Vraćanje knjiga Ginteru Grasu

Građanin i pisac

Nijedan čovek, institucija ili "situacija" ne mogu dokinuti pravo na neomeđenu proizvodnju i konzumaciju tekstualnosti: svako drugo rešenje vodi u totalitarizam

Nezahvalno je, ako ne i posve neukusno, prigovarati bombardovanim ljudima zbog "nesuptilnog" ponašanja. Utoliko i tekst koji sledi ne treba shvatiti kao dokono čantranje nekog "ljepoduha" nego kao dobronamernu opomenu da ni u sadašnjim okolnostima, koje su svetlosnim godinama daleko od normalnih, nema nijednog razloga da se pristane na odomaćivanje prakse "osvetničkog" urbanog vandalizma ili "pravedničkog" čišćenja srpskih biblioteka od dela "nepoćudnih" pisaca. Negativne emocije su, uostalom, loš saveznik u stvarima politike i kulture, ma koliko "mi" te emocije mogli držati opravdanim.

Jedan prestonički dnevni list i jedna knjižara već danima vode kampanju protestnog vraćanja primeraka knjiga Gintera Grasa njihovom autoru, čuvenom nemačkom književniku. Razlog: Gras je, blago rečeno, "imao razumevanja" za vojnu intervenciju NATO-a u Srbiji i Crnoj Gori. Ovo je, razumljivo, "ujelo za srce" mnoge ovdašnje ljude, kojima je teško objasniti kako se to demokratija i ljudska prava uteruju bombama; zato je pokrenuta - čini se, uspešna - kampanja za "masovni povraćaj" primeraka srpsk(ohrvatsk)ih prevoda Ginteru Grasu lično, tek toliko da slavni nemački levičar vidi šta "mi" mislimo o njegovom novom "angažmanu". Ta stvar je u načelu sasvim legitimna, i vraćanje knjiga autoru odavno postoji kao specifična forma žestokog neslaganja i protesta. To se, međutim, može odnositi samo na vraćanje knjiga iz ličnih biblioteka, jer je, uostalom, neotuđivo pravo svakog građanina da sa ličnom imovinom čini ono što želi; kada se, međutim, javne biblioteke lišavaju nekih - ili čak svih, kao biblioteka u Ljuboviji - primeraka Grasovih knjiga, onda ljude koji donose takve odluke treba dobrohotno ali odlučno priupitati: a jel' vam to babo ostavio u amanet, pa da sad to tako krčmite?! Danas je, naime, i polaznicima "pačije škole" mišljenja o književnosti odavno poznato i jasno da pisac kao "građansko lice" i njegovo delo nisu tako doslovno međuzavisni: koliko je hulja koje su napisale sjajne stranice i koliko je svetaca koji su bili bez talenta?! I nikom ništa. Svet i dalje čita dobre knjige, a sve ostalo je ephemeris jednog vremena i njegovih strasti.

Orvelovsko brisanje prošlosti - iliti njena nadriideološka, "domoljubna" "reinterpretacija" - već je skoro jednu deceniju normalna stvar u Hrvatskoj: iz javnih biblioteka "isterane" su knjige srpskih pisaca i izdavača, naročito one ćirilične. Protiv ove totalitarne, šovinističke i ksenofobne prakse protestovao je svako ko u savremenoj hrvatskoj kulturi zaista nešto znači. Međutim, nacionalistički um, pijan od narcizma i naduven od banalnosti, branio je svoju rabotu zavodljivim argumentom za opsenjivanje prostote: "Srbi su agresori". Ali, šta god neko o tome mislio, "agresorska kultura" ne postoji, to je contradictio in adjecto. Knjige, filmovi ili muzika ne ubijaju, naprotiv: najgore ubice uvek su među onima koji zabranjuju filmove, spaljuju knjige, ućutkuju muziku. Bizaran slučaj s nezakonitim otuđivanjem Grasovih knjiga iz (nekih) srpskih javnih biblioteka - a sve iz "otadžbinoljubivih razloga" na koje se Večiti Malograđanin uvek rado "prima" -preti da i u Srbiji promoviše nemoguć, mutantni pojam "agresorske kulture": Gras je "protiv nas", dakle on je neprijatelj, ergo njegove knjige nam ne trebaju; štaviše, izbrisaćemo iz sećanja samo postojanje i pisca i njegovih knjiga. Ako je neko i čitao "Limeni doboš", bolje mu je da to zaboravi, inače je sumnjivi patriota; nove generacije svakako neće imati mogućnosti da ga čitaju, jer ćemo knjige svečano vratiti njihovom piscu koji onda s njima može lepo da se slika, što se nas tiče. Međutim, niko nema i ne može imati tu vrstu ovlašćenja za upravljanje prošlošću, sadašnjošću i budućnošću: biblioteke su, naime, predragocene i u najboljem smislu te reči "neselektivne" riznice vaskolike tekstualnosti (od Biblije do Mein Kampfa!), a ne posvećena mesta za promociju Naših Ljudi, onih koji Ispravno Misle. Nijedan čovek, institucija ili "situacija" ne mogu dokinuti pravo na neomeđenu proizvodnju i konzumaciju tekstualnosti: svako drugo rešenje vodi u totalitarizam. A za legitimisanje totalitarnih ideja i prakse uvek će se naći neko kičasto, sentimentalno i petparačko opravdanje, po mogućstvu bazirano na samoodbrambenom instinktu grupe.

Cela priča oko ovog suvišnog slučaja može se čitati i na jednom "banalnijem" nivou, onom koji se tiče prava, zakona i principa vlasništva, a o faktoru "društvenog dobra" da i ne govorimo: postavlja se, naime, pitanje, da li je tamo neki Upravnik Biblioteke - dakle: sitni državni činovnik koji je zadužen da čuva i umnožava, a ne da traći i krčmi, specifična kulturna dobra u javnom vlasništvu - neko ko ima pravo da poklanja narečena kulturna dobra (koja smo "svi mi" platili kroz kojekakve poreze i doprinose, obaška i kroz članarinu u bibliotekama) strancima, pa makar oni bili i istaknuti nemački pisci?! Ako nisam bio dovoljno jasan: Ginter Gras je odličan pisac, a takvi se odlikuju time da su uvek "gori" od svojih knjiga. Zato je mišljenje građanina Gintera G. o bilo čemu na ovom svetu - pa tako i o destruktivnoj vojnoj intervenciji u SRJ - sasvim irelevantno za procenu vrednosti njegovog književnog dela. A njegove knjige dostupne na ovom jeziku jesu, utoliko, kulturno blago ovog, a ne nemačkog naroda, još manje samog pisca, i svako ko ih krčmi, otuđuje ili uništava čini štetu srpskoj kulturi, a ne nemačkoj državi ili građaninu G. G.

Slična je stvar sa euforično pozdravljenim "urbanim vandalizmom" koji je onomad u prah i pepeo pretvorio funduse nekoliko stranih kulturnih centara u Beogradu: kulturni centri nisu isto što i ambasade, oni ne predstavljaju državu nego kulturu. Ova razlika nije ni cepidlačka ni nevažna, ona je suštinska. I 1941, uostalom, Beograđani su znali da ih bombarduje Hitler, a ne Betoven ili Gete. Iako formalno "strana imovina", knjige i ostala "infrastruktura" tih centara korisniji su i potrebniji nama nego njihovim "distributerima". U mnogim od tih knjiga, uostalom, odavno su ispisani svi razlozi protiv rata, nasilja i bombardovanja bilo koga i čega, u ime bilo kakvih "svetih ciljeva".

Višegodišnja apoteoza svekolike destrukcije i kreativnog nasilja ovih dana i nedelja uvrhunjuje u kovitlacu ludila kojem se "superiorno" pridružio i "veliki svet" kroz beslovesno bombardovanje i unazađivanje jedne duboko nesrećne zemlje. Svako uništavanje i traćenje vlastitih kulturnih kapaciteta i potencijala - u koje, dakako, spada sve vredno što je čovek stvorio - a što nam je (i) ovde dostupno - nije nikakva "osveta mrskom neprijatelju" nego neodgovorno uvećavanje vlastitog civilizacijskog gubitka. Utoliko su i ove nadobudne "patriotske akcije" tek novi prilozi za staru srpsku priču o "pastiru koji se naljutio na selo, pa sebi odsekao onu stvar". A dok konačno shvati šta je učinio, drugi naveliko rade radnju.