Uoči izbora u Alžiru i Turskoj

Predsednik po ukusu armije

Alžir je na putu da dobije dostojanstvenog šefa države koji se preterano ne meša u svoj posao i snažnu vojsku koja to radi umesto njega

Predsednički izbori, zakazani za četvrtak 15. aprila, viđeni kao poslednji korak u tranziciji prerogativa vlasti sa armijskog vrha na civilne organe, mogli bi doneti neočekivane rezultate. Neočekivane, jer je većina alžirskog sedamnaestomilionskog biračkog tela uverena da je vojska odavno izabrala novog šefa države.

"Zašto da glasamo, kada je establišment to već uradio za nas", najčešće je mišljenje skeptika. Pri tom se, međutim, ne računa na pola miliona službenih lica (pripadnika vojske, policije i carinskih organa) koji su se opredeljivali za kandidate od ponedeljka do srede. Bilo je predviđeno da 643 pokretne jedinice u noći između srede i četvrtka prikupe listiće, a zatim ih proslede u Centralnu izbornu komisiju (CIK). Za sada nije poznato ko će brojati glasove službenih lica, niti ko će prisustvovati toj, verovatno presudnoj sednici CIK-a, pošto su međunarodni posmatrači otkazali svoje prisustvo.

Sve je začudo počelo prodemokratskom idejom da vlast treba da bude u rukama naroda, te da je pomalo neprirodno da šef države, vrh zakonodavne i izvršne vlasti, za svaki svoj potez mora da dobije odobrenje grupe generala. Naravno, nije problem u tome da generali nisu potekli iz naroda, već u činjenici da je borba između armijskih snaga i gerile u poslednjih sedam godina odnela preko 75.000 života.

DEKORATIVNA TEHNIKA: Odlazeći predsednik Liamin Zerual, koji je upravo okončao svoj petogodišnji mandat, takođe je bivši general. On i načelnik generalštaba Muhamed Lamari zavetovali su se da će izbori biti fer i slobodni, kao i da će armija poštovati "volju naroda".

No, tiranski režimi su demokratiju oduvek shvatali kao, pre svega, dekorativnu tehniku, a uz to i fleksibilnu. Tako je zabranjena nekada najveća opoziciona partija i najverovatnija pobednica parlamentarnih izbora 1992. godine - Islamski front spasa. Zbog islamističkog delovanja nisu odobrene ni kandidature četvorice pro-islamista, među kojima i Mafuda Nanaha, lider članice vladajuće koalicije Društvenog pokreta za mir, drugoplasiranog na predsedničkim izborima 1994.

Imena sedam kandidata čini tekst glasačkog listića, a pobednik je onaj koji dobije poverenje više od 50 odsto građana izašlih na izbore. U slučaju da nijedan od kandidata ne osvoji potreban broj glasova u prvom krugu što je najverovatnije, ako se ne dogodi neko veliko iznenađenje - dvojica najbolje plasiranih ulaze u drugi krug, gde pobeđuje onaj sa prostom većinom. Izbori su legitimni ako se više od polovine biračkog tela odazove u prvom krugu.

Načelo fer procesa pogaženo je još tokom tronedeljne kampanje. Nacionalna televizija emitovala je program, kako Alžirci u šali kažu, koristeći pauze između spotova bivšeg ministra inostranih poslova, vlasnika hotela u Švajcarskoj i savetnika saudijskog kralja Fahda Abdelaziza Buteflike, a svi dnevni listovi preselili su svoje logotipe, najave i udarne tekstove na drugu stranu (pogodite šta je bilo na naslovnoj strani).

Istovremeno, ostali kandidati nisu mogli da plate predizbornu kampanju jer ili nisu imali novca, ili nije bilo mesta za njih. Čitalac je verovatno stekao utisak da ceo Alžir bruji od Buteflikinih reči, ali greši. Uistinu, malo se ko od birača seća da je čuo medijski eksponiranog kandidata kako drži neki vatreni govor. Većina je, iz njegovih usta, zapamtila samo predizborni slogan "za snažni i dostojanstveni Alžir". Je li Alžir na putu da dobije dostojanstvenog predsednika koji se preterano ne meša u svoj posao i snažnu vojsku koja to radi umesto njega?

Vrlo moguće, pod uslovom da mladi ne glasaju u velikom broju. Stanovništvo mlađe od 30 godina čini približno dve trećine ukupnog biračkog tela, a naklonjeno je mahom nezavisnim kandidatima. Ipak, postoji opravdana bojazan da bi se njihovi glasovi mogli raspršiti između bivšeg reformističkog premijera Muluda Hamruša, lidera pretežno berberskog Fronta socijalističkih snaga Husina Aita Ahmeda i bivšeg ministra Ahmeda Taliba Ibrahimija, koga podržava Islamski front spasa. Svi ovi kandidati obećali su da će, ako pobede, restaurirati demokratiju, osloboditi političke zatvorenike. Ibrahimi, koji je trebalo da postane premijer iz redova IFS-a, da armija nije poništila izbore 1992, otišao je i korak dalje, zapretivši da bi revolt naroda bio "daleko jači, u slučaju da neko ne prizna volju naroda".

DUH BUDIAFA: Izborni proces, inače, ne ide baš po volji vojnog vrha. Otkako je u septembru prošle godine objavljen datum održavanja predsedničkih izbora, mnoge su se stvari izjalovile. Najpre je omiljeni ministar pravosuđa Adami podneo ostavku zbog korupcionaških skandala u svom ministarstvu, a zatim odbio kandidaturu vladajuće Nacionalne skupštine za demokratiju. Propala je i ofanziva protiv pobunjenika. Rezultati su poražavajući: više od stotinu mrtvih pripadnika snaga bezbednosti u poslednja tri meseca.

Pobednika neće biti

Erbakan je najpre paktirao sa Tansu Čiler, koja je zatim ušla u koaliciju sa Jilmazom, a on je, pak, nakon toga formirao vladu sa Edževitom, koji se povremeno oslanja na glasove Fazileta u parlamentu

Za mnoge će 18. april biti samo još jedna nedelja, prilika da se u krugu porodice opuste i "napune baterije" pred početak nove radne sedmice. Za turske političare, to je dan odluke biti il' ne biti - opšti izbori. Od šest sati ujutro do 20 časova uveče, oko 37 miliona građana sa pravom glasa biraće 550 članova nacionalnog parlamenta, na petogodišnji mandat, i više od hiljadu lokalnih veća, po proporcionalnom sistemu. Statistički posmatrano, reč je o najvećim izborima ikada održanim na Bliskom istoku.

No, važnost naredne nedelje ogleda se u činjenici da bi konačno mogla biti razrešena konfuzija oko jačine političkih snaga nastala posle "izjednačenih" izbora 24. decembra 1995. godine. Tada je pet stranaka prekoračilo izuzetno visoki cenzus od 10 odsto za ulazak u parlament: islamistička Partija blagostanja - 158 mandata, nacionalistička Partija pravog puta - 135, desničarska Otadžbinska partija - 132, Demokratska levica - 75 i njoj ideološki srodna Republikanska narodna partija - 50. Mnoge su se okolnosti, međutim, promenile tokom tri godine. Nekad vladajuća Partija blagostanja zabranjena je zbog antirepublikanskog delovanja. Nezvanično, vrlo traljav tretman kurdskog pitanja je zasmetao armiji, najjačoj političkoj sili u zemlji od vremena Kemal-paše Ataturka, koja, po ustavu, ima zadatak da štiti republikansko uređenje. Partija blagostanja transformisala se u Fazilet, pod vođstvom udovice bivšeg premijera Nedžmetina Erbakana.

KOME POVERENJE: Nekako paralelno s tim Demokratska levica i Republikanska narodna partija, nastale deobom Socijaldemokratske narodne partije, približile su svoje programe. Da stvar bude još gora za analitičare, ako je moguće nešto gore od četiri gotovo ravnopravne stranke rešene da pre izbora ne formiraju koalicije i time sve kombinacije ostave otvorenim, politički lideri su, s izuzetkom udovice Erbakana, odreda kompromitovani, a glasa se za partiju pored čijeg imena piše samo ime nosioca liste.

Turci bi u nedelju, dakle, trebalo da ukažu poverenje bivšoj premijerki Tansu Čiler, čiji su korupcionaški skandali bili povod prošlih izbora, odnosno takođe bivšem premijeru Mesutu Jilmazu, čija je nesposobnost da izvede ekonomske i privredne reforme dovela do prevremenih izbora aprila 1999. Mnogo se ne dobija ni saznanjem da sadašnju, manjinsku vladu predvodi Bulent Edževit, iz Demokratske levice. Edževit je nekoliko puta bio premijer tokom sedamdesetih, u intermecima kada se sadašnji predsednik Sulejman Demirel nije dobro kotirao u očima vojske, između ostalog i kada je trebalo izvršiti invaziju na Kipar. Danas je on ponovo junak nacije - uhvatio je kurdskog lidera Abdulaha Odžalana. Iskustvo, međutim, uči da kad god Edževitu nešto pođe za rukom, njegovi socijal-demokrati izgube na izborima i to u korist islamista. Znači li to da Fazilet dobija? Malo verovatno, nisu liderska partija, nemaju jednog čoveka s kojim birači mogu da se identifikuju. Ako se još uzme u obzir da je lider žena, što kod Turaka nije negativno koliko kod, recimo, Iranaca, ali je daleko od pozitivnog, i to žena koja je dosad u najboljem slučaju vukla konce iza pozornice, Fazilet bi morao da se zadovolji sa stotinak mandata.

Pa, kome ide preostalih 450 poslanika? Ko dobija izbore? Jednostavno, niko. Niko ne može da osvoji većinu, te će se glasovi podeliti između Partije pravog puta, Otadžbinske partije i socijaldemokrata. Procene ukazuju da bi Jilmazova Otadžbinska partija mogla dobiti nešto više mandata, dok će rejting preostalih snaga biti u manjem opadanju. Gotovo je izvesno i da će dosadašnje vanparlamentarne stranke ostati ispod cenzusa od 10 odsto. Znači, postizborne koalicije rešiće pitanje premijera. U tome je prava zvrčka: Erbakan je najpre paktirao sa Tansu Čiler, koja je zatim bila u koaliciji sa Jilmazom, koji je nakon toga formirao vladu sa Edževitom, koji se povremeno oslanja na glasove Fazileta u parlamentu. Podsećanja radi, vojska u Turskoj svakih 20 godina proceni da je republika ugrožena, izvrši državni udar, zabrani sve političke partije i uvede vanredno stanje. Poslednji put to se dogodilo 12. septembra 1980.

KURDI SHVATILI: Ozbiljnost situacije prvi su shvatili, pa i nametnuli, Kurdi. Zvanična novinska agencija Anadolija svoj servis gotovo svakodnevno započinje sa "teroristi su..." Prošlog ponedeljka, član separatističke Radničke partije Kurdistana (PKK) izvršio je samoubistvo bombom ispred guvernerove kancelarije u Bingolu, na jugoistoku zemlje. Tom prilikom poginula je i jedna devojka, prolaznica. Tri dana kasnije, čovek je detonirao bombu vezanu za svoje telo ispred vozila guvernera Nihata Kanpolata u Hakariju, ubivši šofera i ranivši Kanpolata, njegovog telohranitelja i šefa paramilitarnih jedinica u regionu. Poslanički kandidat Otadžbinske partije Osman Dara kidnapovan je u subotu, u blizini Dijarbakira. Sledećeg jutra, pored Adane, bombom sa daljinskim aktiviranjem ubijena su tri vojnika i jedan civil. Samo deset časova ranije, emitovana je izjava zatočenog kurdskog lidera Odžalana, koji je pozvao na mir, do izbora novog parlamenta i vlade.