Reporter Vremena na Kosovu

Jedan dan u Prištini

Pre dve nedelje jata kosova krstarila su nebom iznad grada, sad nema ni jedne ptice, ali ima ljudi koji nam svedoče kako izgleda bombardovanje

U sredu oko podne pres centar Vojske Jugoslavije organizovao je odlazak grupe domaćih i stranih izveštača u Prištinu u kojoj je bio i reporter "Vremena". Za Prištinu se išlo preko Prokuplja i zatim uobičajenim severnim prilazom, putem Podujevo - Priština. Prolazeći pored Aleksinca koji je većina izveštača posetila jedva dvadeset i četiri sata ranije u autobusu je zavladao muk. Razmere preksinoćnog razaranja bile su sasvim vidljive i sa autoputa, kako u samom centru koji je direktno pogođen, tako i na objektima sa druge strane puta, udaljenih najmanje petsto metara od mesta eksplozije.

Usput, u Prokuplju koje je takođe žestoko stradalo, malo je ljudi na ulicama, mnogo prodavnica koje ne rade, po neki izlog oblepljen lepljivom trakom i sve oči uprte u neobični prizor: dvospratni autobus prepun ljudi različitih nacija i rasa koji se kreće prema Prištini.

Međutim, dok se u Prokuplju i usputnim selima (Merošina, Tulare) mogla osetiti tek teška atmosfera neposredne blizine Kosova, već kod Kuršumlije su dejstva NATO avijacije postala očiglednija i učestalija. Oštećen most na magistralnom putu ka Podujevu (preko koga je autobus uz velike muke prešao) u neposrednoj je blizini pruge koja je presečena u dužini od desetak metara pogotkom iz vazduha. U Merdarevu, neposredno pred ulazak na Kosovo, dobijamo i vojno policijsku pratnju, nakon kraćih konsultacija vođa puta i oficira nadležnih u neposrednom rejonu. Stiže i sasvim ozbiljno upozorenje - moguće je da se manje grupe terorista još kriju u neposrednoj okolini, tako da se novinari mole da ne paniče u slučaju napada.

Nekoliko momaka u oklopnom transporteru koji je predvodio autobus nervozno se osvrću tokom celog puta ka Prištini, zagledani u daljinu odakle bi se eventualni napad mogao očekivati. Njihova nervoza prenosi se i na novinare koji su već nekoliko dana unazad špekulisali da u severnom delu Kosova, naročito u rejonu Podujeva već odavno nema terorista.

Sela na putu ka Prištini su apsolutno prazna, a tragovi donedavnih borbi jasno su vidljivi na nekim kućama. Međutim, uočljivo je da kuće nisu sistematski spaljivane kako su neki izveštači i navodni svedoci iz Makedonije i Albanije saopštavali. Ono što je posebno interesantno je da nijedna džamija u mestima kroz koja je novinarski autobus prošao nije oštećena. Osim nekoliko natpisa "Srbija" i znaka sa ocilima na kućama koje su očigledno bila tvrda uporišta terorista, nema tragova onome što zapadni propagandisti rata nazivaju "razulareno divljanje srspkih paravojski".

Opšti utisak je da bi se, pod uslovom da rat sada stane, sve moglo obnoviti za samo nekoliko meseci jer nekih većih razaranja nije ni bilo. Suprotno očekivanju stranih izveštača, duž puta je primećeno znatno manje vojske nego što bi se moglo očekivati - tek nekoliko protivavionskih baterija razmeštenih na različitim lokacijama duž puta ka Prištini sa cevima uperenim ka nebu, jasno stavljajući do znanja odakle se neprijatelj očekuje.

Na nekih dvadeset kilometara od Prištine mogao se videti gust crni dim koji je dolazio iz pravca sela Devet Jugovića, gde je prethodne večeri bombardovano skladište goriva Beopetrola. Nakon desetak minuta prolazimo pored dva zapaljena rezervoara iz kojih se diže dvadesetak metara visok plamen koji se potom pretvara u nestvarno gust crni dim. Činjenica da niko i ne pokušava da ga gasi govori o razmerama udara NATO-a po Kosovu. U odnosu na ono što ćemo uskoro ugledati u Prištini, skladišta Beopetrola nisu mogla biti prioritet.

Na samom ulasku u Prištinu moguće je videti još jedan stub dima, ovoga puta iz termoelektrane Obilić, što je jasan znak da u gradu ima struje, barem u onim delovima koji nisu pogođeni NATO bombama. Ulazeći u uske ulice iznad Vranjevca suočavamo se sa strašnom sudbinom grada koji je najveće žrtva dosadašnjih akcija NATO avijacije. Na ulicama koje su nekada vrvile od ljudi na orijentalni način, sada nema žive duše. Pažljivo oko primetiće da su ljudi odlazili u žurbi ne osvrćući se mnogo na imovinu. U predgrađu nema tragova borbi, čak ni eventualnog šenlučenja ili nasilnog isterivanja građana Prištine iz njihovih kuća. Nema spaljenih kuća, ali ima dosta razbijenih izloga u kojima je, začudo, veći deo robe na svom mestu. Kako se bližimo centru, razbijeni izlozi su sve češći, jasna posledica snažnih detonacija, dok u unutrašnjosti krojačkih, abadžijskih, filigranskih radnji i čajdžinica leži razbacan inventar prekriven debelim slojem prašine i komadima cigle maltera i stakla. Po natpisima na radnjama, naročito po imenima vlasnika, jasno je da udari nisu bili etnički probirljivi. Jednako su stradale radnje i Srba i Albanaca, privatne i državne.

Pred Pokrajinskim izvršnim većem dočekuju nas načelnik Kosovskog okruga Veljko Odalović, predsednik Privremenog izvršnog veća Zoran Anđelković i član ovog veća Ivica Mihajlović, zadužen za informisanje. Zgrada Izvršnog veća potpuno je demolirana kao i zgrada Kosovske banke u neposrednoj blizini. Od bombardovanja teško je stradala i Robna kuća Grmija, a iza njih se vidi zgrada pošte koja je direktno pogođena i u kojoj je požar ugašen nešto malo pre našeg dolaska, tako da se u vazduhu još oseća miris paljevine. Domaćini su grupi novinara poželeli dobrodoščicu i odmah nas vode u obilazak centra grada. Slike su stravične. Pored zgrade pošte pogođena je i upravna zgrada u kojoj se, između ostalih, nalazi i pokrajinski zavod penzionog fonda. Neposredno iza te zgrade je najstariji deo Prištine, sada potpuno uništen, a gospodin Mihajlović nam objašnjava da je u udaru bombi, u tih nekoliko kuća, smrt našlo najmanje deset ljudi, kojima spacioci nisu mogli da priđu ni celih dvanaest sati nakon bombardovanja. Na pitanja stranih novinara gde su građani Prištine, Veljko Odalović odgovara da ih se većina krije u skloništima i stanovima, i da je veliku broj otišao iz Prištine kod rodbine u obližnja sela, verujući da će tamo biti bezbedniji nego u gradu.

Na ulicama srećemo tek ponekog prolaznika koji nam potvrđuju da su u gradu uglavnom oni koji imaju radnu obavezu i da se iz kuće izlazi samo po najneophodnije. Male grupe ljudi nastoje da koliko toliko počiste cigle i staklo po ulicama, ali s obzirom na obim razaranja za to će im biti potrebni dani. Tek poneko lice pojavi se na prozorima obližnjih stambenih zgrada da bi se odmah povuklo nazad u stan, bežeći od kamera koje se kao po komandi usmeravaju na svaki novi prizor. U daljini, nad Prištinom, kao lajtmotiv, diže se crni stub dima iz Beopetrologog skladišta koji će nas pratiti tokom cele posete.

Domaćini nas požuruju kako bismo za predviđena dva sata videli što više. U osam sati više nije bezbedno biti na ulicama Prištine, čak ni u stanovima, i tada su apsolutno svi u skloništima. Iskusniji novinari osvrću se po gradu tražeći poznate prizore iz ranijih poseta gradu. Svuda vide samo avetinjsku pustoš. Samo dve nedelje bombardovanja bilo je dovoljno da se iz grada istera duša, zajedno sa njegovim stanovnicima. Ono što nije uspelo teroristima, koji su koristili svaku priliku da istaknu da im se ne dopada to što Albanci u Prištini žive mirno sa svojim komšijama Srbima, uspelo je onima koji se zaklinju da su za demokratska rešenja i suživot. Taj suživot se sada pretvorio u mrtav grad.

Koristimo poslednje trenutke pred sumrak da obiđemo gradsko pravoslavno groblje koje je takođe raketirano prethodne noći. Iz kratera dubokog desetak metara vire kosti i delovi sanduka, spomenici na mestu udara su potpuno uništeni, dok su oni u blizini izvaljeni iz svojih mesta.

"Za Srbe je groblje svetinja", potreseno govori direktor Prištinskog Medija centra Radovan Urošević. "Udarili su nam u svetinju. Ja znam mnogo ljudi koji su u vreme komunizma gledali u Zapad, naročito u Ameriku kao u svetinje demokratije. Nakon ovoga što nam se događa svi su oni duboko razočarani i izgubili su iluzije. Nakon ovoga što su nam uradili, poručujem im da ih mi Srbi čekamo na zemlji. Neka dođu, ovo će biti tri puta gore od Vijetnama."

U povratku Veljko Odalović nas vodi u svoju kancelariju koja je potpuno demolirana. Na sve strane su razbacane stvari i polupana stakla. Kancelarija izgleda pre kao mesto napušteno pre nekoliko decenija nego kao prostor u kome je neko koliko do juče redovno radio. Veljko Odalović se obaraća novinarima, objašnjavajući da su kroz tu kancelariju prošli svi vodeći svetski političari i diplomate koji su bili uključeni u rešavanje kosovskog problema.

"Ovde mi je gospodin Ričard Majls objašnjavao koliko voli Srbe. Vidite šta je ostalo od te ljubavi."

Na izlasku iz zgrade PIV-a preskačemo preko odvaljenih greda i delova tavanice, zaobilazeći bare od vode koja curi iz pokidanih instalacija.

Sa prvim mrakom autobus kreće, žureći da se sa Kosova izvuče pre nego što mrak potpuno zavlada.