Treća nedelja rata

Smrt, laži i video trake

Kuda će suza nego na oko. Rudarski grad Aleksinac u utorak 6. aprila 1999. ujutru nekima liči na Gerniku 26. aprila 1937. u pet popodne. Prethodne večeri u 21.35 sati na ovaj grad i njegovu okolinu palo je, prema Tanjugu, sedam bombi velike razorne moći. Ono što je palo u centar ove varošice, do temelja je srušilo16 privatnih kuća, a za stanovanje je onesposobljeno više od 400 stanova, među kojima su i tri višespratnice sa 80 stambenih jedinica.

Bombe su u centru Aleksinca demolirale Dom zdravlja, stanicu Hitne pomoći, stomatološku ambulantu, Zavod za zdravstvenu zaštitu, "Jugobanku"... Jedna bomba pala je između Trgovinskog preduzeća "Agrokolonijal" i Industrije elektro proizvoda i rasvete "Empa", a štete od bombi pretrpela je i Fabrika betonskih elektrostubova i trafostanica, dok je jedna bomba pala kraj autoputa Beograd-Niš...

Šta je uopšte ostalo od te sirotinje, koju svakih deset godina stigne neka tragedija? Možda ono paviljonsko rudarsko naselje po kojem hroničar "Vremena" pamti tu varošicu iz dana rudarske nesreće 1988. kada je strašna eksplozija ugljene prašine odnela sto života i ne zaboravlja, vaš hroničar, kako su u tom udaru nesreće u obližnjoj rudarskoj koloniji rudarske udovice milovale crnpuraste dečake po kosi i kako je u onoj atmosferi jauka izgledalo da je sve u raspadu a samo je radila mala fontana pred rudarskim domom. Rudnik je posle zatvoren, bilo je pokušaja da se nađe novi posao, te radiće ovo, te radiće ono, rečju, Aleksinac se borio s dušom, a tokom rata u Bosni u rudarskom samačkom hotelu bile su smeštene izbeglice iz Bosne. Mora da su rudari i pre čuli za to mesto, u tom "hotelu" bilo je kamarata iz Tuzle.

Air Commodore u Brislu rutinski kaže da je raketa pala "kratko", 600 metara od cilja (600 metres short of the military post targeted), da je do toga došlo "zbog tehničkog kvara ili dejstva protivvazdušne odbrane" i da je "jedan projektil, možda, pogodio stambeno naselje; u sredu na ponovljeno pitanje ponavlja odgovor i hladno kaže kako se oni trude, što se vidi na dva slajda na kojima štapićem ponosno pokazuje kako pogađaju neku policijsku garažu, ali - "neko nije imao sreće". Taj fenomen se zove "amoralnost pilota" i označava fenomen da se atomska bomba iz daljine vidi samo kao pečurka. "Neko" to je dvanaest poginulih i tridesetak povređenih.

Aleksinački lekar, dr Gaja Miladinović, bio je na dežurstvu u ambulanti u trenutku kada je bomba pogodila njegovu porodičnu kuću. U podrumu kao skloništu je bilo šestoro ukućana. Otac, sedamdesetogodišnji Dragomir i sestra Snežana (40) poginuli su i sahranjeni su u sredu 7. aprila. Majka Dragica je u teškom stanju u niškom Kliničkom centru, ali ipak priča kako se u trenu sve srušilo na njih, kako su njena ćerka i suprug poginuli na licu mesta ("bez reči zbogom otišli") i kako je njena snaha Vukica, učiteljica u Nišu, kroz krš izvukla dvoje svoje dece, Dragičine unučadi ("samo da su oni živi"). Učiteljica Brana Stevanović, koja je u trenutku eksplozije bila na terasi, priča kako se se seća da je kad su je izvukli iz ruševina samo videla zvezde na nebu i nije mogla da se pomakne.

Hjuman rajts voč otvorio je "slučaj Aleksinac", ali se naređalo i mnogo drugih, istih slučajeva.

U Lučanima, gradiću od 4000 stanovnika te noći oko 20.35 palo je osam projektila koji su pogodili i razorili tri pogona hemijske industrije "Milan Blagojević" i, "kolateralno", sve kuće u tom malom mestu. Dopisnik "Politike" iz ovog mesta javlja da su vatrogasci uspeli da lokalizuju požar i da spreče ekološku katastrofu. U četvrtak ujutru vratili su se avioni da mafijaški "overe" tu razlupanu ekološki veoma rizičnu fabriku.

U napadu na Niš srušeno je mnogo civilnih objekata, naneta je šteta zgradama Pravnog i Ekonomskog fakulteta, Tehničke škole "Neimar", Istorijskog instituta, odletelo je u vazduh skladište hrane "Fidelinka", oštećena je Mašinska industrija, saobraćajnica koja povezuje centar Niša sa njegovim severozapadnim krajem, na autobuskoj stanici je popucalo 150 prozora, na skladište duvanske sirovine vraćali su se dva puta... Na Novi Sad su se baš ostrvili. Ono što su svi Novosađani sa zebnjom i besom očekivali dogodilo se u utorak uveče, nešto posle 22 časa. NATO avijacija je napala i treći, poslednji gradski most na Dunavu (Žeželjev most) i Naftagasovu rafineriju nafte u njegovoj neposrednoj blizini. Napad je nastavljen i tokom noći između srede i četvrtka, nešto pre 3 časa ujutro, kada se pored rezervoara Naftagas prometa, na udaru našao i Temerinski most na delu kanala Hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav koji prolazi kroz stare gradske četvrti - Vidovdansko naselje, Podbaru, Salajku, staro paorsko predgrađe, sada već širi centar Novog Sada. Tamo živi UNICEF-ov ambasador dobre volje, pevač Đorđe Balašević, tamo je njegova Ulica Jovana Cvijića ("A u ulici Jovana Cvijića sad rastu neka druga deca - neki novi klinci..." Žeželjev most je prilično oštećen. Novosađani sada pokušavaju da noćnim okupljanjem kao "živi štit" zaštite ovu poslednju vitalnu gradsku vezu sa sremskom obalom. Istina, preko Dunava je (posle blizu 50 godina) ponovo uspostavljen i brodski prevoz paralelno sa porušenim mostovima. Stariji Novosađani sećaju se da je posle svetskog rata brodić "Silni" razdaljinu između Novog Sada i Sremske Kamenice, od oko 4 kilometra, prelazio uzvodno za nešto preko sat vremena uz dva pristajanja, kod Bećarca i Ribnjaka. Kasnije su veći i silniji "Rijeka" i "Cetinje" išli nešto brže, a korišćeni su na kraju samo prilikom velikog "Majalosa" (za 1. maj) kada se ceo Novi Sad selio u Kamenički park.

Napadi na rafinerijska postrojenja i rezervoare izazvali su spektakularnu vatru koja se po Vojvodini videla u krugu širem od 50 kilometara, ali je dobro organizovana i dobro sklonjena profesionalna protivpožarna služba prilikom oba napada prilično brzo lokalizovala požare na postrojenjima i skladištima (uglavnom) bitumena i ulja.

Udari su bili veoma jaki pa je "Jugo", s kojim se rukovodilac zaštite tokom napada prebacivao s jednog na drugi kraj Rafinerije, od tla odskakao u visinu veću od jednog metra.

Neverovatna hladnokrvnost i hrabrost Novosađana ispoljava se i u tome što vlasnici vinograda i vikendica pešače i satima da bi orezali i prskali voće i lozu na obroncima Fruške Gore, koja je takođe stalna meta napada i na kojoj su NATO avioni onesposobili predajnik RTS-a na Crvenom Čotu. Obraditi svoje parče zemlje, to je važnije od svega i nema te opasnosti kojoj se zbog toga Lala ne bi izložio. To se sada politički zove - pitanje mentaliteta.

Centar Prištine je u ruševinama, naročito onaj deo iza stare pošte koji je nekad malo ličio na Kosančićev venac, ostaci predratne čaršije, sa drvoredima. Ta slika je prikazana na televiziji SKY u četvrtak ujutru kao "pakao od NATO bombardovanja", izveštač javlja da mu je neki čovek rekao da "ako je ovo demokratija ja nemam tu reč u rečniku", a da mu je neka žena je vikala "Vi ste zveri!" Potom je nastupio vojni analitičar koji priča kako se, eto, i to dešava i taj izveštaj se nekako na kratko povukao. Posle izvesnog vremena počinju da se lansiraju verzije kako su to Srbi sami uradili (pravili svoje Markale) da bi naštetili NATO-u.

Vilbi, Er komodore Njenog Kraljevskog Veličanstva u Brislu izjavljuje kako oni nisu gađali centar Prištine, "pretpostavlja da je to inscenacija". Kao dokaz pominje da su oni snimali šta su radili i da "to" nemaju na snimku. Stvar pomalo podseća na onaj deo u "Odiseji 2001" kada kompjuter Hal poludi (poludeo iz sentimentalnih razloga zato što je pamtio babu koja ga je programirala). Tim Maršal, dopisnik SKY-a koji je bio na licu mesta, javlja se potom u program i kaže da je nesumnjivo da su sve bombe došle odozgo, a da bi bilo moguće da su Srbi to sebi uradili samo ako su stajali na krovu i nečim velikim pucali sebi u nogu.

Čuju se racionalna objašnjenja da Srbi, ovako pritešnjeni nikako nisu imali interes da razaraju vladine zgrade i komunikacioni centar u trenutku kada pokušavaju da baš tu infrastrukturu odbrane od razaranja.

Vilbijeva pretpostavka onda znači da su Srbi isto to uradili i sa Gračanicom, i sa Ćuprijom ("Kuprija") i ubili su sedamdesetogodišnju staricu na raskrsnici puta Čačak-Požega, koja je kriva zato što se probudila i izašla da vidi odakle grmi.

Vlade SR Jugoslavije i Srbije proglasile su u utorak jednostrani prekid svih vojnih i policijskih dejstava na Kosovu i Metohiji od 6. aprila u 20.00 sati i počele seriju sastanaka na kojima su razrađivani principi dogovora Milošević-Rugova: "Savezna vlada i Vlada Republike Srbije, ocenjujući da treba da se bez oklevanja pristupi realizaciji ovih opredeljenja i prvo reše akutni problemi, jedinstveno su zaključili sledeće:

1. Da se, povodom najvećeg hrišćanskog praznika Uskrsa, prekinu sva dejstva Vojske i policije na Kosovu i Metohiji protiv terorističke organizacije "OVK" jednostrano, počev od 06. aprila 1999. godine u 20.00 časova, i u očekivanju da će takva odluka biti shvaćena kao gest dobre volje i želje za podršku mirnom rešenju, koje predstavlja nesumnjivo opredeljenje većine stanovnika Kosova i Metohije, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost. U očekivanju, takođe, da će se ekstremni elementi, poštujući volju većine stanovništva, takođe uzdržati od ponavljanja terorističkih akcija protiv civila i predstavnika vlasti.

2. Da predstavnici vlada odmah pristupe, u saradnji sa predstavnicima onih Albanaca koje predstavlja dr Ibrahim Rugova, pripremi političkog dogovora, u smislu kao pod a) u želji da se prvo postigne jednostavan privremeni sporazum, koji bi omogućio rad zajedničkih organa samouprave na Kosovu i Metohiji albanske i srpske nacionalne zajednice, i drugih nacionalnih zajednica. Taj sporazum bi posle određenog vremenskog perioda bio osnova za trajno uređivanje suštinske autonomije Kosova i Metohije u okviru Srbije i Jugoslavije.

3. Da zajedno sa predstavnicima Albanaca, koje predstavlja dr Rugova, pripreme program povratka izbeglica, uz adekvatno učešće i pomoć UNHCR i MKCK.

Savezna vlada i Vlada Republike Srbije smatraju da se na ovaj način rešavaju sva akutna pitanja na Kosovu i Metohiji, stabilizovanje mira, povratak izbeglica i uspostavljanje samouprave, koja afirmiše ravnopravnost građana i nacionalnih zajednica i uspostavlja bazu za trajno rešenje".

NATO je odgovorio kako to nije dovoljno, Klinton je odgovorio kako to nikako nije dovoljno, Bler je rekao da nije dovoljno - i bombe su pale na centar Prištine. Te večeri granični prelaz u Đeneral Jankoviću je posle bio već zatvoren, a veče pre napada na centar Prištine RTS je snimila prazan prelaz, kolonu automobila koji se upućuju ka Prištini...

"Ne ide baš po planu?", pitao je ovih dana novinar Dejvid Šukman (David Shukman). "Nismo računali da ćemo avionima voditi kopneni rat", odgovorio je Klark, naglasivši da NATO "ima jasnu inicijativu u vazduhu". Nije, međutim, tako jednostavno, kažu britanski piloti zaduženi da projektilima iz "harijera" uništavaju oklopna vozila na terenu, odnosno ispune deklarisani osnovni cilj intervencije. Zapadne agencije su javile da je Pentagon priznao da je u sredu izgubio jednu dvomotornu letelicu...

Vojska Jugoslavije je krajem prošle nedelje najavljivala da će već do kraja prošle nedelje uspeti da neutrališe poslednje veće uporište UČK-a u oblasti Jablanice kod Peći, a u ponedeljak je došla vest da je ta grupacija razbijena i da su ostale samo usamljene bande koje lutaju u očaju.

U četvrtak popodne, 8. aprila, Savezna vlada je proglasila da je na Kosovu zavladao mir pošto su obustavljene sve ofanzivne akcije protiv terorista koji su potpuno poraženi. U istom saopštenju Savezne vlade ističe se da su mir na Kosovu i inicijative pokrenute prilikom susreta Slobodana Miloševića i Ibrahima Rugove otvorile put za povratak izbeglica u njihove domove. Visoki ruski deputat, predsednik ruske Dume Genadij Seleznjov, posle povratka iz Beograda tvrdi u jednoj izjavi da su beogradske vlasti voljne da sa Rugovom formiraju neku vrstu privremene vlade.

Portparol u Briselu Dejvid Vilbi nije krio razočarenje što "uprkos povoljnom vremenu (NATO) ima problema da locira mete na terenu". Vilbi ima veće probleme, pokazivao je skicu neke krivine na kojoj je navodno pogođeno nekoliko naših tenkova. Pitaju ga gde se to desilo. On kaže da je to tamo gde je on pokazao na karti. "Neprijatelj je lukav", rekao je on novinarima. Tu, u centrali NATO-a izrađen je scenario borbe, ali događaji na terenu premašili su plan, piše u izveštaju. Šef francuske diplomatije Iber Vedrin izjavio je da Zapad već sada radi na adaptaciji nacrta sporazuma iz Rambujea, koji bi mogao da posluži kao osnova za buduće diplomatsko rešenje za Kosovo. Američki ministar odbrane Vilijam Koen izjavio je da neće biti popuštanja u vazdušnim udarima NATO-a na Jugoslaviju. "Ovo nije vreme za pravljenje pauze. Ciljevi NATO-a su jasni i naša odlučnost je nesmanjena. Prelazimo na mnogo agresivniju vazdušnu kampanju", rekao je Koen, koji je posle razgovora sa generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom i vrhovnim komandantom NATO-a Veslijem Klarkom rekao da ne postoje planovi za upućivanje kopnenih snaga Alijanse na Kosovo u okruženje, koje je prema njegovim rečima - negostoljubivo.

Portparoli NATO-a poslednjih dana pokušavaju da dokažu da njihova strana na terenu "pobeđuje" i da se unutar Kosova borbe još vode. Novinarka Zeraćina Tuhina, koja je napustila Prištinu pre bombardovanja, viđena u Beogradu dok se ratna mašina zagrevala, dolazi u jedan od londonskih TV studija da bi obnovila priču kako je Rugova u svojoj kući sa troje dece uhapšen, kako izgleda UČK još pruža otpor u Drenici, ali da je zabrinuta za civile koji se tamo nalaze. Vilbi potom na brifingu kaže kako je UČK "preduzeo kontraofanzivu" i kako se srpska vojska "krije u srušenim kućama".

U četvrtak u toku prepodneva medijska priča sa zapadne strane se sa izbeglica, dan pre toga "nestalih" sa makedonske granice, fokusirala na nepotkrepljenu sumnju da postoje masovne grobnice u Drenici u Mališevu i drugde. Dan pre toga, "misterija" oko izbeglica trajala je čitav dan, reporteri su se javljali sa već uhodanog lica mesta, na kome su do juče slikane izbeglice na "ničijoj zemlji" i makedonski graničari kako s maskama prolaze kraj njih. Slika je pokazivala razbacane stvari, kutije, improvizovane šatore, jedan je imao znak Crvenog krsta, ostavljene zavežljaje, čak i porodične slike. Onda je javljeno da su oni zapravo smešteni u NATO bazi na skopskom aerodromu; onda su počele optužbe na račun makedonske vlade da ih je autobusima evakuisala u Albaniju. Onda je makedonska vlada napadana, kao i nekoliko dana ranije jugoslovenska, da evakuiše ljude bez njihove volje, da razdvaja muškarce od žena, žene od dece. Iz Stejt dipartmenta dolazi opomena na obavezu Makedonije da zadrži izbeglice, dok su na nekoliko velikih televizija stručnjaci za Balkan počeli da seciraju Makedoniju, njen nacionalni sastav, etničke odnose, a njihove analize su zlokobno prizivale asocijaciju kako bi ovi i Makedoncima rado počeli da pomažu.

Portparoli NATO-a nisu mogli da se odluče, ili su civili masovno izbegli u susedne zemlje u operaciji etničkog čišćenja (portparol NATO-a pominje 412.000 novih izbeglica i da se njihov ukupan broj sada popeo na 912.000) ili su oni pod srpskom artiljerijskom vatrom. G. Šej dan pre toga priča još jednu prilično fantastičnu stvar - kuće Srba su netaknute jer su obeležene ćiriličnim slovom "S", što je u prilično velikoj kontradiktornosti sa očiglednim faktom da su Srbi prilično masovno napustili mešovita seoska naselja još u vreme kada je tamo harao UČK, da su se smestili u etnički čista naselja, da su ta naselja, a naročito Klina i Gračanica sistematski bombardovani i da se po procenama jugoslovenskih zvaničnika prilično veliki broj Srba sklonio severnije, u Srbiji.

U sredu je jednog trenutka izgledalo da su separatistički Albanci preuzeli vođenje engleskog ministarstva inostranih poslova. Robin Kuk se u sredu na brifingu pojavio sa nekoliko albanskih političara s Kosova (Bljerim Šalja, urednik "Bujku"-a, član pregovaračkog tima, Baton Hadžiju, glavni urednik lista "Koha ditore" (koji je vaskrsnuo, pošto je desetak dana ranije bio proglašen mrtvim), Bilji Bukurije, prevodilac beogradske britanske ambasade iz Prištine (koju su neki zvali "naša Mata Hari") a oni su pričali kako je to što se na Kosovu događa "Šindlerova lista", ali da među Srbima nije bilo Šindlera da ih spase, a na kajronu je ponavljan deo nečije rečenice kako je za njih NATO-bombardovanje "pesma anđela".

U sredu uveče Beograd je još pulsirao jer se nešto kao prkosno ignorisanje vazdušne opasnosti u Beogradu produžilo i na noć. Onda je u 23.30 pala bomba u centar Beograda. Pogodila je zgradu u Nemanjinoj 9. Prva vest je u Beogradu prostrujala kao "Generalštab" (Rojters, u opštoj konfuziji, ulicu zove "Nemanjina Devet street"), a zgrada je nekada bila sedište Ministarstva građevina, stari Beograđani su je pominjali kao topografsku tačku kada nekog upućuju ka železničkoj stanici - "dole, pored Ministarstva građevina", govorili su. To zdanje je 40-ih godina ovog veka projektovao arhitekta Gojko Todić, izgrađeno je u neoklasičnom stilu, sa replikama korintskih stubova koji naglašavaju značaj te građevine.

Na zgradi u Nemanjinoj 9 popucala su bukvalno sva stakla, uključujući i ulazna vrata. Dvorište iza zgrade, prema parku, puno je srče. Krhotina stakla ima i na betonskim stazama parka. "Ulazna rana" se opet nigde ne vidi, jer je bomba kažu došla odozgo, gađajući srce ove zgrade, u kojoj po svedočenju jedne Beograđanke koja je bila unutra - nema više nijednog sprata. Čuvar u obližnjoj Zajednici jugoslovenskih železnica kaže da se pre eksplozije čuo avion i da je sa neba profijukala raketa, a on se spašavajući glavu bacio na ulicu.

Ta zgrada je inače bila u rekonstrukciji, i trebalo je da primi Ministarstvo pravde (ono što obično gađamo jajima kad neko pokrade izbore) a doskora je imala vojnu namenu - korisnici vojnih invalidnina tu su dolazili da bi im se overili čekovi za penziju. Sin jednog preminulog prvoborca, inače štedljivi i veoma razložni Piroćanac, kao znak da se ne predaje, kaže crnohumorno: "Udariše me u žljučku (stomak), e s'd će se teramo do kraj... !"

Najveća oštećenja vidljiva su sa zadnje strane zgrade, u visini trećeg sprata. Tu je opao deo fasade, a kroz polupane prozore se vidi srušen plafon. Stradali su i prozori na okolnim javnim zgradama: Saobraćajnom institutu CIP (prekoputa), Vladi Srbije (Nemanjina 11), Saveznom zavodu za statistiku (u Ulici kneza Miloša, iza pogođene zgrade). U obližnjoj bolnici "Sveti Sava", u kojoj se leče teški cerebralno-vaskularni slučajevi po rečima dežurnog lekara Dragana Marjanovića bilo je uznemirenja među nepokretnim bolesnicima koji se tu leče od šloga. Mora da su na ecefalografima, ili kako se već zovu te mašine za onu najtežu borbu za život, one zelene linije ličile na linije seizmografske igle za vreme zemljotresa. Na suprotnoj strani, stotinak metara od mesta eksplozije u poznatom beogradskom porodilištu u Ulici Narodnog fronta još jedna grupa dece se već prve nedelje i prve noći svog života upisala u ratne veterane.

Slika ili, tačnije, zvuk noćnog Beograda liči na Orvelovu sliku Londona iz "1984": eksplozije na jednom, pa na drugom, trećem kraju grada... Tu negativnu utopiju prebrzo smo, izgleda, shvatili kao "čistu literaturu". Kao i Grejema Grina, odnosno roman "Naš čovek u Havani": uzastopno, razorno bombardovanje fabrike usisivača "Sloboda" u Čačku kao da je naručio špijun-amater naplaćujući od londonske centrale MI5 honorare za crteže uvećanih delova usisivača. Najzad, u prošli ponedeljak su se i skeptici uverili da literatura ne može nadmašiti stvarnost. Bombama razrovano groblje u Prištini kao da je slika "skinuta" iz završnih poglavlja Remarkovog slavnog romana "Na zapadu ništa novo". Zaista ništa, osim što je ono bio Prvi, a za ovaj još ne znamo koji je rat. Svetski jeste, jer 19 država, uključujući i "najjače" na svetu, ratuje protiv jedne, male i same.

Možda više i ne tako same. Na londoskom radiju BBC britanski dramski pisac Harold Pinter ocenjuje da su SAD postale nekontrolisana i opasna sila, čija se politika svodi na devizu: "Poljubi me u stražnjicu ili ću ti razbiti glavu". Kako, Pinter, u tekstu koji danas objavljuje londonski list "Gardijan", ističe da predsednik SRJ Slobodan Milošević ne ispunjava taj zahtev, ali da ga zato ispunjava britanski premijer Toni Bler. "Akcija NATO-a je ne samo nepromišljena i katastrofalna već i nelegalna i verovatno predstavlja poslednji ekser u kovčegu Ujedinjenih nacija", upozorava britanski dramaturg. Pinter je, iznevši nekoliko grubih opaski na račun vlasti u Beogradu (rekao za predsednika Miloševića da je "beskrupulozni divljak") ali je zaključio da je predsednik SAD Bil Klinton takođe "divljak", koji uz "sramežljiv osmeh nastavlja opaku tradiciju" svojih prethodnika Ronalda Regana i Džordža Buša. Mađarski pisac Džozef Konrad, prijatelj beogradskih mirotvoraca dao je jednu osuđujuću izjavu bombardovanja.

Bivši poljski predsednik, legendarni vođa "Solidarnosti" i dobitnik Nobelove nagrade za mir Leh Valensa, za nedeljnik "Vprost" kaže kako mu se čini "da bombe NATO-a nisu najbolja ideja", i dodao da solidarnost Poljske sa saveznicima u tom savezu ne bi smela nikoga da oslobodi od kritike niti da zamrači zdravi razum. On agresiju NATO-a ne odobrava iz tri razloga - kao prvo, iz moralnih razloga, jer ga bombardovanje u ime odbrane prava čoveka podseća na "isterivanje đavola Satanom", što, kako ocenjuje, "ne može da bude ni dostojno čoveka, a ni efikasno". "Kao drugo, akcija NATO-a budi rezerve pravne prirode" i sa gledišta međunarodnog prava, ona bi mogla da ima prirodu agresije, pa bi na osnovu čuvenog člana 5. Vašingtonskog ugovora (NATO), to značilo da smo "i mi, zahvaljujući njemu, u ratnom stanju sa Srbima", ocenio je Valensa. "Princip jedan za sve, svi za jednog" može da se pokaže kao "mač sa dve oštrice", jer ako je on na snazi i kada je reč o spoljnjim akcijama NATO-a, "onda smo svi u ratu", konstatuje Valensa i postavlja pitanje, "zanimljivo je ko je u Poljskoj preuzeo na sebe takvu odgovornost..." Valensa je ocenio da su napadi F-117 "tehnički nepogrešivi, ali nisu uvek politički efikasni" i izražava bojazan da će i u Jugoslaviji doći do "kopnene invazije". Za Jugoslovene kaže da oni "kao da poručuju protivnicima - možete nas osvojiti, ali nećete moći da nas okupirate", te da će "takva intervencija biti teška, a može da se pokaže i kao beznadežna". Prema oceni Leha Valense, "nemoralnost, nezakonitost i neefikasnost" razlozi su zbog kojih mu se sve to ne sviđa, a kao četvrti razlog, on navodi da, a "to je dovoljno da mi se ne sviđa nikakav rat".

Još prošle nedelje bombardovanje Jugoslavije su mnogi analitičari proglašavali za neuspeh, a kopnena intervencija za fikciju, pošto NATO-u za koncentraciju trupa, dovoz i siguran smeštaj municije, itd. francuski ministar inostranih poslova nešto užurbano izražava podršku Francuske kandidaturi Bugarske za prijem u Evropsku uniju (EU) i NATO. Kanadska vlada je u sredu 7. aprila saopštila da razmatra mogućnost slanja kopnenih snaga NATO-a na Kosovo, a kanadski ministar odbrane Art Eglton izjavljuje da je malo verovatno da će jugoslovenske vlasti prihvatiti raspoređivanje snaga na Kosovu kao deo mirovnog sporazuma, tako da vojni stratezi "razmatraju druge opcije za eventualno angažovanje kopnenih snaga". Po nekim vestima Hrvatska je svoju vojsku stavila u stanje pripravnosti, a u hrvatskim medijima koji se hvataju na tlu Vojvodine sa dosta uživljavanja vojni analitičari govore o kopnenoj intervenciji i desantima.

U četvrtak je dolazak kiparskog zvaničnika u Beograd u misiju oslobađanja tri američka vojnika izgleda doveden u pitanje zbog obnovljenih vazdušnih napada NATO-a na srpske ciljeve, javljaju danas kiparski izvori. Isti izvor navodi da se vršilac dužnosti kiparskog predsednika, predsednik parlamenta Spiros Kiprijanu i dalje nada da će moći da otputuje u Beograd iz Atine, ali su intenzivna bombardovanja NATO-a stvorili "negativnu klimu" za tu misiju.

U četvrtak popodne došla je vest da je Kiprijanu doputovao u Beograd. Agencija Beta prenosi izjavu specijalnog izaslanika UN-a za ljudska prava na prostoru bivše Jugoslavije Jiržija Dinstbira koji je ocenio da "bombardovanje Jugoslavije ne vodi ničemu". "Sve ovo mora hitno da se okonča, sa obe strane." Jeljcin je rekao da Rusija zato nastoji da se održi sastanak ministra spoljnih poslova zemalja G-8. On je bombardovanje gradova, uključujući i Beograd, ocenio kao "varvarstvo".