Čekajući novi domaći film

Šta znači "objektivno"

Ipak, tragčnost života, ma kako fotogenična bila, teška je za filmsko uobličavanje, jer svi smo ipak i svedoci, ali i učesnici, sa zalogom sopstvenih života i života naših najbližih

Od TV revolucije u Rumuniji, globalni i oni drugi sukobi došli su u novu fazu, pa tako i naš rat - agresija, osim političkog i ideološkog aspekta, lagano dobija i kulturološki zamajac. Teza da je u Bosni izgubljen medijski rat trgla je preostale intelektualce, pa smo svedoci gotovo nesagledivih akcija u sferi kulture, koje variraju od lucidnosti do ordinarnog kiča. Ni "druga strana u sukobu" ne gubi vreme, pa je, na primer početkom juna u Rimu organizovan koncert Pavarotija i prijatelja (Lajonel Riči, Riki Martin...) koji je režirao Spajk Li (!), čijih se dometa ne bi postideo ni Nedeljko Bajić Baja, a sve u korist dece Kosova i Gvatemale.

Ipak rat postaje rat kada ga se prihvati filmska industrija. Za sada nema najave velikih holivudskih projekata (možda nemaju informacije o kraju?), ali su se domaći sineasti latili kamera, za filmove u kojima će korežiju i scenografiju potpisati zainteresovane strane u sukobu, pre svega NATO. U ovoj sezoni snimljeni su "Nož", "Točkovi" i "Belo odelo" i restaurisan Čehov/Đorđević projekat "Od svakog koga sam volela", dakle četiri od uobičajene (ratne) produkcije od osam filmova u sezoni. Zato je iznenađujuća bila informacija kako nekoliko domaćih kuća i autora sa pedigreom sprema "ratne projekte". Iznenađujuća utoliko što je gotovo nemoguće računati na makar i simboličnu pomoć države ili novac iz inostranstva, tako da se producentske kuće prvenstveno moraju uzdati u sopstvene potencijele i entuzijazam. Stare rasprave o tome da li je neophodna distanca odložena je za neka druga vremena.

Božidar Nikolić u okolini Cetinja nastavio je da snima životopis junaka svog poslednjeg autorskog poduhvata Tri karte za Holivud, čija se premijera očekuje u geografski bliskom Herceg Novom. Da li da podsetimo na sadržaj prvog dela u kojem, čekajući Tita (Godoa) koji ne dolazi, svoje ideološke sukobe fizičkim sredstvima rešavaju pristalice IB Rezolucije i "strani plaćenici sa Zapada"? Moje nebo potpisuju scenarista Gordan Mihić i producent Ivana Mihić sa odabranom grupom popularnih glumaca mlađe generacije. Magic Line Darka Bajića i Cobra braće Bjelogrlić takođe su spremni da se upuste u ratno filmsku avanturu, kao i najtiražniji domaći nezavisni producent Ljubiša Samardžić i njegova kuća Cinema Design, koja je među prvima reagovala (filmski) i na prethodne ratove u našem okružju. Osim ovih hi-fi projekata, uveliko se oseća rad studenata filmskih škola (deo ovih ostvarenja je prezentovan na I Međunarodnom festivalu studentskog filma), a vidljivi su i entuzijasti sa low-fi opremom (amateri) čiji će materijali svakom budućem istraživaču fenomena zasad poznatom kao "NATO agresija" jednog dana biti dragoceni isto koliko i snimci oficijelnih medijskih kuća.

Ipak, tragičnost života, ma kako fotogenična bila, teška je i mučna za filmsko uobličavanje, jer svi smo ipak i svedoci, ali i učesnici, sa zalogom sopstvenih života i života naših najbližih. Da li je moguća objektivnost, pitaće neko? A šta je to objektivnost? Šta je to istina ili Istina, i ko na nju ima monopol u ovom trenutku? Najbolje je slediti postulate "DOGME 95" paranoičnog genija Danca Larsa fon Trira - što manje menjati život, a što više se prepuštati njegovom izazovu. Hičkokov postulat da "film mora biti veći od života" pada pred životom i životima koji su pali, kao film krvaviji i veći od filma. Ipak, sudija svima nama, pa i filmovima koji će biti snimljeni, biće vreme. Zato su se sineasti dohvatili kamera jer, kako neko reče, "domovina se i pesmom brani", što će zazvučati kao parafraza Kjerkegora da se "pekar Bogu najbolje moli kada peče hleb". Ili to možda nema veze. "Rane su otpale, ostale su kraste", rekao je Raša Andrić, čije su Tri palme za dve bitange i ribicu bile pravi melem u predratnim danima; a da li je moguće snimiti i komediju o ovom što nam se sada i ovde dešava, to je sasvim druga tema. Beninji je pokazao kako i holokaust ima svoju manje neveselu stranu - a da smeh leči znamo još iz antičkih vremena. Možda će neki od srpskih filmadžija, koji neće kao Marko iz junačkih pesama da zakasni na Kosovo, imati i nasmejano lice.

Američki sineasta Džon Milijus nikada nije snimio sopstveni scenario o Vikinzima koji godine 999, pre jednog milenijuma, čekaju smak sveta koji su najavili astrolozi, koji inače nikada ne greše. Nikada ga nisu dočekali. Možda i mi budemo te sreće.