Nakon potresa u EU

Zadovoljština oporog ukusa

Šampion političke neosetljivosti i bezobrazluka, svakako je bivša francuska predsednica vlade. Uostalom, ona je poznata još iz premijerskih dana po izrazito kontroverznim, uvredljivim i neodmerenim izjavama

Iako se reč "zluradost" teško prevodi na svih jedanaest jezika Evropske unije, državljani Unije sigurno umeju da prepoznaju osećanje. Članovi Evropskog parlamenta, ali i milioni žitelja EU upravo su sa mešavinom zluradosti i trijumfa dočekali nedavnu odluku Žaka Santera o ostavci svih dvadeset članova Komisije. Žak Santer, predsednik Komisije objavio je ostavku samo nekoliko sati nakon što je Komitet nezavisnih stručnjaka podneo izveštaj o skandaloznim radnjama pojedinih komesara, koje uključuju teške prevare, nepotizam i zloupotrebe položaja.

Ostavka cele Komisije bilo je finale mučne afere koja je potresala evropske institucije još od prošlog decembra, kada su na videlo isplivale razne malverzacije pojedinih članova Komisije. Direktno optuženi bili su bivši premijer Francuske, Edit Kreson i španski predstavnik Marin.

Otkriveno je da je Kresonova obezbedila posao svom zubaru i dugogodišnjem prijatelju da upravlja fondovima za borbu protiv AIDS-a širom Unije i u zemljama istočne i centralne Evrope, dok je Marin zametnuo trag milionskom budžetu namenjenom za razvoj i pomoć Bosni i nekim afričkim zemljama.

Kolektivna ostavka dvadesetorice, prva u istoriji EU, predstavlja kratkoročnu pobedu evropskih parlamentaraca, koji su otvoreno tražili glave grešnih i kompromitovanih komesara. Skandal je otkrio i zastarelost poretka u okviru Unije, ali i podstakao živu raspravu o takozvanom "deficitu demokratije". Naime, Evropski parlament jedina je institucija EU čiji se članovi biraju direktno na izborima i čija odgovornost podleže neposrednoj proveri glasača. Moć i politička težina Parlamenta, međutim, mala je u poređenju sa onom koju poseduje Komisija.

ZADOVOLJŠTINA: Istovremeno, članove Komisije imenuju vlade članice, što znači da poreski obveznici nemaju neposredno učešće u odlukama o tome ko će rukovoditi budžetom Unije. Kako se članovi Komisije ne biraju, već imenuju, i njihova ostavka ili smena ne zavisi od volje birača, već od političke odluke Parlamenta. Ustrojstvo evropskih institucija ne predviđa ostavku i pojedinačnu odgovornost članova Komisije, što ovu, takoreći, najvažniju instituciju Unije čini praktično nedodirljivom. Evropski parlament može izglasati nepoverenje samo Komisiji u celini, a kako među članovima Komisije ima i onih časnih činovnika, Parlament je oklevao da izrekne najstrožu kaznu, jer bi ona pogodila i savesne komesare. Osim toga, raspuštanje Komisije blokiralo bi ionako spor i birokratizovan proces donošenja odluka, naročito ako se ima u vidu da je upravo komisija srž i simbol čitave Unije. Zato odluka predsednika Komisije Žaka Santera o kolektivnoj ostavci predstavlja jedini moguć častan izlaz iz birokratskog ćorsokaka. Zadovoljština, međutim, nije potpuna.

Kompromitovani članovi Komisije, ali i njen predsednik Santer, do kraja su pokazivali da je debljina njihovog obraza neizmerna. Santer se najpre protivio da sam očisti nered u sopstvenoj kući i sprovede istragu o malverzacijama, uporno odbijajući bilo kakvu odgovornost. Komitet nezavisnih stručnjaka imenovali su članovi Parlamenta i Santer je praktično bio prinuđen da dopusti finansijskim stručnjacima i računovođama da ispitaju dubinu i težinu skandala. Tek nakon njihovog pogubnog i izrazito negativnog izveštaja, Santer je bio prinuđen da raspusti Komisiju. Čak i tada nije pokazao nikakvu svest o dubini i značaju skandala, odbacujući optužbe iz zaključaka nezavisnih istražitelja. Štaviše, bivši premijer Luksemburga izjavio je na konferenciji za štampu da i dalje ima "kredibiliteta i dostojanstva" da predvodi telo koje će zameniti rad Komisije do njenog reimenovanja.

Šampion političke neosetljivosti i bezobrazluka, svakako je bivša francuska predsednica vlade. Uostalom, ona je poznata još iz premijerskih dana po izrazito kontroverznim, uvredljivim i neodmerenim izjavama.

Početkom devedesetih uzburkala je javnost tvrdnjama "da je svaki četvrti Britanac homoseksualac", ili, kako se "snaga japanske ekonomije zasniva na sličnosti Japanaca sa mravima". Za uspeh političke karijere može da zahvali jednom čoveku - tadašnjem francuskom predsedniku Fransoa Miteranu, koji je bio impresioniran njenim tvrdokornim socijalističkim ubeđenjima. Ni kao član Komisije nije bila omiljeni kolega. Poznata po laktanju i beskrupuloznosti, nikada nije odavala istinsku posvećenost i razumevanje evropskih ideja. Pored toga, njeni kritičari optužuju je da nikada nije spremna da prizna sopstvene greške, kao i da lične veze i poznanstva uvek vrednuje više od sposobnosti i kompetencije.

OKOŠTALE INVESTICIJE: Da je smogla političke hrabrosti da ponudi svoju ostavku ne sačekavši izveštaj nezavisnih istražitelja, Komisija bi danas bila samo okrnjena, ali ne i desetkovana. Ovako, sa sobom je povukla sve članove Komisije, među kojima ima ljudi od neospornog političkog i moralnog kredibiliteta.

Iako završetak ove afere Parlament može proglasiti svojom pobedom, ta pobeda ipak, ostavlja gorak ukus. Od prljavog veša pojedinih članova Komisije, važnije je što je na videlo isplivala okoštalost evropskih institucija, nedostatak transparentnosti u poslovanju. Osim toga, skandal je zadao i vrlo težak udarac liberalno-levoj političkoj opciji, jer su u aferu umešani funkcioneri socijalističkih, ili socijaldemokratskih partija. Ako ima ičeg pozitivnog u raspetljavanju ovog skandala, onda je to rešenost da se odlučnije krene u reforme evropskih instutucija i većoj demokratizaciji. Usotalom, proleće je pravo vreme za velika spremanja.