Šta je NATO pronašao

Novi prilozi istoriji gluposti

Od početka međunarodne birokratije kao što su UN, EU i NATO i velike sile pokazale su nepogrešiv talenat za donošenje pogrešnih odluka u pogrešno vreme. Takvo ponašanje, nažalost, svojstveno je prirodi ljudskih ustanova svih vrsta i nije privilegija velikih. U nadahnutoj i dobro dokumentovanoj knjizi pod naslovom "Istorija vojničke gluposti", jedan američki psihijatar navodi zastrašujuću seriju poraza, besmislenih pogibija i nepotrebnih razaranja za koje nema drugog objašnjenja od obične, jednostavne, ljudske gluposti.

Manifestacije gluposti su i arogancija, samouverenost i neuništiva sklonost da se greške predstavljaju kao vrline, pa se onda na njima insistira. To što svuda ima pametnih ljudi koji razumeju da je ono što se radi budalaština - ne vredi ništa: iz nekog razloga pametni ljudi ili ne zauzimaju visoke položaje, ili na njima podležu iskušenjima sujete i samoobmanama. Svakoga dana od 24. marta svet ima priliku da vidi barem dve velike pres-konferencije - jednu u NATO-u, drugu u Pentagonu - koje se prenose uživo i bave se agresijom na Jugoslaviju. Dva povezana trenda postala su uočljiva poslednjih desetak dana: predstavnici za štampu sve su tužniji i mrzovoljniji, dok novinari postavljaju sve nezgodnija pitanja. Već je i sasvim neobaveštenom gledaocu jasno da tu nešto nije u redu; razni visoki oficiri pokušavaju da opsene javnost prikazujući slike i snimke njihove ratne mašine, ali sve to izgleda kao kompjuterska igrica. Kad se konačno pojave prave slike s lica mesta i kad se sve to logički uporedi i analizira, javlja se pitanje: šta se postiglo od onoga što se htelo postići?

NATO je u ovu nepromišljenu avanturu krenuo na brzinu i njenu dinamiku isplanirao u kabinetima i na kompjuterima. Po prvobitnim najavama, za dve nedelje sve je trebalo da bude gotovo, posle tri-četiri faze napada; do dana današnjeg, međutim, nije završena ni prva faza, uništenje jugoslovenske protivvazdušne odbrane, a ostale faze su i dalje u početnim koracima. Samo jedna faza, ona najlakša i bez ikakvog rizika, odvija se po planu - uništavanje iz daleka mostova, infrastrukturnih objekata i ostalih civilnih ciljeva, uz svakodnevno uveravanje svetske javnosti kako, eto, napreduju. Civilne žrtve i materijalna šteta za to vreme rastu, ali političkih posledica koje su cilj napada nema.

NATO je krenuo u ovu avanturu sa tri proklamovana politička cilja: naterati SR Jugoslaviju da potpiše sporazum iz Rambujea, sprečiti eventualnu humanitarnu katastrofu na Kosovu, i potvrditi novu ulogu NATO-a u Evropi i svetu. Šta se do sada postiglo?

Kao prvo, Srbija je sasvim logično sabijena u monolitnu celinu kojoj na pamet ne pada da pristane na bilo kakav diktat pod bombama s neba. Sporazum iz Rambujea smatra se sada za mrtav papir, a njegova prvobitna svrha izgubila je smisao. Jugoslavija je opravdano ljuta, jer se nikome, pa ni Jugoslovenima, ne može objasniti kako se to bombardovanjem iz vazduha u ovako širokim zamasima može postići mir. To je bilo predvidivo i velike su sile bile više puta upozoravane na taj neizbežni ishod.

Kao drugo, bombardovanje po Kosovu i ostatku Jugoslavije dovelo je do očekivanih posledica po tamošnje stanovništvo i to je najveći politički poraz NATO-a na terenu. Stotine hiljada izbeglica u pokretu glavna su posledica cele ove budalaštine, a ta je posledica bila predvidiva svakome ko nešto zna o Kosovu.

Kao treće, iz gornja dva razloga NATO i Amerikanci sada su ispali glupi nasilnici.

Kontakt grupa

Povratak diplomatije

Iako sastanak Kontakt-grupe formalno nije doneo ništa novo, brojne indicije ukazuju da Zapad traži način da se elegantno ispetlja iz kosovske krize

U sredu je u Briselu održan dugo očekivani sastanak šestočlane Kontakt-grupe, sazvan na inicijativu ruskog predsednika Borisa Jeljcina. Naizgled, na sastanku se nije dogodilo ništa novo: zapadne zemlje su potvrdile svoju nameru da bombarduju Jugoslaviju dok naša zemlja ne pristane na njihove ponižavajuće zahteve - potpuno povlačenje snaga Vojske Jugoslavije i MUP Srbije i poziv stranim trupama da okupiraju Kosovo. Rusija je, kao i obično, ostala usamljena dokazujući da je NATO agresija bez opravdanja, te da se pod hitno mora obnoviti mirovni proces. Ovakav odnos snaga unutar Kontakt-grupe postojao je i pre agresije, pa je to mnoge navelo na zaključak da se ništa nije promenilo.

Kad se malo bolje pogleda, izlazi da utisak vara. Pre svega, samo "vaskrsavanje" Kontakt-grupe - u koju osim Rusije i Sjedinjenih Država ulaze i Nemačka, Italija, Francuska i Britanija - može se smatrati diplomatskim porazom Vašingtona. Amerikanci su, u sadejstvu sa Britancima, najpre pokušali da spreče da se sastanak održi, insistirajući da stvar ostane u rukama NATO-a, sve dok SRJ ne pristane na sve što su tražili. Kada se ispostavilo da se sve ostale članice Kontakt-grupe zalažu da se sastanak ipak održi, SAD i Velika Britanija su morali da popuste, ali su snizili nivo predstavnika sa ministarskog do nivoa političkih direktora, čime su unapred osujetili zaokret koji su Rusi želeli da isposluju.

I pored toga, Kontakt-grupa je, sastavši se, podsetila Amerikance da se kontrola nad rešavanjem problema kao što je Kosovo ne može prepustiti generalima i političkim jastrebovima u Vašingtonu. S obzirom da su ostala međunarodna tela poput Saveta bezbednosti i OEBS-a trenutno zatvorena za sve projugoslovenske stavove zahvaljujući pravu veta, povratak Kontakt-grupe u diplomatsku igru mogao bi se na duži rok pokazati koristan.

Drugi pozitivan znak je što se na sastanku u Briselu sa američke strane poslat Strob Talbot, podsekretar u Stejt Dipartmentu. Za razliku od Roberta Gelbarda ili Kristofera Hila, koji su potčinjeni ratobornoj politici Medlin Olbrajt, Talbot ima sopstvene političke ambicije i lični je prijatelj potpredsednika SAD Al Gora, što mu obezbeđuje direktan pristup Beloj Kući. Gor, koji odmerava svoje šanse da nasledi Klintona, do sada se nije preterano eksponirao povodom kosovske krize, računajući da će se Olbrajtova i bez njegovog uplitanja okliznuti na Kosovu. Tihi ulazak Stroba Talbota se stoga može shvatiti kao pripremanje terena za preuzimanje kormila nakon kraha sadašnjeg kursa.

Sem toga, zanimljivo je da je Talbot pre sastanka Kontakt-grupe imao dugi privatni susret sa ruskim predstavnikom Aleksandrom Avgejevom, o čijim detaljima ništa nije saopšteno.

Najjasniji signal da se Medlin Olbrajt zaista klima, upućen je iz "Vašington Posta", lista koji najpažljivije prati puls američke politike. U tekstu koji je objavljen istog dana kada se Kontakt-grupa sastala, sva odgovornost za posledice agresije NATO-a na Jugoslaviju svaljuje se na Medlin Olbrajt i njenu ličnu opterećenost problemima srednje i južne Evrope. "Aveti prošlosti naveli su Olbrajtovu na niz pogrešnih procena", konstatuje se u "Postu", uz napomenu da su posledice eskalacije američkog uplitanja u kosovsko pitanje u ovom trenutku potpuno nepredvidljive. Sve ovo liči na pripremu za zaokret, samo što ćemo na sam zaokret morati da pričekamo bar još nedelju-dve.