Zahuktavanje agresije

Ubistvo putničkog voza

Avioni NATO-a su 12. aprila u 11,40 časova kod Grdeličke klisure, 18 kilometara južno od Leskovca, sa nekoliko raketnih projektila direktno gađali i pogodili međunarodni putnički voz broj 393 Beograd - Solun. Putnički voz se kretao iz pravca Niša prema Vranju. Izgleda da je prvi projektil pogodio konstrukciju železničkog mosta i izgleda oštetio, između ostalog, i električni vod. Voz je stao. Projektili su potom pogodili i zapalili dva vagona koja su se nalazila na kraju kompozicije, čiji se jedan deo u trenutku napada nalazio na železničkom mostu. Avioni NATO-a su gađali i drumski most, poznatiji kao "Sarajevski". Jedan jugoslovenski zvaničnik rekao je agenciji Rojters da se nakon što je voz stao u Grdeličkoj klisuri "avion vratio i pogodio voz".

Očevici, uglavnom meštani ovog kraja izjavljivali su da su avioni NATO-a cele noći nadletali ovo područje i da su ispalili četiri projektila. Slično je rekao i Dejan Petković, student iz Beograda koji se nalazio u prvom vagonu. Izašao je kroz polomljeni prozor. Kaže da je po izlasku čuo još nekoliko detonacija. Penzioner Radomir Janjić, koji se nalazio u zadnjem delu drugog, pogođenog vagona izjavio je reporteru "Politike" da ga je eksplozija izbacila iz vagona i da je odleteo čak do prvih seoskih kuća. Rimski dnevnik "Republika" u izveštaju svog reportera iz Leskovca pod naslovom "Leševi unutar spaljenih šipki" govori o "zaprepašćenju žitelja Grdelica zbog toga što se direktno ubijaju civili". Više žitelja Grdelice izjavljivalo je raznim medijima da ovo nije prvi put da je ovaj železnički most napadnut i da se prilikom prethodnog napada, voz nalazio na samo 100 metara od mosta. Sve kuće u krugu od 150 metara od mosta su oštećene, sa polupanim prozorima i oštećenim krovovima, dok su telefonske linije sa Skopljem bile u prekidu.

Kad je primarijus dr Tomislav Cvetanović sa ekipom hitne pomoći stigao na mesto nesreće dva vagona su još gorela, a ostali su bili prosto razbacani po koloseku. Ljudi su jaukali, neki su se izvlačili kroz razbijene prozore. Novinari koji su oko petnaest časova tog dana krenuli ka Grdeličkoj klisuri mogli su da vide istopljeno železo, da konstatuju da je najmanje deset ljudi ubijeno, a 16 povređeno i da se suoče sa strahovanjem da je broj žrtava veći pošto je izgledalo moguće da je Južna Morava odnela još nekoliko tela. Direktor zdravstvenog centra u Leskovcu Tomislav Cvetanović rekao je agenciji Beta da je tog dana do 15 časova u tom centru primljeno 16 povređenih, među kojima i četvoro dece. Reporter Bete izbrojao je sedam leševa, potpuno ugljenisanih, a na nasipu pored pruge video je delove ljudskih tela. Direktor zdravstvenog centra u Leskovcu Tomislav Cvetanović rekao je agenciji Beta da je do 15 časova u tom centru primljeno 16 povređenih, od kojih 15 lakše, dok je teže povređena stomatolog iz Niša Zorica Lukić. Prema podacima povređenog konduktera koji se nalazi u leskovačkoj bolnici, u vozu je bilo 50 putnika. Među povređenima, bilo je i četvoro dece, a pretpostavljalo se da povređenih ima i više, jer su neki primljeni i u ambulantama Grdelice i Predejana. Načelnik Jablaničkog okruga Živojin Stefanović izjavio je da se sada vidi da je cilj napada NATO-a - civilno stanovništvo.

U opisu događaja jedna okolnost je zaprepašćujuća, ona koja svedoči o izvršiocu bez skrupula. Između prvog i ostalih projektila proteklo je prilično vremena, svakako toliko da pilotu tog aviona, ako je primetio voz na pruzi koju gađa u podne, a izgleda da je mogao da ga primeti, ne može da se pripiše kriminalni nehat nego namera.

Portparol NATO-a Džejmi Ši priznao je potom da je u napadu NATO-a na most u Grdeličkoj klisuri pogođen putnički voz, ali je izneo tvrdnju da "nije postojala namera da se pogodi voz".

U saopštenju NATO-a se doslovno tvrdi da je "most bio važan deo linija snabdevanja vojnih i bezbednosnih snaga SRJ na Kosovu" i navodi da "vojni izveštaji koji pristižu ukazuju da se na ili u blizini mosta u trenutku napada nalazio voz". Ši je izjavio da NATO, kako je rekao, "naravno duboko žali zbog civilnih žrtava koje se pojavljuju kao posledica vazdušnih napada", ali je dodao da će NATO "intenzivirati vazdušnu kampanju protiv legitimnih vojnih ciljeva" i da "ove žrtve, ma koliko tragične, ne mogu odvratiti NATO od krajnjeg cilja". Odgovarajući na pitanje da li će povodom ovog događaja biti pokrenuta istraga i da li može da garantuje da će odgovorni piloti biti kažnjeni, Ši je izjavio: "Ova misija će biti razmotrena kao i sve ostale misije, ali zapamtite da most predstavlja legitimnu vojnu metu".

Vrhovni komandant NATO-a, general Vesli Klark izjavio je dan kasnije, na brifingu u komandi NATO-a u Briselu, da je pilot NATO-a gađao most u dva navrata, da je "zadatak pilota bio da sruši most" i da on, kad je "u poslednjem delu sekunde shvatio da na most ulazi voz", više "nije mogao da zaustavi raketu". General Klark se međutim samooptužujuće vadio kada je rekao kako je pilot ipak želeo da "završi svoj zadatak", mada je "shvatio da je prvim hicem pogodio voz", pa se vratio...

Da je svet kakav bi trebalo da bude neko bi mogao iz Brisela da se preseli malo u Hag...

Istog dana kada je pogođen putnički voz, u Beogradu se uz puno smetnji na slici, ali uz prilično razumljiv zvuk mogla uhvatiti neka NATO propagandna emisija u kojoj se između ostalog kaže: "Dragi Srbi, shvatili ste valjda iz dosadašnjeg bombardovanja da NATO gađa vojne ciljeve - hirurški precizno..." zapravo, tako precizno da posle svake akcije treba da radi čitava hirurška klinika.

Beše li najava intervencije pravdana "neproporcionalnom upotrebom sile" jugoslovenskih oružanih snaga? S čime je sad ova ratna kampanja proporcionalna? Portparol VJ je u jednom saopštenju uporedio količinu eksploziva sa razornom moći atomske bombe bačene na Hirošimu, a ruski ministar inostranih poslova je nedelju dana kasnije izneo rusku procenu da je do tog trenutka na Jugoslaviju palo eksploziva za čak dve Hirošime. General Klark saopštava da je do 13. aprila nad Jugoslavijom ukupno izvršeno 5924 letova.

Po domaćim računicama u ovim napadima poginulo je preko 300 civila dok je više od 3000 teško ranjeno (na primer u Kuršumliji je u prvom naletu bilo 13 poginulih i 25 povređenih; u Vranju su dva lica poginula, a 23 povređena, u Aleksincu je bilo 12 poginulih i preko 40 povređenih; u Prištini je bilo 10 poginulih i 8 povređenih). Načelnik VMA u Beogradu general Aco Jovičić izjavio je u utorak da je u napadu NATO-a prethodne noći na obližnju beogradsku kasarnu, povređeno između 16 i 20 bolesnika na VMA, među njima i neki koji su lečili povrede iz prethodnih bombardovanja.

Srušeno je najmanje šest, a oštećeno osam mostova: Varadinski most na Dunavu srušen je prvog aprila 1999; "Most slobode" u istom gradu, na Dunavu tri dana kasnije 4. aprila; oštećeni su drumski i železnički mostovi kod Bačke Palanke (4. aprila); most kod Bogojeva 5. aprila; most kod Beške na Dunavu, Železnički "Žeželjov most" u Novom Sadu, oba 5. aprila; most na Ibru kod Biljanovca, istog dana... Novinari "Nezavisnog", vojvođanskog građanskog lista uz pomoć Ekumenske humanitarne organizacije izdali su seriju od šest kolor razglednica Novog Sada sa fotografijama koje je napravio fotograf Martin Candir. Ove jezive razglednice na kojima piše samo "Pozdrav iz Novog Sada", na kojima je utisnuto vreme rušenja i ranjavanja mostova sada kreću širom sveta kao svojevrsna poruka otpora.

Posle bombardovanja desetak TV predajnika - na Jastrepcu, na Gučevu kod Loznice, na Čotu (na Fruškoj gori), na Čigoti i Torniku kod Užica, na Crnom vrhu kod Jagodine, 13. aprila, noću gađajući nešto na vrhu Kopaonika do temelja je spaljen hotel Bačište (poznat po atmosferi porodičnog odmora) i na nišan je uzeta i zemaljska satelitska antena u Prilikama kod Ivanjice. Sad ti goli skeleti ogromnog tanjira liče na neki metalni skulptorski manifest apokalipse. Da li se neko seća kakav je događaj predstavljalo otvaranje te zemaljske stanice u selu do tada poznatom samo po šaljivoj izreci: "Koliko od prilike ima do Ivanjice?" Pet kilometara. Sada je to pet kilometara srušenih krovova i polomljenog stakla. Jugoslavija je ostala, ili će to ići zaobilazno i prilično teško, bez satelitskih veza sa Australijom, Afrikom i Evropom. Rušenje te stanice ne govori ni o čemu drugom do o nameri da se uništenje ove zemlje dopuni njenom potpunom izolacijom i degradacijom svih aspekata života u njoj. U NATO-u slavodobitno "kalkulišu uspehe" i cinično tvrde da je učinak rušenja tornjeva na svakom drugom brdu u Srbiji to što komandanti sad ne mogu više da komuniciraju mobilnim telefonima.

U Pančevu, Novom Sadu, Somboru, Smederevu i drugim mestima pogođene su rafinerije i skladista tečnih sirovina i hemikalija za potrebe naftne i hemijske industrije, skladišta mazuta, nafte, benzina. U pančevačkoj i novosadskoj rafineriji su se iz noći u noć smenjivali požari izazvani bombama i akcije vatrogasaca koje su trajale satima. Velika je verovatnoća da će sledeće zime Novi Beograd, Zemun, Kragujevac i još nekoliko gradova sledeće godine imati velikih problema sa grejanjem stanovništva.

Na Veliki petak, u 1 sat i 16 minuta bombardovani su vitalni delovi kragujevačke fabrike "Zastava" koja izdržava preko 20.000 porodica u ovom gradu. Slike su potom govorile same za sebe, a naročito ona koja pokazuje izgužvanu karoseriju malog belog juga na montažnoj traci.

Sa više projektila, pogođena je "Zastavina" Fabrika automobila, "Zastava - Energetika", energetsko postrojenje koje je opsluživalo čitavu fabriku i grejalo grad, njegove stanove, škole, javne ustanove i bolnicu. Bombe su razorile i deo koji se zove "Zastava kamioni", neki to zovu "Privredna vozila", ili "Iveko". Međusobna udaljenost tih pogona je otprilike onolika koliko je udaljena Slavija od Kalemegdana. Povređeno je 74 radnika, od kojih je 27 zadržano na lečenju. Dvoje ljudi je hitno operisano a još troje je prebačeno na hirurgiju u kragujevačkom Bolničkom centru, a nastradali su iz ruševina izvlačeni u toku čitavog sledećeg prepodneva.

Srpska pravoslavna prestona crkva iz doba Kneza Miloša u čijoj porti je održavano nekoliko značajnih skupština za istoriju nove Srbije, a 1878. godine proglašena nezavisnost Srbije, stisnuta između Lepenice i starog dela "Zastave" rastresena je i ostala bez stakala, na konaku pored nje napukli su zidovi, porazbijana su stakla i crepovi i izvaljena su vrata. Štete su vidljive na zgradi Stare skupštine koja je istorijski spomenik i koja se nalazi u porti ove crkve, a talas posle ekslozije polupao je sve što se polupati može na stanovima Kragujevčanima poznatim kao "Zastavini soliteri"; u pešačkoj zoni i duž glavne ulice popucala su stakla na gotovo svim prodavnicama, bankama, restoranima i taj rušilački tornado nje se zaustavio sve do Opštinskog suda, koji se nalazi u samom centru grada.

Može se reći da je ubijanjem "Zastave" ovaj grad koji je naprosto srastao sa svojim Zavodom, kako Kragujevčani nazivaju 140 godina staru Zastavu, doveden možda u najteži položaj ako ne od 21. oktobra 1941. godine, ono sigurno od 1944. godine, kada su oslobodioci od nekadašnjih Zavoda zatekli samo prazne hale, pošto su Nemci gotovo sve mašine bili odneli u Rajh. "Zastava" je jedna od retkih srpskih fabrika u čijem su kolektivu postojale tri generacije koje su radile u ovoj fabrici. Odmah nakon bombardovanja radnici "Zastave" koji su kao živi štit od početka agresije bezuspešno pokušavali da zaštite svoju fabriku, sudeći po izveštajima "Nezavisne svetlosti" odmah su se, u velikom broju, okupili ispred ulaza u fabriku, sa namerom da se pridruže vatrogasnim i spasilačkim ekipama, ali im je zbog bezbednosti to bilo onemogućeno, pošto su manji sekundarni požari na više mesta izbijali i sutradan. Sutradan oko 12 sati održan je i protestni zbor radnika ispred upravne zgrade. Hiljade ljudi je kasnije kao u nekom sprovodu prošlo kroz deo fabrike, preko šuta, pored razrušenih hala.

U drugom bombardovanju kragujevačke "Zastave", koje je NATO izvršio 12. aprila 1999. godine u 02.43 i 02.50 sati, dakle u noći između prvog drugog dana pravoslavnog uskrsa ranjeno je 36 radnika. Prva pomoć im je ukazana u Zastavinom Zavodu za zdravstvenu zaštitu, a zatim su upućeni u kragujevački Kliničko bolnički centar, gde je devetoro teško ranjenih zadržano.

Četrnaest projektila direktno su pogodili i uništili nekoliko fabrika i naneli ogromnu materijalnu štetu, dok jedan projektil stoji još neeksplodiran gore kod ulaza u fabriku automobila, blizu mesta koje Kragujevčani zovu "Kod šest topola". Protivpožarne jedinice"Zastave", grada Kragujevca, Vojske Jugoslavije, preduzeća "Filip Kljajić" i kragujevačke "Gradske čistoće".

Bombe su te noći po drugi put bačene na Fabriku automobila i među metalcima posebno cenjenu "Zastavinu" Kovačnicu, od koje su ostali samo skeleti, a od teških parnih čekića i presa samo ruine. Zgrada elektronsko-računskog centra pretvorena je u gomilu šuta. Razorena je veoma cenjena "Zastavina" Alatnica, onaj deo fabrike gde se koncentriše veština ("ruku") starih metalaca ("sposoban da te napravi tako kako stojiš") i novih tehnologija. Stojeći između skeleta razlupane kovačnice, hrpe koja predstavlja ostatke "Erca" (ERC, Elektronski računski centar, jedan od prvih u industriji u Srbiji, s Kragujevčanima su svojevremeno zbijali apokrifne šale da su ga bili jednom pokvarili tako što su u njegovom hladnjaku hladili koka-kolu), Borivoje Radić, republički poslanik, predsednik kragujevačke vlade, inače jedan tih i u svemu umeren čovek stegnuto kaže za kragujevačku televiziju: "Ovo govori da ljudi koji su ovo planirali - gube razum!" Direktor "Zastave" Milan Beko nemoćno objašnjava da su odmah posle prvog talasa u saradnji sa vladom Srbije pokušavali da žive delove fabrike nekako povežu sa ostalim fabrikama u Srbiji i da nađu program kojim bi aktivirali fabriku, ali da su sada od toga odustali jer naprosto ne znaju gde će razaranje stati, a da su vitalni delovi fabrike pogođeni i da je njeno pokretanje u ovom trenutku nemoguće. Izveštaji kažu da je jedna od bombi pala na mesto sa koga se predsednik srpske vlade Mirko Marjanović prethodnog dana obratio radnicima. Kod ulaza u "novu fabriku" (automobila), a taj ulaz je od starog ulaza u staru fabriku (tamo gde je razorena Kovačnica).

Kragujevac je veoma teško podnosio dosadašnji tok jugoslovenske krize. Po visini standarda stanovništva ovaj grad se pre početka krize nalazio na desetom mestu u Srbiji, a tokom krize je pao na 163. mesto. Jedan američki vijetnamski veteran potpisao je plan i izdao naredbu kojom je na pravoslavni uskrs 1999. godine čitav jedan grad stavljen u stanje kolektivne socijalne ugroženosti. Milan Beko je procenio da je razaranje "Zastave" koje automatski zaustavlja čitav niz kooperantskih pogona direktno ugrozilo egzistenciju 100.000 ljudi.

Komandanti NATO-a kao da bukvalno shvataju onu parolu koja se pojavila na mitingu u Nikšiću: "Što ne bombardujete i nas, nijesmo šugavi..."

Naš dopisnik iz Valjeva, piše kako su stanovnici ovog grada slavne slobodarske prošlosti šeretski govorili kako posle svega Čačku (bombardovan šest puta) i Kragujevcu "ne mogu pogledati u oči". Seljaci u desetak kilometara udaljenom selu Tupanci nisu mogli "otpričati" šta im se desilo. Na televiziji "Vujić" sekretar Crvenog krsta Srđan Vujić, na pitanje da li stiže međunarodna humanitarna pomoć, crnohumorno izjavljuje da je zasad stigla samo američka pošiljka sa porukom: "Od američkog naroda srpskom narodu, sa ljubavlju", i još valjevski "overava" kako je ona, "pored svih osećanja morala biti prihvaćena".

A onda su u utorak 13. aprila uveče nebom počeli da tutnje avioni koji su nešto pre šest sati pogodili najveći valjevski kolektiv "Krušik". Da su štete veće nego što se u prvi mah pretpostavljalo pokazalo se posle posete predsednika Veća građana Skupštine Jugoslavije Milomira Minića koji se uverio da su štete nanete i obližnjem stambenom naselju, bolnici, dečjem obdaništu i Poljoprivrednoj školi... Po analogiji sa Čačkom i drugim mestima, Valjevci, uozbiljeni čekaju sledeći napad...

Pretnje da će NATO bombardovati sve što mu se prohte bez obzira na civilne žrtve (ljudi koji telima brane mostove nazvani su dobrovoljcima - volunteers, ponavljane su na brifinzima i polako otkrivale da se u jednoj nemogućoj misiji i zadatku bez jasnog političkog cilja sve više otkriva gola ubilačka namera.

Grad za gradom ostaje bez infrastrukture, energije i industrije - to je sad, kao, način da se "spreči humanitarna katastrofa na Kosovu". U do sada nepoznate načine sprečavanja humanitarne katastrofe spada svakako i detalj da je rusko-beloruski humanitarni konvoj kamiona dva dana sprečavan da pređe teritoriju Mađarske, "partnera za mir" koja je otvorila svoju teritoriju za dolet bombardera. U podvige spada i nedopustiva i nečuvena kompromitacija humanitaraca - naravno ako se sudski potvrdi da je tačno priznanje australijskog majora Stiv Preta koji je optužen za špijunažu prikrivenu humanitarnom organizacijom "Ker".

Zločin je i podsticanje pobune, ohrabrivanje separatističke UČK, servisiranje, a u slučaju Robina Kuka, čak i oslonac na informacije lidera UČK. Rusija je 13. aprila, kako javlja agencija Beta, izrazila zabrinutost zbog sve češćih napisa u zapadnoj štampi o "spoljnoj pomoći" separatističkom UČK i ocenila da, u slučaju da su izveštaji tačni, to predstavlja "grubo kršenje embarga Saveta bezbednosti UN prema SRJ koji je uveden rezolucijom 1160". "Rusija pažljivo prati sve te zabrinjavajuće vesti i tražiće da Savet bezbednosti UN i njegov Komitet za sankcije na odgovarajući način reaguju na očigledna kršenja rezolucije", navodi se u saopštenju ruskog ministarstva inostranih poslova.

Beogradski mediji javljaju da su granične jedinice Vojske Jugoslavije sprečile u ponedeljak pokušaj naoružanih albanskih terorista da uđu u SRJ sa teritorije Albanije u reonu karaula Košare i Morina, zapadno do Đakovice, i da je tom prilikom likvidirano najmanje 150 terorista. Pogranične borbe beleže i neke strane agencije, ali bez dramatizacije. Agencije Beta i AP javljaju da su 11. aprila nemačke vlasti vratile sa graničnog prelaza prema Austriji autobus sa regrutima separatističke UČK. Rojtersu bliski izvori iz UČK tvrdili su da je 385 žena i muškaraca iz takozvane "Atlantske brigade" okupljeno u jednom njujorškom hotelu, da su planirali da polete sa međunarodnog aerodroma Njuark da bi se u nekom od vojnih kampova u Albaniji priključili borbenoj obuci.

U utorak 13. aprila neki posmatrač OESC-a i albansko Ministarstvo saopštavaju da je Jugoslovenska vojska ušla u selo Kamenicu dva kilometra u albanskoj teritoriji i ton se ponovo diže. Milivoje Novković, načelnik Službe za informisanje Generalštaba VJ izjavio je da su te tvrdnje gnusna laž: "Tuđe teritorije nam nisu potrebne, a naše nam niko neće oduzeti", precizirao je i optužio je NATO da podstrekava upade UČK na teritoriju Jugoslavije i precizirao da albanski haos nije izazvala vojska Jugoslavije već NATO koji time prikriva politički i moralni neuspeh agresije na Jugoslaviju. Miroslav Pajić, savetnik u jugoslovenskom ministarstvu inostranih poslova izjavljuje za CNN da je oko 6000 naoružanih separatista pokušalo da se infiltrira na jugoslovensku teritoriju, a da jugoslovenska vojska nije i ne želi da bude na tuđoj zemlji.

Londonski "Ekonomist" tvrdi da se u Albaniji sada nalazi čak oko 300.000 ljudi bez hrane, odeće i krova nad glavom, da to čini 10 odsto albanske populacije, da je gotovo svaki od rasklimanih autobusa i kamiona zauzet za prevoz kosovskih izbeglica do kuća i kampova i sportskih stadiona, napuštenih političkih zatvora, neupotrebljenih rudnika, u raznim delovima Albanije, da se nekih 20.000 smestilo u Kuksu, da su neki smešteni po kućama, a neki na ulici pod plastičnim folijama. Za Kuks se kaže da je grad koji je živeo od gastarbajterskih plata i izvoza na Kosovo između ostalog i "kućnih potrepština, kao što su automatske puške" (and other household esentials such as automatic rifles). Sada pozdravljaju NATO, italijanske vojnike koji prave naselja od šatora za izbeglice dok su, kako piše "Ekonomist" bili na putu za moguću upotrebu u Jugoslaviji. Pored straha od srpske odmazde koju to smrtonosno oružje može izazvati Albanci se plaše i da bi dolazak kosovskih izbeglica mogao da zapreti njihovoj socijalnoj ravnoteži na jedan indirektni način. Izgleda, po "Ekonomistu" da bar neke od njih doživljavaju kao "sofisticiranije", kao ljude koji nisu odrasli u izolaciji, kao ljude koji imaju veze u Zapadnoj Evropi, a za neke od njih smatraju da imaju veze s drogom. Boje se da "Kosovari" ne poremete i osetljivi balans albanskog severa i prosperitetnijeg juga čiji predstavnici sada drže vlast. Sumnja se da bi Sali Beriša sa svojim dobro naoružanim pristalicama možda mogao pokušati ponovo da uzme vlast kao što je pokušao prošle jeseni...

Sledi razrada "domino efekta" koji su Amerikanci tumačili kao povod za rat, a sada ga koriste kao pretekst za novu eskalaciju - radi vraćanja izbeglica na Kosovo - tenkovima i helikopterima "apači". Varijante sa slanjem izbeglica na udaljena ostrva i na Kubu su otpala, izgleda da izbeglice odbijaju da se mnogo udalje od kuće, po nekim izveštajima ima epidemija, a na nekim mestima javljaju se stomačni problemi jer su ti ljudi nenaviknuti na vrstu hrane koja im se nudi (vegetarijanski gulaš, i slično), što je primećeno i u Somaliji.

NATO koji kao da je izgubio glavu, zloupotrebljava izveštaje humanitaraca o nesreći izbeglica. Sakupljaju se i gotovo histerično pumpaju u uši gledalaca i ponavljaju na vojnim brifinzima izjave izbeglica u Albaniji o tome da su navodno, lišene dokumenata, sistematično proterane iz domova, a poslednjih dana emituju se i izjave žena koje kršeći ruke tvrde u zatamljenju i uz užasan izraz našminkanih voditeljki da su silovane. Pentagon je izašao i sa tvrdnjom da ima evidenciju o navodnim grobnicama. U nekim izveštajima pominje se prilično fantastična tvrdnja da je taj dokaz o grobnicama primećen u nekom "starom manastiru" (inside an old monastery). Jugoslovenska vlada (ambasador u UN-u Vladislav Jovanović) odbacuje tvrdnje da vladine snage stoje iza takvih aktivnosti i da su takve stvari, ako postoje, stvar neodgovornih pojedinaca.

I šta Alijansa sada radi? Kaže da će nastaviti bombardovanje za koje se ispostavlja da je planirano još u maju 1998! Više od toga, Alijansa otvoreno održava u životu jednu separatističku pobunu koja je očigledno doživela slom na terenu, a njene ekstremne vođe poziva kao ključne svedoke (Tači zvani "Zmija" se satelitskim telefonom javlja Robinu Kuku, u toku brifinga u Londonu da bi saopštio da je to što NATO radi u Srbiji jako pozitivno). Vrhunac cinizma izlazi iz usta političkog portparola NATO-a Šia koji na brifingu te vojne mašine hvali "Iridijim", ili neku drugu kompaniju što je za izbeglice obezbedila besplatan telefonski poziv - precizira prilično bestidno.

Velika mašina koja nije programirana da se koriguje očito puni psihološke tankove tako što forsira jedan nekrofilni voajerizam, poznat u prethodnim ratovima - knjige smo pisali o toj psihološkoj produkciji jezika pogroma - i upumpava još adrenalina u javno mnjene paradirajući sa TV uvećanjem gole, krvave, prljave ljudske nesreće. Pod inercijom te poludele mašine strada jedna lepa zemlja, puna grešnih stvorenja koja spasavaju svoje živote i što se može od zemaljskih dobara - nečim što je mešavina sabrane trpnje, probuđenog prkosa i vedrog fatalizma u tragičnim vremenima. Balašević to ume da kaže vrlo sažeto: "Lete rakete, to im je manir, Sremac oborio leteći taanjir..."

Na račun srušenih mostova, Balašević u Beogradu na Trgu Slobode, šeretski dovikuje masi: "Štaa je, niste verovali da ćemo doći - nije Baačka prsluk da se sa dva dugmeta otkopča..."

Može li se ta velika energija građana Jugoslavije, koja toliko nervira ratne planere, upotrebiti i za unutrašnju konsolidaciju prilika u regionu visokog konflikta? Slobodan Jovanović je još davno govorio kako je zemlji u ratu politika potrebnija nego zemlji u miru, jer greške u ratu se teže ispravljaju i posledice duže traju. Stoga treba pažljivo razmotriti one koji predlažu (Vuk Drašković, u utorak) da Jugoslavija u ovom momentu krene sa sopstvenom mirovnom inicijativom, jer ratni cilj ove zemlje nije da pobedi pobesneli NATO nego da se uspešno odupre agresoru, da dostojanstveno preživi i da otvori vrata budućnosti. Pametno bi bilo da se partijske zastave spuste i da se ne infiltriraju u opštenarodni civilni otpor ratu i agresiji. To je energija koja je "pokvarila kompjutere" u Briselu i Pentagonu i ne treba je nikako arčiti na sitne aspre partijskih zađevica i podmuklih obračuna. Ovde je reč o životu i smrti čitave zemlje i hiljada ljudi u njoj.

Ratna mašina NATO-a u slepilu negira, na primer, pokušaj da se prilike konsoliduju sporazumom sa Rugovom. Jasno je zašto oni koji su zaigrali na UČK sada sangvinično odbacuju sve ostalo i istrajavaju na vojnom rešenju, zanoseći se da NATO vojnici na tlu Srbije objektivno mogu da budu tretirani drugačije nego vermahtovci pre pededeset četiri godine.

Agencije Beta i AP javljaju 14. aprila da SAD i zvaničnici NATO-a koji razmatraju opciju slanja kopnenih trupa na Jugoslaviju, proučavaju istoriju jugoslovenskog otpora u Drugom svetskom ratu tokom koga stotine hiljada nemačkih vojnika nije uspelo da slomi odlučni partizanski otpor. Nacistička kampanja, nazvana "Operacija kažnjavanja", bila je odraz Hitlerovog gneva "prema jugoslovenskim partizanima koji su svrgli vladu kada je Beograd zaključio pakt sa Berlinom". U agencijskoj vesti navodi se kako je ime tadašnje kampanje bilo odgovarajuće - "jugoslovenski civili su napadani snagom koja prevazilazi sve što NATO može da razmotri". Na kraju je Vermaht bio kažnjen. Kada je NATO prvi put, prošle jeseni, proučavao slanje kopnenih trupa, planeri Klintonove administracije su navodili nemačko iskustvo kao jedan od razloga protiv slanja kopnenih snaga kao opcije za kosovsku krizu.

"Mi uvek gledamo u istorijske bitke - to je nešto što uvek radimo", izjavila je predstavnica američkih kopnenih snaga major Šeli Stelvagen. Ali, dodaje ona, "istorija sama po sebi nije dovoljna - mora se gledati u veliku sliku". Agencije navode da planeri u Pentagonu kažu da vode računa o tome da ne preteraju u poređenju sa dvema različitim armijama koje su tukle različitim oružjem i u različitom političkom sklopu. Ali, težina terena i trvdokornost jugoslovenskog naroda ostaju, kako kažu u Pentagonu, snažan zajednički činilac. Broj nemačkih invazionih snaga od 200.000 vojnika - što je brojka koju neki američki zvaničnici navode kao neophodnu za invaziju na Jugoslaviju danas - menjao se posle 1941. godine, sa najniže od 60.000 vojnika do najviše od 700.000, kažu opet u Pentagonu. Bez obzira na sve, Nemci nisu nikad uspeli da poraze jugoslovenske snage otpora. Kad već tragaju za paralelama oni koji su na osnovu jednog Fukujaminog naslova onako dajdžest poverovali da je stvarno nastupio kraj istorije i na svaki pomen uzroka događaja prezrivo dobacivali da se ostavimo istorije i da gledamo u "fjučer" (future) mogli bi da se raspitaju kod g. Medlin Olbrajt, ako nije zaboravila, i o tome kako je Nemačka kao povod za ekspanziju i rat uzimala zaštitu sudetskih Nemaca. I šta je posle bilo...

U trećoj nedelji te destruktivne akcije, gospođa Orlbrajt s velikim leptirom na reveru u Oslu 13. aprila, glasom devojčice saopštava da se s ruskim ambasadorom Ivanovim složila da se nisu složili, odnosno da su oni suzili polje svojih neslaganja. Ivanov kaže da što se pre prekine bombardovanje pre će se naći političko rešenje. Ruski izviđački brod "Liman" ide sporo k'o lađa francuska 1914. Jugoslovenska deklaracija (od ponedeljka 12. aprila) o pristupanju savezu Rusije i Belorusije u beogradskim novinama se karakteriše kao istorijski korak na putu integracije i jačanja stabilnosti, bezbednosti i mira na pragu novog veka, a u Moskvi se pažljivo proučava s međunarodno-pravnog stanovišta. Jedna vest u tom kontekstu može biti značajna - ruski predsednik Boris Jeljcin imenovao je bivšeg premijera Viktora Černomirdina za svog "specijalnog predstavnika" u pregovorima o kosovskoj krizi. On je izjavio da Rusija ima šansu da zaustavi rat u SR Jugoslaviji, jer u ovom trenutku još nema ni pobednika ni poraženog, te nije isključio mogućnost da otputuje u SAD na razgovore "na najvišem nivou". Određivanje tako jakog čoveka, sa jakim referencama na Zapadu, možda nagoveštava put ka nekom raspletu. A dotle?

Posle pravoslavnog Uskrsa u Jugoslaviji gotovo da nema više nikakve sumnje da NATO mašina ulazi u sledeću fazu rata u kojoj više ne skriva nameru da jednu zemlju istorijski ponizi, da prezre istorijsko sećanje, da njene resurse uništi, da joj onemogući razvoj i da je liši budućnosti i da generali, jastrebovi među političarima, to više i ne kriju. Neki senator iz Arizone sakuplja aplauze i ne skida se sa ekrana sa kojih govori kako bombardovanje treba da bude mnogo jače uprkos civilnim žrtvama. Kritikuje Klintona: "Ne možete dobiti rat, ako ga ne vodite!"

A on ga, kao ne vodi? Sudeći po jednom od izveštaja jugoslovenskog Saveznog ministarstva za inostrane poslove samo prve nedelje aprila 1999. u preko 1000 napada NATO alijanse korišćeno je 430 aviona, od čega 330 borbenih, lansirano je na stotine krstarećih raketa i bačeno preko 3000 tona eksploziva. Ovih dana traži se novi kontingent od još 300 aviona. U sredu 10. aprila agencije Beta i Rojters prenose da su SAD saopštile da šalju još 82 ratna aviona u Evropu kao pojačanje. "Fajnenšel tajms" prenosi sumnju nekih američkih analitičara da je Klarkov zahtev za novim avionima zapravo posredno priznanje da je dosadašnja taktika postepenog intenziviranja napada na Jugoslaviju bila pogrešna. Klinton traži četiri milijarde dolara za nastavak agresije.

Specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za ljudska prava za bivšu Jugoslaviju Jirži Dinstbir je 13. aprila ukazao novinarima da su Albanci na Kosovu, čak i u vreme nakon ukidanja autonomije "imali prava o kojima su Česi i sa poljuljanim komunističkim režimom mogli samo da sanjaju".

"Demaći je, kada nije bio u zatvoru, mogao da skokne na Zapad da preuzme prestižnu nagradu "Saharov", a dok smo mi u Češkoj 'Lidove novini' izdavali u ilegali, na kioscima u Kosovu je, sve dok nije pala prva NATO bomba, mogao legalno da se kupi albanski dnevnik 'Koha ditore'", istakao je Dinstbir. Prema njegovim rečima, letos na Kosovu nije bilo etničkog čišćenja već "samo neprimerena brutalnost srpskih snaga u borbi sa gerilom, ali su Srbi, nakon sporazuma Holbruk-Milošević, mogli da vide kako je svet skrštenih ruku gledao kako upražnjene pozicije zauzima Oslobodilačka vojska Kosova (OVK)".

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost Aleksandar Solženjicin izjavio je 9. aprila da ne može da shvati zašto evropske vlade "aplaudiraju takvoj akciji" u kojoj NATO želi da uništi jednu divnu evropsku zemlju. "NATO je zbacio Ujedinjene nacije, zgazio je povelju UN-a i uspostavio zakone starog veka koji su glasili - u pravu je onaj koji je jači. I oni svima nama nude da sa tim zakonima uđemo u sledeći vek i živimo u takvom svetu".

Bivši portugalski predsednik, sada predsednik Međunarodne organizacije Evropskog pokreta, Mario Soareš, ocenio je da intervencija NATO-a na Jugoslaviju stvara veće probleme od onih koje je trebalo da reši i da će, umesto da spreči, dodatno povećati ljudske patnje i stradanja, te da pokretanje napada na Jugoslaviju uz marginalizaciju Ujedinjenih nacija predstavlja veoma opasan presedan sa potencijalno teškim posledicama za budućnost. On je istakao da se ne protivi pravu na mešanje, kada je reč o odbrani ljudskih prava, ali ne kroz jednu vojno-političku organizaciju, kakva je NATO. Soareš je ocenio da je svaki oružani sukob poraz za čovečanstvo: "Ratovima se, kao i diktaturama, može odrediti početak, mada ponekad i to nije jasno, ali se nikada ne zna kada će i kako završiti".