Dostava iz Rima

Traktat o (mišjoj) rupi

Kako je notorni Dragoš Kalajić pronašao nove-stare "neprijatelje naroda" u troje istaknutih srpskih intelektualaca, i zašto samo u troje

Reći ću vam prvo dobru, pa onda lošu vest: dobra vest je da se rat, izgleda, polako privodi kraju - osim ako ne ispadne da se kraju ipak ne privodi; loša vest je u tome što se najbolja potkrepa za prethodno izrečenu tvrdnju dade izvući iz fakta da se, čini se, ponovo zahuktava mehanizam javne prozivke iliti denuncijacije onih koji bi, božemeprosti, mogli da priupitaju za smisao skupe avanture kroz koju prolazimo, pa čak i za - uh! - nekakvu i nečiju odgovornost u vezi s tom neprijatnom stvari... Da nije u pitanju ni opsena ni šala govori nam i to da se u (para)ideološku odbranu Otadžbine od mišljenja ponovo gromko uključio poslednjih meseci inače opravdano odsutni Dragoš Kalajić, odnedavno Naš Čovek U Rimu, tj. Tanjugov dopisnik iz sunčane, prijateljske i nešizelirane Italije. Mudro sklonivši svoju moćnu patriotsku intelektualnu laboratoriju daleko od razuzdane srpske gomile - koja je poslednjih nedelja prilično nervozna, ko zna zašto - Dragoš nam je Kalajić iz blažene apeninske hladovine ponovo podelio pregršt otadžbinoljubivih pedagoških packi. U povelikom tekstu pisanom specijalno za kad-kažem-novine-mislim-na "Politiku", ovaj javni i strasni ljubitelj Dučea i spartanskih vrlina - mada mu ni dionizijske nisu strane, pa ljudi smo, čak i kad smo zapravo Nadljudi... - okomio se ovih dana na nove-stare "izdajnike i petokolonaše" među srpskim intelektualcima: ovaj put, žrtvama njegovog pronicljivog, takorekuć skenerskog domoljubnog (urokljivog?) oka pali su "beogradski pisac poslovične neobdarenosti i skribomanske upornosti" (ovako Kalajić pravo iz svoje obdarenosti!) te "beznadežan slučaj (antisrpske, op. T. P.) mržnje" Filip David, zatim jedan od "beogradskih siročića Zapada" Biljana Srbljanović, te "stari potkazivač" (ovako Kalajić, bez kolegijalne surevnjivosti!) Vojin Dimitrijević.

Šta su Kalajiću, a samim tim i vaskolikom Srpstvu, zgrešile pomenute javne ličnosti? Izgleda da su se usudile da se s upadljivim odsustvom superlativa izjasne o političkoj i državničkoj delatnosti predsednika SRJ (iako nigde ne piše da su ti superlativi bilo čija građanska dužnost i obaveza, osim možda za one koji državotvorni patriotizam upražnjavaju devizno-dnevnično, iz apeninske perspektive?!), ili su se nepovoljno izrazili o autorskim dometima njegove - predsednikove, ne Kalajićeve - supruge, ili su, prosto, imali izvesnih kritičkih primedbi na prilike u srpskom društvu. Prilike su, naime, zapravo poprilične neprilike, što ova bombardovana trojka valjda ipak bolje zna od nebombardovanog Našeg Čoveka U Rimu koji je umeo da na vreme zaždi iz opasnog Beograda u bezopasnu Italiju, valjda zato što je njegova delikatna egzistencija isuviše dragocena za sve nas da bi se neodgovorno izlagala konsekvencama svog angažmana. A one, konsekvence, svake se noći isporučuju Beograđanima sa nebeskih visina, pa pravo na ruse glave. Ma nema veze, samo nek' je nama Tevtonac na sigurnom, a za banalni i potrošni ljudski materijal ćemo lako! Za nas i nije neka šteta! Još da je moglo nekako da se uredi da ga "Tanjug", osim kroz prostor, transportuje i kroz vreme, pa da se, i na njegovo i na sveopšte zadovoljstvo, stvarno obrete u ljubljeno mu Doba Ricinusa, ličnoj i sveopštoj sreći ne bi bilo kraja.

Na ovu ekspres-preporučenu dostavu iz Rima do sada je reagovao samo Srpski PEN-centar, jednim poštenim, mada blago bezubim saopštenjem; svi ostali mudro ćute, valjda presrećni što nisu oni ti koji su zaslužili da se nađu u središtu Kalajićeve pažnje. Hja, hoće li se shvatiti kao otrovni sarkazam ako kažem da je ionako srazmerno malo onih koji bi se, ovih vedrih, a tako sumornih dana, mogli kvalifikovati za to? Ovde se, naime, u nedoba, tako spektakularno odustalo od kritičkog diskursa (kojem je, jelte, intelektualac po prirodi stvari zavetovan) i bekrijski prepustilo neodgovornom, narcističkom torokanju prefinjenog mitar-mirićevskog "ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine" nivoa, da za razne dragoše kalajiće i nije bilo mnogo posla. Što, ovaj put, više govori o potuljenoj bedi potencijalnih prozvanih - koji su se, čim je ozbiljnije prigustilo, detinje dražesno iskakili u nogavice i zatim pokunjeno nestali u svojeručno iskopanoj mišjoj rupi! - nego o odavno besramno razgolićenoj mizeriji Javnih Prozivača nivoa grotesknog srpskog Tevtonca.

I možda je baš u tome problem, a ne u Kalajiću, o kojem odavno "sve znamo". Filipu Davidu, Biljani Srbljanović, Vojinu Dimitrijeviću i ostalima koji drže bistru glavu iznad vode može da služi na čast što su svojim neodustajanjem od kritičke opservacije zaslužili bes Gromovnika i njihovih paževa. Pravo pitanje glasi: kud se dede ostatak famoznog "mislećeg sveta", sada kad nam je najpotrebniji?! Ne kažem da je mišja rupa najgore mesto na svetu, ni da u njoj ima nečeg nedostojanstvenog, ali samo pod jednim uslovom: ako si miš. A ako nisi, ti onda vidi šta si i čime ćeš svoje mišljenje o sebi potkrepiti.