Može li se posle agresije tražiti ratna odšteta

Tužba bilo kom sudu

Iako je ovaj svet bio i ostao prilično nepravedno uređen, postoje međunarodni instituti i institucije koje bi mogle da u našu korist donesu presude o naknadi štete - kako državi tako i pojedincima

Ogromna razaranja i štete koje NATO avijacija sistematično svake noći izaziva svojim vazdušnim napadima na SRJ, suprotno članovima 39 i 42 Povelje UN, već otvara i pitanje da li naša država i njeni građani mogu kad-tad očekivati neki oblik ratnih reparacija, kojima bi se nakon rata ljudi i privreda obeštetili. Iako je ovaj svet bio i ostao prilično nepravedno uređen, postoje međunarodni instituti i institucije koje bi mogle da u našu korist donesu presude o naknadi štete - kako državi tako i pojedincima.

Prema saopštenju Advokatske komore Vojvodine (od 2. aprila), "postoji solidarna građanska odgovornost za naknadu štete svih zemalja koje su neposredno ili posredno učestvovale ili učestvuju u aktu agresije na SRJ" pošto je NATO agresija povredila ne samo povelju UN-a već i pravila o vazdušnom ratu iz 1922. godine, Ženevsku konvenciju o zaštiti građanskih lica za vreme rata iz 1949, Konvenciju o zaštiti kulturnih dobara iz 1954, Konvenciju o genocidu iz 1948. itd. Tužbu za odštetu svaki pojedinac može podneti bilo kojem sudu u zemljama članicama Alijanse ili bilo kom drugom sudu, a SRJ, kao država-tužilac, sa zahtevom za reparacije mora se obratiti Međunarodnom sudu u Hagu (koji treba razlikovati od skorašnjeg Haškog tribunala za ratne zločine na tlu bivše Jugoslavije).

Sa ovim sudom Jugoslavija nema dobra iskustva još od procesa između dva svetska rata, u kojem je Kraljevinu SHS, kao sukcesora Kraljevine Srbije, tužila Francuska, to jest francuski porteri srpskih obligacija za obaveze po starim državnim zajmovima koji su tražili isplatu svojih bonova u "zlatnim francima", pošto je Beograd nudio isplatu u francima, kako je i pisalo u svim spornim generalnim ugovorima (a franak je u međuvremenu veoma devalvirao). Sud je u načelu stao na stranu Francuske, ali su te obaveze povoljno reprogramirane i pokrivene novim zajmovima - čak sa viškom "svežeg kapitala". Sada je problem sa istim sudom u tome što je Republika BiH tamo već položila tužbu protiv Srbije i Crne Gore sa zahtevom za naknadu štete koju su ove države navodno načinile tokom skorašnjeg bosanskog rata (sporno je i da li je to pitanje rešeno Dejtonskim sporazumom).

Uprkos tome što su ratne štete Srbiji tokom Prvog svetskog rata bile praktično nenadoknadive (naročito fizički gubitak 23 odsto stanovništva) i uprkos nezgodnoj činjenici da su u novostvorenoj južnoslovenskoj državi bili i delovi austrougarske imperije (što je politički i pravno otežavalo adresovanje odštetnog zahteva), Kraljevina SHS uspela je da dobije reparacije koje su bile od velikog značaja za privrednu obnovu, naročito za pokriće spoljnog platnog deficita. O reparacijama se tada odlučivalo ne pred sudom nego u Komisiji Versajske konferencije. Ta komisija je imala dve potkomisije, jednu za utvrđivanje odštetnih zahteva, a drugu za procenu ekonomskog kapaciteta neprijateljskih sila za plaćanje štete.

Srbija je već posle vojne pobede u vidu "armistisa" (vojna samopomoć) od Bugara i Mađara preuzela dosta stoke i nešto železničkih vagona, ali se brzo suočila sa problemom otezanja pregovora o naknadi celokupne ratne štete. Jugoslovenski predstavnik u versajskoj potkomisiji za utrvrđivanje štete Kosta Stojanović globalno je odmah izneo zahtev za šest milijardi franaka odštete po osnovu ratnog duga Srbije, neprijateljskih banknota u Srbiji i invalidskih nadoknada - te još osam milijardi franaka po osnovu raznih drugih šteta. On je smatrao da se armistisom brzo može uzeti oko četiri milijarde franaka, a ostalih deset milijardi bi se očekivalo naknadno, u godišnjim anuitetima. Stojanović se tokom kasnije rasprave suočio sa klasičnim srpskim problemom - nedostatkom uredne dokumentacije (stvorene po propisanoj proceduri) s kojom se šteta može dokazati. Zaoštrilo se i pitanje da li Slovenija i Hrvatska treba da učestvuju u plaćanju reparacija koje bi ugašena K und K imperija trebalo da plati trećim zemljama. Tadašnji predsednik Vlade Kraljevine SHS Stojan Protić nije bio protiv neke vrste unakrsnog prebijanja raznih obaveza, s tim da pozitivan saldo bude 4-5 milijardi franaka. U strašnoj besparici kasnije, Stojanović je zahtev snizio na dve milijarde franaka avansa onoga što bi Srbiji pripalo po formuli - deset odsto onoga što bi se dalo Francuskoj (to je bio pokušaj da se iza francuskih leđa obezbede što bolji uslovi).

U komisiji je, međutim, uzet drugi pravac, pa se nije išlo u precizno odmeravanje štete nego se krenulo od ukupnih reparacija koje bi mogle da isplate Nemačka i njene saveznice, te je za Srbiju predviđeno 7,5 odsto tih reparacija (Srbija bi po ovom predlogu dobijala šest franaka na svakih 80 koje bi se isplaćivale Francuskoj ili Engleskoj). Potom se počelo govoriti o pet odsto svih reparacija za Srbiju. Posle daljeg natezanja na kraju je uglavljeno da Kraljevina SHS od 1929, pa u narednih 59 godina, treba od Nemačke ukupno da primi 3,6 milijardi rajhs maraka ratnih reparacija (3,9 milijardi po potonjem Jangovom planu). Sve je to stornirano već 1932. godine posle Lozanske konferencije i Huverovog trogodišnjeg moratorijuma koji je odobren Nemačkoj.

Sve do pomenutog moratorijuma reparacije su pomogle obnovi Srbije i drugih delova Kraljevine SHS. Do 1924. godine, na primer, na ime reparacija je primljeno oko 250 miliona zlatnih nemačkih maraka (pet milijardi dinara), ali tek trećina u novcu (824.600 zlatnih maraka), a ostalo u hrani i raznovrsnoj opremi, pre svega saobraćajnoj. Srbija je obnavljana i nekom vrstom unutrašnjih kvazireparacija preko ratnog poreza na teritorijama Vojvodine, Hrvatske i Slovenije.

Posle Drugog svetskog rata Jugoslaviji je prvu veliku humanitarnu pomoć dala agencija Ujedinjenih nacija za obnovu razvoja UNNRA, od koje je u prve dve godine primljeno hrane, stoke, kamiona, građevinskih mašina, lokomotiva, traktora, industrijskih postrojenja, terenskih bolnica i drugog - u vrednosti od preko 400 miliona ondašnjih američkih dolara ili u visini petine tadašnjeg društvenog proizvoda (što bi odgovaralo današnjoj sumi od preko dve milijarde dolara). Kada je Titu 1947. godine ponuđeno učešće u Maršalovom planu (američke investicije u Evropu od tadašnjih 12 milijardi dolara - znači današnjih 60 milijardi), on je to po Staljinovom nalogu odbio. Kasnije, posle Informbiroa, ipak je pristigla besplatna (uglavnom američka) ekonomska pomoć (do 1954. godine oko 400 miliona dolara).

Kad je reč o reparacijama i restitucijama, Međunarodna saveznička reparaciona agencija za procene štete (od ukupno 9,1 miljarde dolara) nastale tokom Drugog svetskog rata našoj zemlji prvo je bila odredila da prima 9,6 odsto reparacija koje bi se skupljale na zapadnim okupacionim zonama u Nemačkoj. Potom je taj procenat povećen na 10,2 odsto, a primila je praktično 14,9 odsto. Mirovnim sporazumom sa Italijom određene su reparacije u visini od 125 miliona dolara. Bugarskoj su reparacije oproštene, a Mađarska je do 1948. godine isplatila 21,4 miliona dolara reparacija (u naturi) od ukupno određenih 70 miliona.

Prema zvaničnim jugoslovenskim podacima, međutim, Jugoslavija je u razdoblju između 1949. i 1955. godine primila 58 miliona dolara. No, to knjigovodstvo je prilično, ruku na srce, potcenilo reparacioni materijal. Na takvu procenu upućuju sledeći podaci: od ukupno 667 nemačkih fabrika koje su tokom rata demontirane i predate saveznicima, Jugoslaviji je dato 66 dosta značajnih celokupnih fabrika ili pogona, 43 manja postrojenja ili uređaja (težine 300.000 tona). Oko stvarne vrednosti ovih reparacija i njenog značaja za ekonomski polet Jugoslavije između 1953. i 1965. godine vodila se dugo, sve doskora, kod nas polemika između Koste Mihajlovića i Nikole Čobeljića, na jednoj, i Ljubomira Madžara i nekih mlađih ekonomista, na drugoj strani. Prva dvojica su ocenjivala da reparacije nisu imale velikog udela u tom poletu, dok je dr Madžar bio suprotnog mišljenja. Prilog ovom potonjem stanovištu pre nekoliko godina dao je dr Boško Mijatović (iz čijeg rada u "Ekonomistu" broj 3-4, godina XLVII, vadimo ove podatke).

Među postrojenjima i fabrikama koje je Jugoslavija dobila po osnovu reparacija su, na primer, ona za proizvodnju aviona i avionskih motora (preko hiljadu raznih mašina), za produkciju koksa, električne energije i hemijsku robu (između ostalog, petnaest kotlova, devet turbina), četiri visoke peći, nekoliko topionica, valjaonica, livnica, postrojenja za opremu brodogradnje, automobila, velikih topova, granata, municije itd. Poznatije firme nastale na fabrikama dobijenim reparacijama su "Ivo Lola Ribar" u Beogradu, RMK Zenica (Ilijaš), "Belinka" i "Litostroj" u Ljubljani, "14. oktobar" u Kruševcu, "Munja" u Zagrebu i tako dalje.

Dalje zaoštravanje finansijske discipline

Dinari za otklanjanje ratne štete

Federacija emitovala dve serije obveznica vredne 200 miliona dinara kojima popunjava budžet iz kojeg će se finansirati i saniranje šteta od agresije NATO-a

Dve nedelje od početka NATO bombardovanja Jugoslavije, Srbija i Crna Gora pretrpele su direktnu štetu od gotovo stotinak milijardi dolara, kažu prve procene privrednih komora i Komisije za procenu ratnih razaranja. Štetu trpe i okolne zemlje, ali će se konačne cifre pojaviti tek po završetku rata. One treba da uključe i gubitke nastale bežanjem investitora, ne samo iz Jugoslavije nego i iz ostalih zemalja regiona. Jeste da ona čuvena "ko reskira - profitira" na investicionim tržištima važi i dalje, ali rat predstavlja preveliki rizik. U to su se uverile Amerika i Velika Britanija, koje na berzama beleže znatan porast investicija, pre svega zbog činjenice da slobodan kapital beži iz jugoistočne Evrope. Rezultat - dolar i funta iz dana u dan u jačaju.

• O jačanju dinara je, čini se, nerealno govoriti i zato ne treba da čudi to što savezna vlada i Narodna banka Jugoslavije (NBJ) svakodnevno dopunjuju uredbe kojima je regulisano finansijsko poslovanje u ratnim uslovima. Posle Uredbe o platnom prometu s inostranstvom, čiji je cilj bio da se devize koje se nalaze u zemlji sliju na jedno mesto - u trezor NBJ - savezna vlada je odlučila da sva gotovinska plaćanja preduzeća, kao i radnji koje nisu registrovane kao pravno lice, stavi pod kontrolu centralnih monetarnih vlasti. Na osnovu potpune dokumentacije koju su pri gotovinskim isplatama pravna lica dužna da dostave Zavodu za obračun i plaćanja (ZOP) NBJ, ZOP ima pravo da od prvih uplata na račune nelikvidnih preduzeća naplati ratni porez na promet, uveden s prvim NATO bombama. Sledeći u nizu prioriteta jeste izmirenje obaveza za odbranu zemlje i sanaciju ratnih razaranja, a onda na red dolaze plate zaposlenih. To se apsolutno slaže s nedavnim saopštenjem Dušana Vlatkovića, guvernera NBJ, koji je poručio da će prioritet centralne banke biti sanacija štete, dok se pomalo kosi sa zahtevima sindikata da u ratnim uslovima prioritet bude zbrinjavanje onih koji su zbog ratnih razaranja ostali bez posla, kao i obezbeđivanje redovnih zarada za one koji rade. Čini se da će gro budžetskih sredstava biti utrošen za ovakve potrebe, pa je Federacija, radi popune prihoda i obezbeđivanja sredstava za budžetsku potrošnju, početkom nedelje emitovala dve serije obveznica, u vrednosti od 200 miliona dinara.
• Ekonomski patriotizam, koji je još pre samo dve nedelje zvučao kao neobična najava, sada ne čudi. Na taj način treba tumačiti apel komercijalnih banaka vlasnicima tekućih računa da izmire minuse nastale pre proglašenja ratnog stanja, te da u budućnosti ne računaju na ovu vrstu kreditiranja. Činjenica je, naime, da je veliki broj vlasnika tekućih računa, smatrajući da će rat sigurno doneti inflaciju, prvih dana rata napisao poveći štos nepokrivenih čekova radi stvaranja ratnih zaliha hrane i drugih potrepština.
• Hoće li ove obaveze zaista biti izmirene teško je prognozirati, ali se sa sigurnošću može reći da, za sada, nema potrebe za stvaranjem zaliha. Državne robne rezerve su na tržište pustile veće količine osnovnih životnih namirnica, tako da snabdevanje teče solidno. Potrošačka groznica je prestala, osim u slučaju cigareta, koje na tržište stižu neredovno, pa su razumljivi redovi pred retkim trafikama koje prodaju proizvod. U vreme nastanka ovog teksta (četvrtak), na tržištu se našlo nešto više cigareta nego obično, što uliva nadu da će se i ovaj segment tržišta stabilizovati.
• Za sada nema nagoveštaja o uvođenju ograničenja u kupovini osnovnih životnih namirnica, mada tu mogućnost ne treba isključiti. Štampa je prenela da u nekim opštinama Crne Gore ograničenja već postoje i da se građani pojedinih opština snabdevaju na osnovu kvota koje mesne zajednice određuju za svako domaćinstvo na njenom području. U Srbiji su bonovi uvedeni jedino za benzin. Prvih dana podele ovih papira vladala je prava groznica - redovi pred mesnim zajednicama bili su dugi i po nekoliko stotina metara. Oni su sada manji, ali građani prijavljuju da se u pojedinim mesnim zajednicama podela bonova povremeno prekida.