Bubanj potok

Propu�io sam 1. septembra 1965, na dan polaska u gimnaziju. �to se velike nu�de sazrevanja ti�e, pu�tao sam i bradu. Sa mnogo manje uspeha, uostalom: zbog brade me je ve� u prvom razredu li�no direktor Velja vra�ao ku�i, na brijanje, a otac psovao zato �to mu upropa��avam "ma�inicu". Brijanja sam se odrekao izlaze�i iz gimnazije sredinom aprila 1969, a pu�enja jo� nisam.

Ali ovo nije pri�a o pu�enju, brijanju, pa ni o sazrevanju. Sa tek navr�enih �esnaest i netom odabranim prirodno-matemati�kim "smerom", poslednja stvar koju bi ljudsko bi�e moglo po�eleti je da ga na letovanje - vode roditelji. I tako, na mu�an i bu�an na�in - jer su oni u me�uvremenu ve� rezervisali sindikalno odmarali�te u Budvi za celu porodicu - obave�teni su da je njihov stariji sin samostalno odlu�io da �e leto provesti na Omladinskoj radnoj akciji "Bubanj potok 66".

Parola "mi gradimo prugu, pruga gradi nas" ve� odavno nije funkcionisala, ne samo zato �to u Bubanj potoku nikakvu prugu nismo gradili. U pomalo zavereni�kim pripremama "brigade" za Akciju neki bezli�ni momci, svi sa nadimkom "Aktivista", u�ili su nas raznim re�ima i univerzalnoj melodiji brigadirskih pesama, ne�to sa ojkanjem i ponavljanjem svake druge re�i - dok smo, sa tranzistorom na uvu, slu�ali emisiju Nikole Karaklaji�a "Sastanak u 9 i 5" i prvo pu�tanje jedne "stvari" koja traje du�e od sedam minuta (bio sam ube�en da su to bili "The Rolling Stones", dok me Petar Lukovi� Legenda nije u tom uverenju uzdrmao, bo�nim argumentom kako se "Sastanak" emitovao na prvom programu Radio Beograda, a da bi se - u prole�e 1966 - moglo raditi o "Ten Years After" i te�koj pesmi "Going Home" koja, me�utim, traje 14 minuta i kusur sekundi).

Na licu mesta, u Potoku, pojavilo se mno�tvo neo�ekivanih stvari - osim roditelja, protiv kojih je sve i bilo zami�ljeno. Neki do ju�e bliski drugovi iz �kole spavali su odvojeno i jeli u posebnim smenama, �to se objasnilo kao posledica toga da su "�lanovi �taba". Jedan je, �im smo dospeli do kopanja kamena u drena�nim kanalima, osvanuo u �inu "trasera", �to je funkcija koju sebi ni do danas nisam uspeo da objasnim, osim ako ne podrazumeva te�ku du�nost izlaska na "trasu" sa zami�ljenim, povremeno i zabrinutim izrazom lica te, tako�e, neumorno upra�njavanje malog fudbala sa opkladama u gajbe piva, kasnije ispijane na nasipu Bubanj potoka. Bio je i jedan visok mr�av momak sa nao�arima, za kog se kasnije ispostavilo da su dvojica. Onaj sa nao�arima, sasvim neupadljiv (ako ne ra�unamo uzrastu pripadaju�e bubuljice), potro�io je pola akcije da izbori pravo na spavanje u �tabu, �to mu je pripadalo kao zadu�enom za razglas i "muziku" u naselju. Usput je, neuspe�no - ako me se�anje ne vara - posredstvom "anga�ovanja za kulturu" nastojao da se pribli�i naivnijim akcija�icama. Onaj drugi, visoki (bez nao�ara), hodao je pogrbljeno, valjda takode pritisnut kulturnim brigama. Kao glavni i odgovorni urednik brigadnih zidnih novina, nije se ustezao da potencijalne saradnike kasno no�u budi snopom baterijske lampe u lice. Ni on nije spavao u logorskoj baraci, a uredni�ki zahtev se manje-vi�e svodio na: "�Ajde jednu pesmu za sutra." (Iz nekog nejasnog razloga, svi "kulturnjaci" tra�ili su samo �istu poeziju ili, u krajnjem slu�aju, vesele "pri�ice" o mu�ko-�enskom no�nom sastajanju.)

Kasnije karijere pomenutih (i nepomenutih) likova pomogle su mi da neke stvari br�e razumem nego da me u Bubanj potoku 66. nije bilo. Na primer, za�to me je autobus pun civila onako gledao na jedinom "odsustvu" shvatio sam tek po�to sam se kod ku�e istu�irao i osetio miris gumenih �izama (na koje sam bio ponosan) i uniforme progorele od hlora. Zatim, za�to i kako se dogodilo da od 650 "akcija�a" samo ja i jo� jedan ne dobijemo udarni�ke zna�ke, dok su se "�tablije" nadmetale u dvostrukom, trostrukom i vi�estrukom udarni�tvu. U ono vreme nikada ne bih priznao koliko me je to pogodilo; danas sam zbog toga sre�an.

Ali ovo nije ni pri�a o prosvetljenju, koliko god se ono kasnije pokazalo korisnim. Na primer, komandant akcije bio je neki bolesno mr�av i pogrbljen momak, neki novobeogradski "omladinski aktivista" koji na "trasi" nije odolevao zovu sopstvenog seoskog porekla, pa je, povremeno, sa nama, obi�nim "akcija�ima" - spustiv�i na zemlju "akten-ta�nu", sako (zvao ga je "odelo") i kravatu - tucao kamen, prevrtao zemlju, gurao kolica i dozivao vodono�u. I, dah�u�i, govorio: "Nisi umoran sve dok ti znoj niz konjic ne pote�e". Prvi (i, priznajem, jedini) put kad mi se to dogodilo, viknuo sam ga i pokazao mu, ali je Grbavi, vuku�i svoju neverovatnu ta�nu i odelo, zastao, pogledao preko ramena, odmahnuo rukom i oti�ao za nekim svojim, komandantskim poslom.

Pre neku nedelju pro�ao sam pored Bubanj potoka, da vidim �ta je od njega ostalo. Sa puta se ne vidi ni�ta, ni ono �to smo mi u leto 1966. tamo napravili, a ni ovi sad. S druge strane puta, na mestima gde su se nalazile neke neupadljive barake, ledina je prekrivena ne�im sjajnim, kao da se rasulo nekoliko �lepera staniola za de�je �okoladice. Gore, stoji Avala bez tornja. Da je Panonskog mora, bila bi ostrvo - bez svetionika. A "ORA Bubanj potok 66"? Nikada vi�e nisam oti�ao ni na jednu radnu akciju. Svega ovoga setio sam se uz �i�ak ("kandilo"), jer je neko na Radio Pan�evu - uz pomo� agregata, posle vesti da je Bubanj potok ponovo ga�an - na�ao za shodno da pusti jednu od retkih dobrih instrumentalnih verzija pesme "The Fool On The Hill". Budala u potoku, palo mi je na pamet.

Kada se prvi put �ula ona te�ka, udaljena detonacija iz "�ireg centra Beograda", ispentrao sam se na krov osmospratnice u kojoj �ivim. Neverovatno vedrim nebom �irio se crn dim, malo levo i ne�to bli�e od Avale. Rekao sam: "Ono je Bubanj potok". Seo sam na betonsku plo�u. I do�lo mi je da pla�em.