Nemačka

Evropski statisti Amerike

Nemačku je, posle dve sedmice bombardovanja SR Jugoslavije, prošao prvi šok izazvan time što po prvi put vodi rat, i to napadački, posle nacizma i kapitulacije 1945. godine. Sada počinje da je obuzima mnogo dublji osećaj, neka vrsta ledene jeze, pri pomisli da bi uskoro nemački vojnici mogli da uzmu učešća u ekspedicionom korpusu Severnoatlantskog pakta na Kosovu. Svakog jutra prva vest na radio-stanicama glasi da su se svi nemački borbeni avioni tipa "tornado" bezbedno vratili u svoje baze. Ponavljanje te informacije doprinosi da se strah od sopstvenih gubitaka odagna. Niko se, međutim, ne zanosi idejom da bi NATO, a onda naravno i Nemci, prošli bez danka u krvi, ukoliko bi pokušali da zauzmu Kosovo, kako bi tamo uspostavili protektorat, a možda i pokušali da sruše Slobodana Miloševića. Ispitivanja javnog mnjenja objavljena sredinom sedmice kažu da, maltene dve trećine podržava vazdušne napade na SRJ, ali da više od polovine odbija upućivanje kopnenih snaga.

Uprkos tome što političari i s desna i s leva neumorno ponavljaju da neće biti kopnene intervencije, pogledi su sve intenzivnije uprti u Vašington. U celoj kosovskoj avanturi NATO-a, zapadnoevropski saveznici su statisti sa ograničenom mogućnošću uticaja na "gazdu" u Vašingtonu. Uloga nemačke vlade, kao i ostalih zapadnoevropskih saveznika, sastoji se pre svega u tome da obezbedi što čvršći unutrašnji front, kako nacionalna sučeljavanja ne bi uticala na homogenost zapadnog vojnog saveza. Zato se kancelar Gerhard Šreder, šef diplomatije Joška Fišer i ministar vojni Rudolf Šarping prvenstveno ističu učestalim, a dugim -konferencijama za novinare, čiji je nesumnjivi osnovni smisao da obezbede podršku javnosti za ciljeve NATO-a i nemačku privrženost istima. Imajući pred sobom sumnjičavu javnost, bonska trojka izgleda da se pre svega uzda u glasnu i beskrupuloznu propagandu. U njoj pojmovi i koncepti iz nacističkog vremena, poput "deportacija", "genocid", "fašistička politika" igraju središnju ulogu: što se više pripisuju srpskoj strani, to je izvesnije da će ispasti blaža kritika na račun vladine politike kod kuće.

Trolist na čelu vlade - socijaldemokrate Gerhard Šreder, Rudolf Šarping (kancelar i ministar odbrane) i "zeleni" šef diplomatije Jozef Fišer - ipak su u procepu. Svesni su ograničenosti svog uticaja na odluke Vašingtona, ali s druge strane, kao crvenu crtu preko koje ne žele da pređu očito da doživljavaju napad kopnenih jedinica NATO-a na SR Jugoslaviju. Među glavnim motivima odbijanja, pored straha zbog mogućih sopstvenih gubitaka i maltene izvesne promene u raspoloženju javnosti koja bi potom usledila, jeste uverenje da bi to označilo i konačni raskid sa Moskvom. Uvredljiv način na koji je Šreder ignorisao sve što je Primakov imao da mu kaže prilikom dolaska iz Beograda u Bon, odslikao je prvenstveno gvozdenu disciplinu kojom je i Bon podrvrgnut od strane "prvog među jednakima" u NATO-u. Takva vrsta potčinjenosti nije u interesu Nemačke, niti zapadne Evrope, tako da se Nemačka potrudila da što pre pokuša da popravi šta može.U sredu se u Moskvi sa ruskim premijerom Jevgenijem Primakovim sastao šef bavarske vlade Edmund Štojber i potom požurio da preko mnoštva televizijskih intervjua poruči nemačkoj naciji: radimo da očuvamo "veliki kapital" uspostavljen u odnosima sa Rusijom; posle raspada Sovjetskog Saveza, Rusija je spremna "konstruktivno" da učestvuje u međunarodim naporima da se okonča rat na Balkanu, pored ostalog i time što bi učestvovala u međunarodnim mirovnim trupama koje bi obezbeđivale ostvarivanje mirovnog sporazuma na Kosovu. Već u prošlu nedelju u Bonu je objavljeno "usaglašeno saopštenje" pet ministara inostranih poslova zapadnih sila u kojem se odustalo od zahteva da NATO "obezbeđuje mir na Kosovu" kao i da politički okvir za taj mir bude američki diktat iz Rambujea. Umesto toga, govori se o "međunarodnim sigurnosnim trupama" za Kosovo i sporazumu "na osnovama dokumenta iz Rambujea".

"Hladna secesija" Kosova, koju je predviđao dokument iz Rambujea, više očito nije politička opcija na Zapadu. Svi politički igrači odrečno klimaju glavom kada im novinari postave pitanje da li se "od Albanaca još može očekivati da žive pod srpskom vlašću posle svega što se dogodilo". Poneko doda da se ni od Srba to više ne može očekivati pošto je NATO ipak postao "avijacija UČK-a". Ugledni britanski istoričar Timoti Garton Eš izrekao je u intervjuu dnevniku "Frankfurter Rundšau" u četvrtak ono što većina zapadnih političara misli: da posle bombardovanja Kosovo treba staviti pod međunarodni protektorat, kao što je već slučaj sa Bosnom i Hercegovinom. I dok zapadne zemlje pokušavaju da pronađu put koji bi omogućio tu promenu ratnih i političkih ciljeva, počela je potraga za krvicima za to što je NATO dospeo u situaciju da vodi rat bez jasnih interesa Zapada. Sudeći prema napisima u anglosaksonskoj štampi u sredu i četvrtak, prst počinje da se upire prema ministarki inostranih poslova Medlin Olbrajt, kojoj se prebacuje da se grdno prevarila u proceni.

Rusija

Bez predrasuda prema Beogradu

Protekli dani nisu doneli ništa suštinsko novo u stavu Rusije prema kosovskoj krizi i zapadnoj agresiji na Jugoslaviju, izuzev što Rusija, uprkos tome što je njeni partneri, u prvom redu Vašington, ignorišu - ne gubi nadu i nastavlja pritisak da se udari iz vazduha prekinu i proces vrati na politički kolosek.

Iza ove opšte ocene kriju se i nijanse.

Nema, na primer, više demonstracija pred ambasadama SAD i Velike Britanije. Ali, ne zato što nema demonstranata ili onih koji bi i dalje lupali prozore na ovdašnjim zdanjima, već zato što ih je moskovski gradonačelnik praktično zabranio: milicija je okružila zdanje, tako da niko ne može ni da se približi, a kamoli da baci jaje. Poluzvanično, taj režim je posledica propalog atentata, kada su (sve do danas) nepoznati muškarci pokušali da gađaju granatom iz ručnog bacača pročelje američke ambasade. Zlobnici, međutim, kažu da je uvaženi Jurij Luškov to smislio po povratku iz Pariza, odakle je i doneo iskustvo sa zaštitom stranih diplomatskih predstavništava.

Ako to može da se smatra demantijem, moskovski gradonačelnik, u ulozi lidera pokreta Otečestvo, organizovao je u sredu, od početka vojne intervencije NATO-a protiv Jugoslavije do sada, najmasovniji protestni miting u ruskoj prestonici i to ne na nekom trotoaru, a podno samih zidina Kremlja i Crkve sv. Vasilija, na čuvenoj Vasiljevskoj padini.

Malo je, međutim, falilo da se demonstracije pretvore u obračun dveju grupacija koje inače nisu mnogo udaljene jedna od druge, a prirode su im slične: jedna je leva (KP Genadija Zjuganova) druga levi centar (Luškovljevo Otečestvo), a obe su izrazito nacionalno-patriotski obojene i obe gorljivo opredeljene za svestranu podršku Jugoslaviji i još žešću osudu Amerike, NATO-a i celog Zapada.

Ništa nije stajalo na putu da sve to iskažu zajedno, ali je problem bio u tome da se unapred zna - čiji je to miting. Komunisti su hteli da vode glavnu reč, ali je Luškov tvrdo stajao da je to njegova manifestacija, jer je održavanje skupa vlastima prijavilo Otečestvo, odnosno da komuniste hoće da mu se "prilepe". Pošto je problem prestiža, na kraju rešen bezbolno, na mitingu su učeštvovale pristalice i jednih i drugih, ali su na govornici bili samo prvi - luškovci.

Uporedo sa tim izrazima podrške Jugoslaviji i srpskom narodu najšire javnosti, zvanična vlast ostaje verna svojim ranije iskazanim opredeljenjima. Moskva - iako nezadovoljna što je Zapad odbio ponudu koju mu je ruski premijer, posle posete Beogradu, preneo preko Bona, a posebno što ignoriše predlog da se sastanu šefovi diplomatije velike osmorice - nastavlja sa mirovnim inicijativama.

Najnovije je da je predsednik Boris Jeljcin apelovao na kolege iz sedam najrazvijenijih zemalja zapada da "nove inicijative Beograda ne odgurnu pre nego što im otvore vrata". U poruci liderima zemalja Grupe-7, on preporučuje da se te inicijative "razmotre bez predubeđenja, u konstruktivnom duhu". U Moskvi se ističe da Beograd, pored odluke o obustavljanju svih akcija armije i policije protiv tzv. OVK, predlaže otvaranje direktnog dijaloga s političkim rukovodstvom kosovskih Albanaca o postizanju sporazuma o Kosovu i o programu za povratak izbeglica. Na osnovu činjenice da Beograd sve to predlaže "bez prethodnih uslova", Jeljcin upozorava "veliku sedmoricu" na neophodnost da se "u najkraćem roku preduzmu mere da bi se ostvario preokret u razvoju događaja, da se rešavanje konflikta vrati na politički kolosek".

UMESTO VOJNE POMOĆI - VOJNO PRISUSTVO: Novo je i to da su ruski generali faktički ućutali. Nema više javnih, glasnih i egzaltiranih izjava da je sve spremno za pružanje vojne pomoći Jugoslaviji - samo se, kako su govorili, čeka politička odluka. Njima je, naravno, bilo jasno da takve političke odluke neće biti, ali sve dok Jeljcin nije lično dao signal da se s tom pričom prekine, oni su je stalno ponavljali.

Iako je Jeljcin poručio da se njegov poziv da se prestane sa neodgovornim i preteranim izjavama odnosi na sve, levica i nacionalno-patriotska grupacija u parlamentu je to ignorisala. Delegacija poslanika donjeg doma, koja je, sa potpredsednikom Državne dume Sergejem Baburinom na čelu, posetila Beograd prvih dana aprila, predložila je da Duma donese odluku koja bi predsednika Jeljcina i vladu obavezala da do 15. aprila "razmotre i preduzmu neophodne mere" za isporuke oružja, ratne tehnike i rezervnih delova za naoružanje Jugoslaviji".

U predlogu "hitnih mera za prekid raketno-bombarderskih udara NATO-a na Jugoslaviju i obnovi procesa političkog rešavanja situacije oko Kosova", između ostalog, predviđa se i stav kojim se parlament obavezuje da donese posebnu odluku "o nedopustivosti korišćenja ruskih sredstava javnog informisanja za psihološke operacije NATO-a".