilizacije."

Ponekad me pitaju da li �e ovaj rat zna�iti promenu kulturnog modela i okretanje Jugoslavije od sistema zapadnih vrednosti. Ne verujem. Treba razlikovati ameri�ku potro�a�ku ma�ineriju - film, brzu hranu, reklame, medije, favorizovane proizvode - kao sredstva, kao deo tehnologije moronske integralizacije sveta koji ne poznaje kategorije razlike i razli�itosti, od zapadne kulture �ije smo vrednosti postepeno usvajali tokom druge polovine XX veka. Demokratija, liberalno tr�i�te, privatna svojina i evropski kulturni model, a njemu po tradiciji pripadamo vekovima, jesu vrednosti zapadnog sveta koje va�e i za nas. Razlike postoje samo u shvatanju morala, a to biva od razli�itosti religijskih matrica. Zato je to pitanje pomalo iskonstruisano, jer mi, ma �ta ko o tome mislio, ve� jesmo zapadni svet, mada ne �elimo da budemo Amerika. Ovde je marka ekonomsko merilo vrednosti, srpska knji�evnost je odavno u postmodernisti�koj fazi, najbolji smo ko�arka�i na svetu, a ko�arku su izmislili Ameri. Uostalom, svoj protest protiv suludosti ovog rata, i protiv krvave agresije, izra�avamo �istim srpskim rokenrolom koji je univerzalna umetnost dana�nje civilizacije.

Deo grada u kojem �ivim od svog ro�enja, Novi Beograd, najurbaniji je deo Balkana. Nastao je tokom poslednjih pedeset godina kao projekcija ideolo�kog sna o sre�noj socijalisti�koj budu�nosti. Simbol te budu�nosti, zgrada nekada�njeg centralnog komiteta nekada�nje komunisti�ke partije Jugoslavije, spaljen je i sru�en u ovom ratu. Sli�nu sudbinu do�iveo je i niz potpuno civilnih objekata u neposrednoj blizini mesta na kojem stanujem. Jo� malo, jo� samo malo i Beograd �e po�eti da li�i na scenografiju filmova o postapokalipti�kim vremenima. Ali, za�udo, Beograd time ne gubi identitet ve� ga, rekao bih, osna�uje i iznova uspostavlja. Rat ra�a perverzne paradokse: �to manje grada, to vi�e identiteta. S tim da moj deo grada, Novi Beograd, o kojem uglavnom pi�em u svojim pri�ama, kroz ovaj rat dobija jednu dimenziju �iji je nedostatak dovodio u pitanje njegov habitus, a to je bliskost me�u ljudima. �esto sam se pitao da li je Novi Beograd uop�te grad, sada znam da je to kona�no postao, jer su ljudi, sticajem te�kih okolnosti, najzad upu�eni jedni na druge, oni integralizuju prostor koji nastanjuju.