Rusija: Kremlj i opozicija

Probuđeni Jeljcin

Oponenti ruskog predsednika se povlače jer se ponovo pokazalo da njihov protivnik - i te kako ume da uzvraća udarce

Specijalno za "Vreme" iz Moskve

Ponavlja se priča stara godinu dana. Opozicija predsednika Borisa Jeljcina je u povlačenju, iako - sudeći prema odluci Državne dume da ipak glasa o zahtevu za njegovo smenjivanje - izgleda da juriša. Glasanje o skidanju Jeljcinove glave, na osnovu debelih tomova u kojima je specijalna komisija Dume, tokom šestomesečnog ispitivanja, sortirala pet njegovih "glavnih zločina", trebalo je da usledi 15. aprila, kako je bilo utvrđeno odlukom većine deputata. Ali nije, jer su se glavni igrači pokolebali, nesigurni u ishod.

Neočekivano, Kremlj je vratio udarac. Kao i pre godinu dana, kada je Jeljcin prisilio Dumu da glasa za njegovog kandidata za premijera, mladog Sergeja Kirijenka, i ovoga puta se donji dom uplašio raspuštanja. I, što posebno podvlači komičnost reprize, narodni izaslanici su se "uhvatili" na isti kremaljski štos kao i prošlog proleća - da će Jeljcin na čelo vlade postaviti Anatolija Čubajsa.

Nekako u isto vreme kad je u Dumi pripremana završnica procedure "impičmenta", iza zidina Kremlja su procurile glasine o Čubajsovom povratku, koje su legle na plodno tle, pošto je štampa odjednom otkrila ne samo suštinska neslaganja već i raskol između Jeljcina i premijera Jevgenija Primakova.

IZGLED VARA: Jeljcin i Primakov (ili samo prvi) odigrali su scenu u kojoj su replike zamenile udarce. Dok su se deputati pogađali kada da počnu veliku operaciju uklanjanja "bolesnog i nemoćnog" Jeljcina, Kremlj je uzvratio neočekivano odlučno, ličnom izjavom predsednika da postupe kako su ranije utvrdili ili da to sasvim skinu s dnevnog reda. Uz to je i premijer održao slovo po kome otvaranje postupka za smenjivanje predsednika u sadašnjoj situaciji može biti pogubno po stabilnost u zemlji.

"Impičment nam sada nije potreban", rekao je Primakov. Na njegovo neoprezno "sada", istinski povređen ili samo sa odglumljenim nezadovoljstvom, Jeljcin je uzvratio da je Primakov, kao premijer, "u sadašnjoj fazi koristan, a kasnije - videćemo"! (Na šta je Primakov, čini se stvarno neraspoložen, reagovao izjavom starom koliko i njegov staž predsednika vlade: niti će se trkati za Jeljcinovo mesto, niti se grčevito drži za premijersku fotelju).

Opozicione grupe u Dumi, u prvom redu komunisti kao najbrojnija parlamentarna frakcija, očigledno nisu pridale veliki značaj Primakovljevom upozorenju, ali su posle Jeljcinove ignorantske izjave shvatili da se nije šaliti. Tačnije, da im neće biti lako da sastave 300 glasova (od 450 poslanika Dume) potrebnih za utvrđivanje optužnice u pet tačaka protiv predsednika.

Jedini izlaz bio je u javnom glasanju, dok je skupštinski poslovnik predviđao samo tajno izjašnjavanje, što je za komuniste naročito bilo opasno, jer u njihovim redovima se, u takvim situacijama - kad se razilaze partijski i lični interesi - po pravilu javlja znatan broj prebega. S obzirom na to da nije lako sprovesti reformu poslovnika i sa tajnog preći na javno glasanje, glasanje o impičmentu moralo je biti odgođeno, tako da će se tek polovinom maja znati kakva će biti dalja Jeljcinova sudbina.

Lider KP-a, ponukan glasinama iz Kremlja da Jeljcin samo što nije potpisao dekret o smenjivanju Primakova, u međuvremenu je pokušao da okupi potrebnu dvotrećinsku većinu pod parolom "odbrane Belog doma od nepredvidljivog predsednika". Nije mu se dalo. Njegov predlog da Duma donese specijalnu izjavu o zaštiti vlade od Jeljcina ignorisana je na samom startu, na sastanku Saveta Dume. Kolege su blago skrenule pažnju lideru KP-a da su upravo komunisti odbili da podrže predlog o "saglasnosti u društvu", koji je štitio i vladu i parlament od neočekivanih poteza bilo sa čije strane, kao i da je već dosta političkih papira bez pravne snage.

NIJE LAKO ODSTUPITI: Računica s datumima - kad će Duma stvarno izglasati odluku o impičmentu, kad će Vrhovni sud priznati (ili ne) njenu optužnicu i kad bi (eventualni) "proces" mogao da počne i da se završi Zjuganovu ništa ne vredi, pošto se opasnost krije u njegovoj političkoj odluci: da odustane od impičmenta ne može, jer bi to bilo ravno njegovoj "političkoj smrti", pošto bi konzervativna većina KP-a na to gledala kao na izdaju partijske strategije.

Na drugoj strani, ako nastavi da isteruje svoju "pravdu", Zjuganov rizikuje da definitivno pokvari odnose sa gornjim domom parlamenta, Savetom Federacije, koji se - zahvaljujući ofanzivi Kremlja za pridobijanje regiona - sve više opredeljuje u korist Jeljcina, odnosno protiv pokretanja postupka za njegovo smenjivanje.

Gubernatori, posebno oni najuticajniji, ređaju se iz dana u dan sa istovetnom porukom: bez obzira na greške i teško stanje, za koje "ne može biti neodgovoran", Jeljcina treba pustiti da odradi svoj mandat.

Kremlj je, istina s mukom, preuzeo inicijativu i jača ofanzivu na pozicije levice. Njegova udarna pesnica su senatori, u prvom redu gubernatori (među kojima ima i "crvenih") - Jeljcinovi parnjaci u provinciji. (Logika pristajanja uz Kremlj je vrlo prosta: ako u centru može da se izvede operacija uklanjanja šefa države, zašto se to ne bi ponovilo u guberniji - sa glavom lokalne administracije!)

Kruna Jeljcinovog kontraudara bio je, međutim, Jeljcinov susret u Kremlju sa vodećim gubernatorima, a potom odvojen razgovor sa moskovskim gradonačelnikom Jurijem Luškovim (drugi za manje od mesec dana) u kojem su izglađene ranije uzajamne zamerke.

Novi susret svima je bio dokaz da su stare uvrede zaboravljene, pošto i Jeljcin, ma koliko samosvojan, ne može da ne prizna da je Luškov "realna politička snaga". Pa tako, ako je Jeljcin mogao da pređe preko svega, Luškov je mogao da uzvrati istom pažnjom. Izlazeći iz Kremalja spremno je izjavio da je impičment "nepoštena politička igra sa vrlo opasnim ciljevima".

NEODRŽIVA OPTUŽNICA: Komunsiti, i većina drugih frakcija u Dumi, uključujući liberalni "Jabloko", za sada ne nameravaju da odstupe, mada mnogi u pojedinačnom izjašnjavanju ne skrivaju sumnje u mogućnost da će optužnica dobiti potrebnih 300 glasova, ali i u osnovanost nekih od njenih pet tačaka.

A svih pet se svodi na krivičnu odgovornost predsednika Jeljcina - za raspad Sovjetkog Saveza (Specijalna komisija Dume tumači kao "izdaju otadzbine"), za zaveru protiv države i "osvajanje vlasti", za rat u Čečeniji, za genocid nad ruskim narodom i za ugrožavanje odbrambene sposobnosti zemlje.

Ne samo za uklanjanje Jeljcina iz Kremlja, već i za direktnu osudu na doživotnu robiju (ruski sudovi zbog obaveza koje proizlaze iz članstva u Savetu Evrope ne mogu da donose smrtne kazne) dovoljna je i prva tačka optužnice. Specijalna komisija Dume je tu nešto pobrkala: član Krivičnog zakonika koji ona navodi predviđa "izdaju otadžbine", dok ruski Ustav precizno kaže da predsednik može biti lišen dužnosti samo u slučaju "državne izdaje", pod čim se podrazumevaju "špijunaža, izdaja državne tajne ili pružanje pomoći stranoj državi u njenoj neprijateljskoj aktivnosti na štetu bezbednosti Ruske Federacije".

Pravnici se tu mogu igrati do mile volje, ali je za ovaj slučaj bitno da se i prva tačka, kao i ostale tačke optužnice, zasniva više na slobodnom uverenju i tumačenju zbivanja i njihovih posledica nego na relevantnim činjenicama koje bi priznao zakon. Čak i sama specijalna komisija to posredno priznaje kad njen predsednik, komunista Vadim Filimonov, kaže da ako nema direktnih, "postoji dovoljno indirektnih dokaza" Jeljcinove odgovornosti.

Španija i slučaj Pinoče

Ekstradicija na poček

Izručenje bivšeg čileanskog diktatora moglo bi da se otegne najmanje narednih 12 meseci, a mnogi misle da do njega nikada neće ni doći

U slučaju "Garson protiv Pinočea" španski istražni sudija zasad vodi sa 2 prema 0, ali uprkos osetnoj prednosti i dosadašnjoj "naklonosti" britanskih "arbitara" nije siguran da će dobiti meč. U moru pravnih lavirintâ sve je moguće, uključujući i tvrdnju samog diktatora izrečenu prošle nedelje u jednom britanskom listu, da ne isključuje mogućnost "da umre u Engleskoj".

Odluka britanskog ministra unutrašnjih poslova Džeka Stroua da odobri nastavak procesa za izručenje Pinočea Španiji izazvala je zadovoljstvo u zemlji koja je pokrenula čitav slučaj. Dve vodeće političke partije, vladajuća PP (Partido popular) i opozicioni socijalisti (PSOE), ocenile su da odluka Londona predstavlja "konsolidaciju međunarodnog prava", ali u svim analizama se najavljuje nova i dugotrajna pravna bitka koju treba dobiti da bi se Pinoče pojavio pred španskim sudom.

Posle Strouove odluke redosled mogućih poteza je sledeći:

- žalba generalovih advokata Vrhovnom sudu Velike Britanije na odluku da se odobri proces ekstradicije, što će paralizovati proces do nove odluke;

- žalba na samu odluku o ekstradiciji koja je u nadležnosti Grema Parkinsona, sudije koji neposredno "tehnički" vodi proces izručenja. Na njegovu odluku mogu se žaliti i tužilac i odbrana;

- ako Parkinson odobri izručenje, advokati odbrane imaju dve nedelje za žalbu takozvanom divizionom sudu dok tužilac, ako odluka bude negativna, ima pravo žalbe vrhovnom sudu.

- u oba slučaja nove žalbe mogu stići do doma lordova, najviše pravne instance.

- kada svi pravni putevi budu iscrpljeni, ministru ostaje da potpiše nalog za izručenje zemlji koja je to tražila, ali i na tu se odluku može uložiti žalba koju u "drugoj instanci" razmatra sam ministar inostranih poslova;

- i posle "definitivne odluke" o izručenju postoji mogućnost zahteva za "reviziju procesa";

HOĆE LI BITI IZRUČENJA: Posle "skraćenog kursa" iz britanskog pravnog sistema postaje jasno zašto je mnogo onih koji ne veruju da će Pinoče ikada stići do Španije. Uostalom, njegov vodeći advokat Fernando Baros samouvereno kaže: "Ceo svet zna da generalu nikada neće biti suđeno u Španiji. Ili će umreti ovde, ili će se razboleti, ili će ga jednostavno osloboditi kada se otkrije da je žrtva zavere."

I dok su u Španiji i većem delu sveta zadovoljni dosadašnjim odlukama Londona, u Čileu su reakcije različite. Na jednoj strani je vlada koja energično osuđuje odluku Džeka Stroua, na drugoj veći deo stanovništva koje, prema jednoj anketi koju je realizovao Centar za savremene studije, u procentu od čak 72 odsto odobrava suđenje Pinočeu. Među 1200 anketiranih, 31 odsto misli da on treba da ostane u Londonu dok 41 odsto smatra da treba da mu se sudi u Čileu, a 17 odsto misli da treba da bude oslobođen.

Čileanska vlada je najavila nove žalbe "redovnim putem". U međuvremenu neće biti zaoštravanja odnosa sa Londonom i Madridom, neće biti nikakvih mera koje bi pogoršale postojeće već zategnuto stanje. Najveće ogorčenje vlada među penzionisanim generalima koji su bili Pinočeova desna ruka u periodu od 1973. do 1990. godine, ali je zanimljivo da zvaničnici iz sadašnjeg vojnog vrha nisu odmah, kao što je dosad bio slučaj, osudili poslednju odluku Londona.

Vlada Eduarda Freja nazvala je odluku Londona "neodgovornom", i sada razmatra dve varijante: igrati na kartu starosti generala (83 godine) i njegovog "narušenog zdravlja" (što lekari pobijaju), ili tražiti izručenje Čileu.

Ako jednog dana Pinoče stigne u Španiju, suđenje će mu početi najkasnije za četiri meseca od dana izručenja. Njegov dosije pod šifrom 19/97 ima 35.000 stranica razvrstanih u 130 tomova, a optužnica se stalno proširuje, jer sudija Garson pronalazi, uz pomoć raznih organizacija za zaštitu ljudskih prava u Čileu, nove dokaze o torturama nad protivnicima režima. Pinoče je optužen za genocid, zaveru da bi se počinila ubistva, torturu zatvorenika i držanje zarobljenika.

Hronologija:

Avgust 1996: Istražni sudija španskog vrhovnog tužilaštva Manuel Garsia Kasteljon otvorio je istragu povodom nestanka većeg broja španskih građana za vreme diktature u Čileu (1973-1990). Nešto kasnije slučaj preuzima sudija Baltasar Garson