Koncerti protesta

Inat i katarza

Prvi ratni koncert bio je r'n'r u svojoj suštini: besan, kritičan i sa jasnom dozom adrenalinskog prkosa. Onda je pink ideologija uzela koncerte pod svoje, na binu se mogao popeti svako, ne obraćajući mnogo pažnju na ono što se peva i priča

Kada su počeli koncerti na Trgu Republike ili Slobode, kako vam drago, putem e-mail-a mi se javilo puno prijatelja i poznanika iz raznih delova sveta sa vrlo pozitivnim reakcijama. Novinar iz Sao Paola odmah je napravio intervju sa Mitrom Subotićem, muzičarom iz Novog Sada koji je kod nas delovao pod imenom Rex Ilusivi, a tamo već niz godina gradi sasvim zavidnu karijeru. Isti novinar zatražio je podatke o ključnim domaćim muzičarima za svoj tekst. Drugi su slali poruke tipa - stvarno niste normalni ili to bombardovanje i nije tako opasno. Ne znam pouzdano, ali zaista ne verujem da se ikada dogodilo da neku zemlju bombarduju a da se kao jedan od odgovora, organizuju koncerti. Ali tako je bilo samo na početku. Vremenom su bombardovanja postala sve ozbiljnija i strašnija, a korespodenti su prestali da komentarišu koncerte. Zašto, mogu samo da nagađam. A bojim se da sam, nažalost, u pravu.

Budimo već jednom realni. Zašto svaka dobra zamisao kod nas vrlo brzo mora da se pretvori u svoju suprotnost? Prvi ratni koncert održan je u nedelju 28. marta, i na njemu su svirali Električni orgazam, Dejan Cukić, Rambo Amadeus, Deca loših muzičara, Bajaga i Instruktori i YU grupa. Braća Jelić iz YU grupe su u svom dobro poznatom udarničkom stilu doneli lični razglas, na brzinu je napravljena bina i sa pravom količinom inata i besa napravljen je koncert za koji većina učesnika tvrdi da im je jedan od najvažnijih u inače vrlo bogatim karijerama. Bez šminke i foliranja svaki bend je napravio izbor svojih pesama koje su u ovo jadno ratno vreme dobile sasvim drugačije čitanje. I to je bio rock'n'roll u svojoj suštini. Besan, kritičan i sa jasnom dozom adrenalinskog prkosa. A onda je pink ideologija uzela koncerte na trgu pod svoje. Svako ko je poslednjih godina dobacio do ploče počeo je da se penje na binu, malo njih pazi šta peva, šta priča i kako se ponaša.

Ne smem, međutim, da zaobiđem apsolutno savršeno odabran nastup Lepog Miće ili kako se beše zove, dakle junaka filma "Ko to tamo peva", koji je nastupio zajedno sa Zabranjenim pušenjem. Njegovo pevanje čuvene teme iz filma sa sve obnovljenim refrenom "za Beograd svi su čuli, Amerika i Evropa..." i uskovitlana publika koja gotovo da je pobesnela od uskovitlanog inata bili su čista katarza. Taj snimak koji gledaoci često mogu da vide na TV Studio B treba da ostane za istoriju. To svet stvarno nije video.

Prva ratna premijera

Oslobađanje od taštine

"Jedino što mogu da radim u najtežim momentima jeste da budem ono što sam, pozorišni radnik koji radi svoj posao, koji drugima pomaže da napravimo jedno delo", kaže za "Vreme" reditelj predstave Ivana Vujić

Prva pozorišna premijera u ovom ratu bio je Zvezdani dečak, predstava i za odrasle i za decu, koja je odigrana 8. aprila u beogradskom Malom pozorištu Duško Radović. Istoimenu bajku Oskara Vajlda adaptirala je i režirala Ivana Vujić, pretvarajući je u raskošnu, baroknu predstavu. Igrom slučaja, desilo se da priča ove predstave o mogućnosti čovekove promene, koju je pedesetak ljudi iz projekta namenilo mirnim danima, odgovara i današnjem vremenu.

"Predstavu sam počela da radim sa željom da prodiskutujem o taštini", kaže za "Vreme" Ivana Vujić. "Oskar Vajld je u bajkama, a pisao ih je 1878. godine kad je Engleska bila podeljena, kad se tačno znalo ko sa kim i u čijem klubu pije čaj, pisao o taštini koja uništava svet. Oslobađanje od taštine je posmatrao kao oslobađanje čoveka i saznavanje njegove prave mere. Mislim da je kraj ovog veka vrhunac taštine. Svako, da bi opstao, mora da bude lep, uspešan, mršav i bogat po svaku cenu. Da li njemu odgovara da bude mršav? Ovo što nam se dešava samo je rezultat taštine: jedni neće da prestanu ni po koju cenu samo zato što su počeli. Rezultati taštine su stravični: ne samo što pogine hiljade nevinih ljudi nego je i hiljade generacija onemogućeno da se rodi. Teška vremena su vremena kada se čovek oslobađa taštine. U Zvezdanom dečaku postoji i jedna od biblijskih priča o čoveku koji ispaštanjem dolazi do prave mere. Međutim, svaka nesreća nas može dalje produbiti i tako joj treba prići. Od straha koristi nema, samo razumevanje situacije. Pored ove Vajldove bajke, u predstavi je i njegova knjiga 'De profundis', pisao ju je u zatvoru, balada o životu i smrti. Beskrajno uzbudljiva. Sve nas se to sada tiče."

"VREME": Vi i ekipa Zvezdanog dečaka odlučili ste se da stvarate bez obzira na rat.

Uslovi su onakvi kakvim ih vi načinite. Jedan saradnik u našem projektu je i divni slikar Duško Stanić. On je Srbin iz Trsta, bio je glumac, prošao je patnje Mathauzena, ima 78 godina, ali je i dalje mladić. U njemu nema gorčine, samo lepote. Mislim da ga je, samo zato što je takav, Bog nagradio tako lepim i živim životom. Mislim da se život mora živeti u svim uslovima, mislim da se treba učiti od prirode koja izdržava, i viša je i slojevitija od nas. Jedino što mogu da radim u najtežim momentima jeste da budem ono što sam, pozorišni radnik koji radi svoj posao, koji drugima pomaže da napravimo jedno delo. Naravno da to nije lako. Svi smo ugroženi i napeti, ali mislim da su ljudi radeći shvatili da nam zajedništvo omogućava da budemo snažniji i bolji. I, prihvatili su to. Nije bilo odsustva, dešavalo se da su dovodili decu i porodicu, ali to nam ne smeta, jer pozorište radi sa čovekom, pozorište mu se mora radovati, i u pozorištu mora biti mesta za svakog čoveka - zato što je pozorište katedrala susreta dve energije i uspostavljanje jedne nove, nesvakidašnje energije. Obaveza nam je bila da završimo posao, da učinimo taj napor. Mislim da je to u redu. Uradili smo predstavu onako kako smo je i zamislili, u žanru koji smo zamislili.

Bajka u ratu?

Da, zato što je bajka večiti izvor arhetipskog prepoznavanja, zato što govori pravim jezikom. U njoj nema laži, bajka ne služi za traćenje vremena, ne služi za zabavu. Mislim da sada, u ovo vreme, svako treba da se vrati u stanje čistog deteta. A to nudi bajka. Sećate se da dete u bajci uzvikne: >Car je go!Počeo je rat, samo mi recite kad je sutra proba<. Deca su direktna, deca čuvaju suštinu.

Posle premijere putujete na međunarodni festival u Peterburg.

Moja predstava Svakodnevno pozorište pozvana je da učestvuje 13. aprila na tom festivalu. Festival je takmičarski - očekujem da ćemo otići i da će sve biti dobro. Mi ćemo sve naše pozive iskoristiti; sledeći poziv je za Sofiju. Ja sam i 1993. godine išla u Edinburg sa Medejom, takođe u strašno vreme po nas, i bili smo na naslovnoj strani >Herald tribjuna<. Pozvana sam čak i u London. Mislim da ljudi treba da nastave da grade kontakte i da svetu pokazuju svoje kvalitete.

Izložbe

Tragika modernog doba

Radovi Marinele Koželj u galeriji ULUPUDS-a i Vide Jocić u Paviljonu Veljković

Tačno u podne 6. aprila, na dan koji je više nego simbol stradanja ove zemlje i njene kulture, na dva kraja centra Beograda otvorene su dve izložbe - veoma različite i svaka na svoj način manifestacija raspoloženja i nade da se otpor sadašnjoj tragediji može i mora pružiti svim mudrim sredstvima. Izložba u Maloj galeriji ULUPUDS-a u Uzun-Mirkovoj ulici pod nazivom "Mali oblikovani tepisi" predstavila je desetogodišnji napor Marinele Koželj da u svakodnevni život unese visoki stepen estetike, bazirane na osećanju savremenosti kao kohezione snage različitih umetničkih tendencija, pre svega minimalizma. U predgovoru prigodnog kataloga Raša Todosijević je napisao da Marinela "nema ničeg zajedničkog sa recikliranjem rustikalnih supstanci folklora gde se uski vidici i odsustvo dara kriju iza velikih reči o navodnom nadahnuću prisutnom tradicijom". Otvaranje ove izložbe, usred bombardovanja Beograda i cele naše zemlje, shvatila sam kao snažan gest otpora, kao uzvišeniji putokaz koji nas mora odvojiti od prizemne svakidašnjice i nahraniti vizijom svetlije budućnosti koja neće biti samo luda utopija, već naša organska potreba i realnost. U istom času otvarala se i izložba "Apel za mir" Vide Jocić u Paviljonu Veljković. Izvanredno proporcionisanu za dati prostor, ovu instalaciju sačinjava trideset identičnih ženskih figura u strogom logorskom poretku, sa dramatičnim svetlom čime je naglašena ekspresivnost skulptura, i uz zvukovni fon ženskog (autorkinog) glasa koji je istovremeno i jauk i snoviđenje i matrica za pretakanje tona u volumen. "Katedrala bola, što deluje razornim mukom, jekom strašne tišine, kretanjem u mestu, kovitlacem emocija u prostoru i vremenu", piše Jovan Despotović, autor izložbe. Ovom monumentalnom kompozicijom u stvari je sažet celokupan opus jedne od najmarkantnijih ličnosti naše savremene skulpture: Vida Jocić (rođena u Skoplju 1921) svoje stvaralaštvo je počev od 1958. godine poistovetila sa borbom protiv holokausta, čija je žrtva i sama bila, i tu je svoju poruku pretočila u borbu protiv svake vrste nasilja, razaranja, straha, kolektivne smrti, užasa novih katastrofa u koje smo danas i sami uvučeni. Postavljena u ovom času, njena izložba je velika opomena i veliki primer koji bi trebalo oslušnuti sa malo više pažnje nego megafone sa pozivima na nova žrtvovanja. Kroz njenu ličnost i njeno delo sažeti su sva tragika modernog doba i svi etički principi čovečanstva, u raskoraku sa svojim osnovnim načelima. Zbog toga postavka "Apel za mir" u Paviljonu Veljković predstavlja i u ovom istorijskom času pravovremenu, uzbudljivu, najčistiju, neprekinutu nit umetničkog, koliko estetičkog toliko i humanističkog angažovanja, danas potrebnijeg nego ikada, jer su svi kriterijumu izmešteni, sve vrednosti poremećene, svi ideali srušeni. A upravo na tim premisama Vida Jocić može da bude kristalni, nepomućeni uzor čijoj nepresušnoj borbi izražavam svoje najveće poštovanje.